Милош Цветић (1845–1905)
Милош Цветић је српски драмски писац, глумац и редитељ. Рођен у Чуругу на југу Бачке, 26. јуна 1845. године. Основну школу и гимназију завршава у родном месту и почиње да се бави трговином. Место трговинског шегрта напушта како би се придружио позоришној трупи Јована Кнежевића. 60-их година XIX века међу Србима преко Саве и Дунава јача свест о позоришту као институцији која има велики национални значај. Позоришне представе које су обрађивале теме из српске историје и легенде доприносиле су ширењу и учвршћивању националног идентитета међу Србима у Угарској. Од тренутка када је први пут ступио на позоришну сцену и учествовао у припреми и изведби једне позоришне представе, 1862. године, Милоша Цветића неће занимати друга каријера.
Несумњив је допринос који је Милош Цветић дао српској позоришној уметности: био је редитељ и глумац Српског народног позоришта у Новом Саду, Хрватског народног казалишта у Загребу и Народног позоришта у Београду. Проучаваоци српске позоришне уметности слажу се у оцени да Милош Цветић није имао природног, урођеног талента за глуму, али да је и поред тога, огромним залагањем, стрпљењем, трудом и вољом, успео да постигне значајне успехе и да унапреди српску глуму (Павле Маринковић).
Међутим, значај Милоша Цветића не може се ограничити само на позоришну уметност. Стицајем различитих околности његов значај за српску књижевност није, чини се, довољно уочен ни проучен. Милош Цветић је био плодан, награђиван и у своје време веома популаран писац. Углавном је писао трагедије на теме из српске историје: Немања (1887), Душан (1889), Лазар (1889), Тодор од Сталаћа (1896), Карађорђе (1904), али је написао и комедију Браћа, те један комад са песмом и свирком под називом Милош Велики. Његове трагедије су романтизовани догађаји српске историје, написани патетичним, високим стилом и предвиђене да буду спектакли, па њихова велика популарност међу ондашњом публиком не треба да чуди. Интересантно је да је његов Немања преведен и игран у Чешкој и Пољској. Такође је писао и прозу: приповетке, роман Златно срце, аутобиографске цртице, као и есеје о позоришној уметности. Бавио се превођењем: са немачког језика је превео комедије, једночинке Нема је А. Винтерфелда (1871) и Само не говорити К. Г. Штикса (1872). Заједно са Драгомиром Брзаком написао је драмску алегорију Три светла дана (1876).
Једна од његових најбољих драма свакако је Тодор од Сталаћа. То је драма са историјском тематиком, инспирисана догађајима описаним у народној епској песми Смрт војводе Пријезде. По својој основној теми, дидактичности и елементима мелодраме, Тодор од Сталаћа је типичан представник српске историјске драме с краја XIX века. У овој драми приказује се пад Сталаћа и трагичан крај војводе Тодора и његове љубе Јелице. Драма је замишљена као спектакл, са масовним сценама борбе, раскошном сценографијом и разрађеном употребом сценског апарата. Емфатичним стилом и наглашеним патосом, ова драма усмерена је ка изазивању снажних и потресних емоција у публици.
Милош Цветић је трагично настрадао у Београду, 16. децембра 1905. године, када су на њега налетела запрежна кола.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других српских драмских писаца као што су: Јован Стерија Поповић (Изабране комедије, Џандрљив муж и друге драме), Лаза Костић (Драме), Ђура Јакшић (Драме), Коста Трифковић (Избирачица и Честитам), Борисав Станковић (Изабране драме: Коштана/Ташана) и други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела Милоша Цветића можете видети ОВДЕ.