Стеван Сремац (1855−1906) истакнути је српски реалиста и, поред Нушића, мајстор смеха у српској књижевности. Спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века. Завршио је историју и филозофију на Великој школи, а уз то је познавао књижевни рад многих домаћих и страних писаца. Нарочито је ценио: Сервантеса, Гогоља, Дикенса, Џорџа Елиота и друге.
Сремац је познат као „писац са бележницом”, његова дела настала су док је путовао кроз Србију и радио као професор у средњим школама Ниша, Пирота и Београда. За Сремца се везују многе анегдоте, он је био врстан боем и необичан професор. Највише догађаја и анегдота чуо је у кафанама „Мергер” и „Босна” у Нишу, а био је и сталан гост у београдском „Дарданелију”.
Љубомир Недић га је хвалио као „српског Дикенса и Гогоља” након читања рукописа Ивкова слава, дела које га је у тадашње време највише прославило. Остала истакнута дела су приповетка Божићна печеница, роман Зона Замфирова (обрађен догађај који се у стварном животу одиграо у Скопљу и који му је испричао Бранислав Нушић), Вукадин, Лимунација на селу, Поп Ћира и поп Спира. Сремац је за живота често прештампаван и својевремено је био један од најпопуларнијих српских писаца. Примљен је у Српску академију наука и уметности и уврштен у 100 најистакнутијих Срба.
Приказ дела
Стеван Сремац је са симпатијом описивао „мале људе”, простодушне и срчане занатлије, чиновнике, трговце, учитеље. Захваљујући изузетном дару запажања и способности да аутентично репродукује дијалекат Сремац је у ликове уткао менталитет средине, карактеристике друштвених положаја и занимања.
У делу ћете открити бескрајну добродушност чича Јордана, средства којима се учитељ Максим служи да би дочарао ђацима науку – као што су украдена људска лобања и збуњени оџачар, шта је све потребно да политичар добије службу, како задужени сељанин слави Божић, малограђанске идеале, а све осликано кроз жив и неусиљен хумор. Како и сам каже на почетку дела, његови јунаци „нису животи после чије смрти се забринуто питају шта ће бити са земљом и народом без њега, ни мецената каквог”, али ипак освајају читаоца. У делу се бави епизодним јунацима, малим портретима, које због тога духовито назива „сутеренским становницима”.
Наш чувени „писац с бележницом” је све своје приповетке и романе написао за мање од двадесет година. Писао је много, брзо, схематски, често и немарно. Упркос томе, критика попут доминантног суда Јована Скерлића и Павла Поповића га је ценила и препознала изражајну моћ језика и стила, сликовитост, дијалекатско богатство, снагу хумора и аутентичност који красе Сремчево дело и чине га актуелним и данас.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.