Даница Марковић у „Антологији новије српске лирике”, Теодора Ћендић

Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

 

Прво појављивање Данице Марковић везује се за часопис Звезда у којем 1900. године објављује своју прву песму Последње жеље под псеудонимом Звезданка.[1] Већ 1904. године биће објављена њена прва збирка песама Тренуци, чије је кључно обележје увођење женског лирског ја које интимно пева о залудности све лепоте пролећњега дана. Једини женски глас у Антологији новије српске лирике Богдана Поповића припашће Даници Марковић[2], стога сматрамо да је важно указати на можда недовољно осветљене чињенице које су ову песникињу несумњиво сврстале у ред најбољих у времену у ком је стварала.

С обзиром на обиман опус песникиње, наш рад ће бити фокусиран на песме објављене у Антологији новије српске лирике, као и на поједине песме које су биле објављене у Српском књижевном гласнику, који је био изразити показатељ књижевних вредности.[3]

Уколико се осврнемо на суд књижевне критике у XX веку, морамо споменути Јована Скерлића, који је приметио Даничину прву збирку Тренуци и указао како „нарочито вреди споменути једну младу жену”. (Скерлић, 1907: 234) Скерлићево процењивање вредности веома је важно у погледу књижевне историје јер су до данашњих дана остале запамћене његове речи упућене песницима модернистичких тенденција.[4] Важно је напоменути да је у версификацијском смислу Даничин стих обележен једанаестерцем или дванаестерцем, а на појединим местима ће са намером скраћивати стих како би га посебно истакла. Поједини критичари сматрају да се Даница само приклонила естетицизму какав су развијали Дучић и Ракић, док Скерлић указује на њено несавршенство у форми, које бива замагљено „ретком и смелом искреношћу” и спомиње приметни утицај Војислава Илића.

„Имаће успеха код данашњих српских читалаца којима је додијала лаж и афектација у нашој данашњој, чисто спољној поезији, сведеној на игру речи и комедију осећања” (Скерлић, 1964: 131). Због чега се поезија Данице Марковић можда загубила међу оним гласовима који су снажније или пркосније одјекивали од њеног, нарочито у каснијим књижевним струјама попут авангарде? Чини се да ће нам усмерење ка одговору дати исказ Јована Скерлића: „Има и места која на језику смртих ништа не значе” (Скерлић, 1964: 163).  Песникиња је била склона камерној поезији, оној која неће разборито тражити да буде саслушана, можда баш из тог разлога у Даничином песништву нећемо пронаћи патриотске песме. Она није желела да свој глас надјачава у доминантно мушком песништву, већ је утишала свој стих тако да се кретао ка подручју интуиције, сагласја, осећајности… Примећујемо да су поједина лирска места која је она пажљиво градила постала својеврсни траг и у поезији каснијих песникиња попут Десанке Максимовић и Мире Алечковић. Чини нам се да ће стихови Данице Марковић временом прерасти у посебно симболичко обележје естетички лепог, односно женске речи која надилази исповедни тон зарад лепоте. „Тиме што уметност све што је у одређеном бићу запрљано случајностима и споредностима своди на хармонију са његовим правим појмом, она (уметност) баца у страну све што у појави њему (појму) не одговара, и тек тим очишћењем производи идеал.”[5] Покушаћемо да прецизније објаснимо ову естетичку тврдњу навођењем стихова песме Canzone: … Волим, увек волим – оне прошле дане… / Ти пољубом топлим целива ми руку / у чијем свршетак изгуби се звуку / и умре у плими мелодије знане / што акордом бурним јекну по салону… / – Ја хтедох да свршим почету канцону…

Дати стихови указују на специфично превазилажење лирског субјекта, који до завршетка канцоне, која је продукт уметничког, долази преко самосагледања које преноси у стих и преобликује. Она превазилази исповест која би била проткана аутобиографским чињеницама. У поезији Данице Марковић не постоји исповедни тон у целини. Како наводи Снежана Калинић, непрецизно је одређење песничке збирке Данице Марковић као исповедне или аутобиографске поезије.[6] Њене песме нису само искреност која је довољно продрла у срж личног живота да би била осетна, већ су њене песме последица превазилажења личног ја ради изградње песничког ја, што је било необично у времену у ком се појавила њена женска реч. „Спајајући текстуална обележја дневника, аутобиографије и исповести, она је склапала мозаик својих разноликих књижевних аутопортрета” (Калинић, 2015: 271).

