Marko Car u knjizi S bojnog i ljubavnog polja i Portreti potvrđuje raznolikost svojih književnih i životnih interesovanja, baveći se istorijskim temama, životnim pričama, kao i karakteristikama života u primorju.
Njegov dokumentarni pristup je specifičan – on u dokumentarne teme unosi svoj pečat, tananu liniju toplog pripovedačkog stila, kojim suvoparnu priču o dešavanjima iz prošlosti pretvara u interesantnu, umetničku pripovetku koja je u rangu naših najboljih proznih stvaralaca. On u zbirci S bojnog i ljubavnog polja i Portreti u priči „Vojvoda Maksim Baćević” i sam priznaje da, čak i kada je priču od nekoga čuo, on je ne prenosi sasvim identično:
„Ovo što ću ja ovdje kazati ne odgovara, doduše, na dlaku vojvodinu pričanju, kako mi ga je saopštio pok. Radoje, ali se uglavnome opet oslanja na njegove riječi. Ako je ovda-onda štogod i mojega umetka, to je samo boja, jači potezi kičice, da bi izvorni nacrt ispao kudikamo življi.”
Zanimljivo je da Marko Car ne idealizuje prostor i vreme u kome živi, osobine ljudi i običaje, pa će u priči „Ticijan u Dubrovniku” bez uvijanja prikazati običaj da roditelji bez obzira na mnoge vredne karakteristike udvarača neće dati kćer za nekog „siromašnog siraka”.
Kada je u pitanju ta priča, Marko Car je u zbirci S bojnog i ljubavnog polja i Portreti sklon da pozove stručnjake da prokomentarišu njegov rad, navodeći ponekad i izvor informacija koje je koristio za nastanak pripovetke:
„Cijela ova istorija ispričana je u jednoj staroj ispravi HVI vijeka, koja se čuva u domaćem arhivu vlasteoske porodice Đorđića u Dubrovniku. Ja sam imao sreću da u tu ispravu zavirim i da iz nje izažmem građu za ovu crticu. Sad bi još vrijedno bilo da se na nju osvrne i takozvana „stručna”, u akademskoj togi ogrnuta pažnja naših zvaničnih glostara iz Biograda i Zagreba.”
Ali jedan od najzanimljivijih detalja ove priče iz zbirke S bojnog i ljubavnog polja i Portreti je svakako zaplet, u kome je junak najpre siromah, a zatim zaduži uslugom nekog bogatog te ovaj postaje njegov dobrotvor i omogućava mu novcem nešto što ranije nije ni pomislio da može učiniti, u ovom slučaju je to ženidba devojkom koju ne bi dali za siromaha. A zatim se i dobrotov pojavljuje, ovde je to slavni slikar Ticijan. Zanimljivo je da je isti ovaj zaplet iskoristila Vida Ognjenović u drami Don Krsto, gde su najubedljiviji upravo trenuci obrta, prepoznavanja nekadašnjih poznanika u novim ulogama i na novim pozicijama. Autorka u ovoj anegdoti, koju je Marko Car na svoj način umetnički obradio u jednoj od priča u zbirci S bojnog i ljubavnog polja i Portreti, ide korak dalje i siromašnog junaka, govoto mangupa pretvara u važnu i bogatu ličnost koja se seća Don Krsta iz crkve u kojoj mu je srkao ulje iz kandila. Autorka je možda ovu anegdotu nekim drugim putevima pronašla, ali je nesumnjivo da su primorska kultura, melodičan jezik i blizina razvijene države u kojoj se može uspeti (Mletačka) – ono što daje poseban mizanscen i lepotu obema pričama.
Priča „Kako se Ljubiša upoznao sa Đurom Jakšićem” je svakako najduhovtija u zbirci S bojnog i ljubavnog polja i Portreti i čitalac, uživajući u sposobnosti Marka Cara da bude ubedljiv i ne otkriva prevaru do kraja, iznenađuje se zaista neočekivanim raspletom. Da ne otkrivamo previše, reč je o vremenu kada nije bilo gugla ni mobilnih telefona, te se kao Đura Jakšić mogao predstaviti i neko drugi.
Uz priče i anegdote iz primorja i okoline prislonjene su u ovoj zbirci i portreti dve važne ličnosti iz tog kraja. Baš podneblje o kome je reč je zajednički imenitelj dva dela knjige Sa bojnog i ljubavnog polja.
Prvi od dvojice je Sava Bjelanović, ličnost značajna u krugu Srba katolika i uopšte onih koji su se na tom prostoru deklarisali kao pripadnici srpske kulture. Marko Car je i kao ličnost sličan Savi, i on je neka vrsta branitelja srpskih boja i neko ko o baš takvim ličnostima piše kako bi ih sačuvao od zaborava.
On u delu Moje simpatije takođe piše o autorima koji su iz nekog razloga izostavljeni iz srpske kulturne baštine kao što je Nikola Tomazeo, zatim ilirski i jugoslovenski pesnik Petar Preradović, a u Portetrima prikazuje Josipa Bersu, čiji nacionalni identitet do danas nije sasvim definisan, ali je nesumnjivo da je bio u krugu Srba katolika, za šta verovatno postoji razlog. I ne samo to – Bersa je po njemu stvaralac koji svojim neobičnim pesništvom (a bio je i muzičar) daje nešto posebno i drugačije našoj kulturnoj baštini.
Zanimljivo je da je tek nedavno pronađen original jednog geopolitičkog, dakle nepesničkog dela Josipa Berse: Dubrovačke slike i prilike, koje je preštampavano u vreme NDH, pri čemu su izostavljeni važni podaci o Srbima u Dubrovniku.
Pošto je pronađen originalni rukopis, tek sada je izdata upotpunjena forma ovog dela, koja otkriva ne samo Bersinu potrebu da svedoči o značaju srpskog i uopšte pravoslavnog življa na tlu Dubrovnika i „srpkog primorja” nego i njegovu otvorenost vidika, objektivnost i zalaganje za razumevanje mnogih nacinalno-demografskih ali i kulturnih aspekata podneblja na kome je živeo i stvarao. U zbirci S bojnog i ljubavnog polja i Portreti Marko Car ostavlja neizbrisivu belešku o Josipu Bersi, koji zaslužuje da bude deo našeg pesničkog nasleđa, a i naša baština zaslužuje njega.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je reizdao mnoga dela primorskih autora među kojima su Ivo Vojnović, Sibe Miličić itd.
Knjigu S Bojnog i ljubavnog polja i Portreti možete naručiti OVDE.
Sva dela Marka Cara možete videti OVDE.