Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Ива Ранђеловић
Реч о ослепљењу Стефана Дечанског
Стефан Урош II, свети краљ Милутин, у својим одајама, у срцу српске државе, замишљен и уморан, пише под слабом светлошћу свеће…
Мало је људи на овомe свету који би могли истински разумети бол онога који се мора супротставити своме детету. Ја, као владар велики и моћан, у својим жељама непоколебљив и пред невољама неустрашив, пред том боли на коленима клечим и јецам као дете. Учинио сам зло своме детету – ослепљен је по мојој жељи. Сваки би разуман човек рекао да је ова моја одлука сурова и ван сваке милости донета. Ја је онда сматрах исправном. Мој се син није окренуо само против мене, него и против целе српске државе, желећи да је узме из руку њеногa владара, који је ту по вољи божјој. Сматрао сам својом светом дужношћу да таквом богохуљењу станем на пут. Најпре му упутих реч милостиву и благу, а кад се не одазва, морадох га са војском опколити и заробити. Мој син показа кајање, но ја га сматрах привидним и неискреним. Још и данас не спавам мирно, питајући се да ли је било тако. Много размишљах и са разним се великим умовима саветовах око тога како да са њим поступим. Да mu живот одузмем, нисам желео. Да га пустим некажњеног, сматрао сам ризичним. На крају, донех одлуку о ослепљењу. Не сећам се је ли то била моја одлука или ме је неко други на такво што наговорио, али више није ни важно. Одузех му светлост дана, плаво небо и градове. Нисам био довољно јак да после тога будем у његовој близини, те га послах цару Андронику, за којега сам знао да је човек милосрдан и добра срца и да ће на њега пазити и бринути о њему као о своме сину. До дана данашњег нисам га видео ни од њега речи добио. Желећи да казним њега, казнио сам себе. Моја бол и терет расту сваког дана и не знам колико ћу их још моћи носити. Данас бих дао целу своју свету земљу, престо и новце да своју грешку исправим, кад би то било могућно. Сада ми остаје само да се надам да могу добити од Господа опроштај, јер од себе самога нећу никада.
Стефан Урош III, запамћен касније као Стефан Дечански, седи у одајама у граду Константиновом, далеко од дома и отаџбине. Слабо осветљеном собом одјекује његов глас, спор и равномеран, а писар бележи његове речи…
Ову таму која ме окружује бих још и могао поднети да имам каквог светла у души, макар и најмањег. Овако, чини ми се да бих волео умрети више него живети ово што не знам могу ли назвати животом. Бејах млад, неискусан, жељан моћи. И таквога ме лако наговорише да се окренем против свога оца. Подигох се смело против њега, моћног и искусног, мудрог и одважног, мислећи да га могу надмудрити и победити и земљу својом назвати. Он ме стиже и заустави, молећи ме најпре да одустанем од своје замисли, али ја и даље веровах да могу боље од њега земљом владати, те наставих по своме. Тада господар нареди да ме у окове затворе, а нешто касније посла човека да ме по његовој наредби ослепи. Испрва сам мислио да је реч о каквој забуни и да би такво што било превише окрутно чак и за тако хладнокрвна владара какав је мој отац. Убрзо видех да је то истинска воља његова, и она би остварена. Не знам треба ли мога оца хвалити што је мој живот поштедео или га осудити што га је оваквим начинио. Можда се срцу његовоме ова одлука чинила милостива и праведна, а можда је мој живот поштедео свесно, да ми муке увећа и продужи. Од тога дана живим половином живота. Не спознајем сунца, књига, ни ове лепе далеке земље. Овде према мени поступају добро, мада не могу ублажити моју бол. И поред свог гнева који према оцу осећам, не могу бити истински љут на њ, јер шта год он са мном чинио, он ми је живот и подарио. Једино што ме мори више од овог мрака, дубоког и бескрајног, јесте спознаја да сам са ближњим својим свете везе прекинуо, дом напустио и његову љубав изгубио. Део мене остаде у далекој родној земљи и осећам да га никада не могу вратити и бити поново потпун.
На другом крају двора цар Андроник гледа кроз мали прозор, утонуо потпуно у своје мисли. Најзад узима перо…
Господ ми је сведок да знам да није моја дужност да овакве ствари говорим и другима судим. Ипак, сада сам већ довољно пута наишао на доказе да могу стати иза својих речи и са сигурношћу их изричем. Пре неког времена дође на мој двор син мога зета, Стефан, по вољи свога оца ослепљен. Ја о њиховом сукобу и донетим одлукама немам ни воље ни потребе да говорим. Стефана сам као свога сина прихватио и све што је у мојој моћи урадио да му терет макар мало олакшам и несрећу умањим. До данашњег дана на њега гледам као на свога сина. Ипак, немогућно би било провести толико времена са њим, а не приметити тако очиту ствар – он није слеп. Не бих смео тврдити да ли је његов вид сасвим добар или је делимично ослепљен, али сасвим слеп сигурно није. Друга моја недоумица односи се на разлог његовог ћутања и претварања. Нисам лекар нити пророк да кажем да ли би се његов вид могао за ово време повратити. Може бити да је момак који је од српскога краља добио задатак поткупљен, а велика је ствар не извршити владареву наредбу, па се за добробит свих укључених у ову превару она мора тајити. Међутим, мени делује вероватније да је млади човек толико гневан на свога оца због његове одлуке да га сада ставља на муке јер мисли да је извршена. Он би морао бити свестан колико ће његовога оца болети што га је унесрећио и да до краја свога живота и владавине неће мирно спавати. Могуће је ипак и да свети краљ, и мој зет, Милутин, зна да његов син види, а да они ову тајну заједнички чувају да не би нарушили углед и страхопоштовање краљево међу поданицима, дајући им пример да чак и најближи и највољенији морају бити кажњени ако се жељама и власти његовој успротиве. Те су ме мисли неко време мориле, али сада доносим одлуку да од њих одустанем и вратим се своме двору и владавини. Неке ствари, изгледа, морају остати строго поверљиве и неоткривене. Можда их открије време, а можда и оно зна да су тајне неизоставан део живота човековог, и да нам као такве служе да им посветимо многе мисли и време, а никад их до краја не решимо и не докучимо.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.