У појединим песмама приметно је уношење мотива из природе који доприносе разлагању изразите емоционалности и унеколико одвлаче читалачку пажњу од претеране субјективности.[7] Ако се присетимо еолске поетесе Сапфо, чији су описи пејзажа прерастали у locus amoenus, а како указује Јелена Пилиповић, били су и у непрекидном додиру са еросом,[8] можемо увести интертекстуално читање и поезију Данице Марковић сагледати и из дате перспективе. У песми Априлска елегија видљиво је управо такво прожимање природе и љубави, лирски субјекат себе поистовећује са љубичицама: Прошле су љубичице! И моја кратка и нестална срећа / са дахом њиним у неповрат мину / и све, о друже, што ме на те сећа / сад само тугу у срцу ми буди / а уздах тешки раздире ми груди // Сад нема љубичица!

У даљим стиховима лирски субјекат поново доводи у везу посматрани пејзаж и унутарње стање, али, истичући лепоту природе у трећој строфи, указује се и на контраст између човекове унутрашњости и природе. Лирски субјекат не успева да до краја природно лепо преслика на своју унутрашњост: Ту, погружена у дубоку болу / поточић слушам где жубором звони… // Свеле су љубичице! Лирски глас себе поистовећује једино са љубичицама и кроз градацију указује на њих, описујући пролазност и немоћ будућег времена да понови прошло, те у завршном стиху изговара: Што ћу без љубичица! Слични мотиви биће присутни и у песми На бунару, али ће природа бити стопљена са љубавним тренутком, који се у поезији Данице Марковић исказује кроз наговештај, поглед, трептај, сагласје: И с заједничком мишљу смо се погледали. О песми Galium verum постоји необично сведочење у речима Исидоре Секулић, која је срела Даницу „на свечаној вечери где се забављаху разноврсни људи…”[9] коју ће касније Даница пренети у песму: „Доста година касније како стоји у једном стиху Данице Марковић”[10] описана је посебна тегоба и отуђеност која прати лирског субјекта: Сама сам била сред гомиле хучне / морила ме је чама и досада / и вређале ме речи песме звучне / повратку бејах и самоћи рада // препуне душе тамних утисака / и груди пуних осећања истих / ја се искрадох из друштва онака / и кренух путем осећања чистих.                                                   

Свој сусрет са Даницом описиваће Исидора уз посебан осврт на специфичну Даничину личност и као жене и као песникиње, уз наговештај да „никада словом једним није Даница Марковић дотакла своју поезију” (Секулић 1932: 46). Ненаметљива и склона самосагледању, Даница је оставила важно питање у погледу феминистичке критике, песма Galium verum тумачи се и као својеврсни прекор песникиње обојен у непрестано осећање отуђености и меланхолије, али са слојевитом поруком о положају жена у тадашњем времену. Таква порука биће посебно примећена у песми Писмо, где је указано на формирање лирског субјекта у лику отпаднице од конвенција женскости.[11] „Та поезија је узнемирена, нервозна, болна, али својим личном акцентом чини јак утисак” (Скерлић, 1964: 132).

Тежњу Данице Марковић ка уметнички лепом видимо и у специфичном именовању песама, као у примерима: Galium verum, Canzone, Априлска елегија, где је приметна свест о жанровском одређењу песме. У песништву Данице Марковић нема слабих стихова, али има протицања времена које је фокусирано некад на само једну особену појаву. У том смислу је њена поезија мелодична, али и спора, јер захтева пажљиво саживљавање са стањем у које залази лирски субјекат, зато је њена емоционалност снажна и сачињена из тренутака, како ће и сама насловити збирку. То је тактилна поезија, која разбуђује чула, али изостаје утисак да је Даница с намером каткад била херметична. Приметна су места закључана само за песникињу и песму, која су више последица песничког сензибилитета него намере да буде допадљива. У Историји новије српске књижевности Скерлић ће поново указати на вредност песникиње која је „малом и несавршеном, али оригиналном и импресивном књигом до сада најбоља песникиња у српској књижевности” (Скерлић 2006: 397).

У раду смо указали на важан допринос књижевне критике у погледу песништва Данице Марковић и откривања њене вредности. У историји књижевности Даница ће остати запамћена као песникиња посебног сензибилитета.

 

ЛИТЕРАТУРА:

●       Богдан Поповић, Антологија новије српске лирике, Завод за уџбенике, Београд, 1997.

●       Јован Скерлић, Писци и књиге, књ. 5, Просвета, Београд, 1964.

●       Јован Скерлић, Историја новије српске књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2006.

●       Зуровац М., Три лица лепоте, Службени гласник, Београд, 2005.

●       Јелена Пилиповић, Locus amoris, „Дијалошко читање Сапфине поезије”, Научна КДМ, Филолошки факултет, Београд, 2014.

●       Снежана Калинић, „Нечисте жуди, минуле цвети и склопљени Верлен: интимистички елементи поезије Данице Марковић” у:  „Зборник Књиженство, Теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године”, Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2015.

●       Тренуци Данице Марковић, Институт за књижевност и уметност и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Београд и Чачак, 2007.

●       Радомир Константиновић, Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века (Београд, Нови Сад: Просвета, Рад, Матица српска, 1983)

[1] Биографске податке у овом раду наводимо према издању Тренуци Данице Марковић, Институт за књижевност и уметност и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Београд и Чачак 2007. стр. 209–294.
[2] У Антологији новије српске лирике налазе се три песме Данице Марковић следећим редом: На бунару, Galium verum, Априлска елегија, погледати: Богдан Поповић, Антологија новије српске лирике, Завод за уџбенике, Београд, 1997. стр. 270–276. Песме у овом раду наводимо према датом издању.
[3] Интересантно је што једину реч Богдана Поповића о Даници Марковић можемо пронаћи само у виду помена Данице. У Поповићевој  скици за предговор постоји сведочење Поповићевог синовца о постојању бележака о песницима о којима је тек након Поповићеве смрти било говора. Видети: Сабрана дела Богдана Поповића, књ. 5, Завод за уџбенике, стр. 319.
[4] Подсетимо се само Скерлићевих важних огледа о Владиславу Петковићу Дису, Лажни модернизам у српској књижевности и о Сими Пандуровићу Једна књижевна зараза.
[5] Зуровац М. Три лица лепоте, Службени гласник, Београд 2005. стр 335–340.
[6] Снежана Калинић, „Нечисте жуди, минуле цвети и склопљени Верлен: интимистички елементи поезије Данице Марковић” у:  „Зборник Књиженство, Теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године”, Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2015. стр. 253–275.
[7] Скерлић ће указати на присуство субјективности и индивидуалности готово аутобиографске, „где конвенције, подражавања и шаблони толико значе”. Сматрамо да је Скерлић желео да укаже како Даница понегде спречава своју субјективност да обузме читаву песму, па се на таквим местима служи поступцима који граде складну емоционалну и мисану раван, сликама из природе које је усавршио Илић. Стога нема претеране или хиперболизоване субјективности. Да није писала одмерено, питање је да ли би као женски глас била прихваћена. Видети: Историја нове српске књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2006.
[8] Погледати: Јелена Пилиповић, Locus amoris, „Дијалошко читање Сапфине поезије”, Научна КДМ, Филолошки факултет, Београд, 2014.
[9] Исидора Секулић, „За добар помен Данице Марковић” у: Српски књижевни гласник, нова серија, књ.  XXXVI  бр. 1. стр. 44–47.
[10] Исто, стр. 47.
[11] Подробну анализу песме „Писмо” видети у: Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, Радомир Константиновић (Београд, Нови Сад: Просвета, Рад, Матица српска, 1983)

 

Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *