Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Prvo pojavljivanje Danice Marković vezuje se za časopis Zvezda u kojem 1900. godine objavljuje svoju prvu pesmu Poslednje želje pod pseudonimom Zvezdanka.[1] Već 1904. godine biće objavljena njena prva zbirka pesama Trenuci, čije je ključno obeležje uvođenje ženskog lirskog ja koje intimno peva o zaludnosti sve lepote prolećnjega dana. Jedini ženski glas u Antologiji novije srpske lirike Bogdana Popovića pripašće Danici Marković[2], stoga smatramo da je važno ukazati na možda nedovoljno osvetljene činjenice koje su ovu pesnikinju nesumnjivo svrstale u red najboljih u vremenu u kom je stvarala.
S obzirom na obiman opus pesnikinje, naš rad će biti fokusiran na pesme objavljene u Antologiji novije srpske lirike, kao i na pojedine pesme koje su bile objavljene u Srpskom književnom glasniku, koji je bio izraziti pokazatelj književnih vrednosti.[3]
Ukoliko se osvrnemo na sud književne kritike u XX veku, moramo spomenuti Jovana Skerlića, koji je primetio Daničinu prvu zbirku Trenuci i ukazao kako „naročito vredi spomenuti jednu mladu ženu”. (Skerlić, 1907: 234) Skerlićevo procenjivanje vrednosti veoma je važno u pogledu književne istorije jer su do današnjih dana ostale zapamćene njegove reči upućene pesnicima modernističkih tendencija.[4] Važno je napomenuti da je u versifikacijskom smislu Daničin stih obeležen jedanaestercem ili dvanaestercem, a na pojedinim mestima će sa namerom skraćivati stih kako bi ga posebno istakla. Pojedini kritičari smatraju da se Danica samo priklonila esteticizmu kakav su razvijali Dučić i Rakić, dok Skerlić ukazuje na njeno nesavršenstvo u formi, koje biva zamagljeno „retkom i smelom iskrenošću” i spominje primetni uticaj Vojislava Ilića.
„Imaće uspeha kod današnjih srpskih čitalaca kojima je dodijala laž i afektacija u našoj današnjoj, čisto spoljnoj poeziji, svedenoj na igru reči i komediju osećanja” (Skerlić, 1964: 131). Zbog čega se poezija Danice Marković možda zagubila među onim glasovima koji su snažnije ili prkosnije odjekivali od njenog, naročito u kasnijim književnim strujama poput avangarde? Čini se da će nam usmerenje ka odgovoru dati iskaz Jovana Skerlića: „Ima i mesta koja na jeziku smrtih ništa ne znače” (Skerlić, 1964: 163). Pesnikinja je bila sklona kamernoj poeziji, onoj koja neće razborito tražiti da bude saslušana, možda baš iz tog razloga u Daničinom pesništvu nećemo pronaći patriotske pesme. Ona nije želela da svoj glas nadjačava u dominantno muškom pesništvu, već je utišala svoj stih tako da se kretao ka području intuicije, saglasja, osećajnosti… Primećujemo da su pojedina lirska mesta koja je ona pažljivo gradila postala svojevrsni trag i u poeziji kasnijih pesnikinja poput Desanke Maksimović i Mire Alečković. Čini nam se da će stihovi Danice Marković vremenom prerasti u posebno simboličko obeležje estetički lepog, odnosno ženske reči koja nadilazi ispovedni ton zarad lepote. „Time što umetnost sve što je u određenom biću zaprljano slučajnostima i sporednostima svodi na harmoniju sa njegovim pravim pojmom, ona (umetnost) baca u stranu sve što u pojavi njemu (pojmu) ne odgovara, i tek tim očišćenjem proizvodi ideal.”[5] Pokušaćemo da preciznije objasnimo ovu estetičku tvrdnju navođenjem stihova pesme Canzone: … Volim, uvek volim – one prošle dane… / Ti poljubom toplim celiva mi ruku / u čijem svršetak izgubi se zvuku / i umre u plimi melodije znane / što akordom burnim jeknu po salonu… / – Ja htedoh da svršim početu kanconu…
Dati stihovi ukazuju na specifično prevazilaženje lirskog subjekta, koji do završetka kancone, koja je produkt umetničkog, dolazi preko samosagledanja koje prenosi u stih i preoblikuje. Ona prevazilazi ispovest koja bi bila protkana autobiografskim činjenicama. U poeziji Danice Marković ne postoji ispovedni ton u celini. Kako navodi Snežana Kalinić, neprecizno je određenje pesničke zbirke Danice Marković kao ispovedne ili autobiografske poezije.[6] Njene pesme nisu samo iskrenost koja je dovoljno prodrla u srž ličnog života da bi bila osetna, već su njene pesme posledica prevazilaženja ličnog ja radi izgradnje pesničkog ja, što je bilo neobično u vremenu u kom se pojavila njena ženska reč. „Spajajući tekstualna obeležja dnevnika, autobiografije i ispovesti, ona je sklapala mozaik svojih raznolikih književnih autoportreta” (Kalinić, 2015: 271).
U pojedinim pesmama primetno je unošenje motiva iz prirode koji doprinose razlaganju izrazite emocionalnosti i unekoliko odvlače čitalačku pažnju od preterane subjektivnosti.[7] Ako se prisetimo eolske poetese Sapfo, čiji su opisi pejzaža prerastali u locus amoenus, a kako ukazuje Jelena Pilipović, bili su i u neprekidnom dodiru sa erosom,[8] možemo uvesti intertekstualno čitanje i poeziju Danice Marković sagledati i iz date perspektive. U pesmi Aprilska elegija vidljivo je upravo takvo prožimanje prirode i ljubavi, lirski subjekat sebe poistovećuje sa ljubičicama: Prošle su ljubičice! I moja kratka i nestalna sreća / sa dahom njinim u nepovrat minu / i sve, o druže, što me na te seća / sad samo tugu u srcu mi budi / a uzdah teški razdire mi grudi // Sad nema ljubičica!
U daljim stihovima lirski subjekat ponovo dovodi u vezu posmatrani pejzaž i unutarnje stanje, ali, ističući lepotu prirode u trećoj strofi, ukazuje se i na kontrast između čovekove unutrašnjosti i prirode. Lirski subjekat ne uspeva da do kraja prirodno lepo preslika na svoju unutrašnjost: Tu, pogružena u duboku bolu / potočić slušam gde žuborom zvoni… // Svele su ljubičice! Lirski glas sebe poistovećuje jedino sa ljubičicama i kroz gradaciju ukazuje na njih, opisujući prolaznost i nemoć budućeg vremena da ponovi prošlo, te u završnom stihu izgovara: Što ću bez ljubičica! Slični motivi biće prisutni i u pesmi Na bunaru, ali će priroda biti stopljena sa ljubavnim trenutkom, koji se u poeziji Danice Marković iskazuje kroz nagoveštaj, pogled, treptaj, saglasje: I s zajedničkom mišlju smo se pogledali. O pesmi Galium verum postoji neobično svedočenje u rečima Isidore Sekulić, koja je srela Danicu „na svečanoj večeri gde se zabavljahu raznovrsni ljudi…”[9] koju će kasnije Danica preneti u pesmu: „Dosta godina kasnije kako stoji u jednom stihu Danice Marković”[10] opisana je posebna tegoba i otuđenost koja prati lirskog subjekta: Sama sam bila sred gomile hučne / morila me je čama i dosada / i vređale me reči pesme zvučne / povratku bejah i samoći rada // prepune duše tamnih utisaka / i grudi punih osećanja istih / ja se iskradoh iz društva onaka / i krenuh putem osećanja čistih.
Svoj susret sa Danicom opisivaće Isidora uz poseban osvrt na specifičnu Daničinu ličnost i kao žene i kao pesnikinje, uz nagoveštaj da „nikada slovom jednim nije Danica Marković dotakla svoju poeziju” (Sekulić 1932: 46). Nenametljiva i sklona samosagledanju, Danica je ostavila važno pitanje u pogledu feminističke kritike, pesma Galium verum tumači se i kao svojevrsni prekor pesnikinje obojen u neprestano osećanje otuđenosti i melanholije, ali sa slojevitom porukom o položaju žena u tadašnjem vremenu. Takva poruka biće posebno primećena u pesmi Pismo, gde je ukazano na formiranje lirskog subjekta u liku otpadnice od konvencija ženskosti.[11] „Ta poezija je uznemirena, nervozna, bolna, ali svojim ličnom akcentom čini jak utisak” (Skerlić, 1964: 132).
Težnju Danice Marković ka umetnički lepom vidimo i u specifičnom imenovanju pesama, kao u primerima: Galium verum, Canzone, Aprilska elegija, gde je primetna svest o žanrovskom određenju pesme. U pesništvu Danice Marković nema slabih stihova, ali ima proticanja vremena koje je fokusirano nekad na samo jednu osobenu pojavu. U tom smislu je njena poezija melodična, ali i spora, jer zahteva pažljivo saživljavanje sa stanjem u koje zalazi lirski subjekat, zato je njena emocionalnost snažna i sačinjena iz trenutaka, kako će i sama nasloviti zbirku. To je taktilna poezija, koja razbuđuje čula, ali izostaje utisak da je Danica s namerom katkad bila hermetična. Primetna su mesta zaključana samo za pesnikinju i pesmu, koja su više posledica pesničkog senzibiliteta nego namere da bude dopadljiva. U Istoriji novije srpske književnosti Skerlić će ponovo ukazati na vrednost pesnikinje koja je „malom i nesavršenom, ali originalnom i impresivnom knjigom do sada najbolja pesnikinja u srpskoj književnosti” (Skerlić 2006: 397).
U radu smo ukazali na važan doprinos književne kritike u pogledu pesništva Danice Marković i otkrivanja njene vrednosti. U istoriji književnosti Danica će ostati zapamćena kao pesnikinja posebnog senzibiliteta.
LITERATURA:
● Bogdan Popović, Antologija novije srpske lirike, Zavod za udžbenike, Beograd, 1997.
● Jovan Skerlić, Pisci i knjige, knj. 5, Prosveta, Beograd, 1964.
● Jovan Skerlić, Istorija novije srpske književnosti, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006.
● Zurovac M., Tri lica lepote, Službeni glasnik, Beograd, 2005.
● Jelena Pilipović, Locus amoris, „Dijaloško čitanje Sapfine poezije”, Naučna KDM, Filološki fakultet, Beograd, 2014.
● Snežana Kalinić, „Nečiste žudi, minule cveti i sklopljeni Verlen: intimistički elementi poezije Danice Marković” u: „Zbornik Knjiženstvo, Teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine”, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2015.
● Trenuci Danice Marković, Institut za književnost i umetnost i Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis”, Beograd i Čačak, 2007.
● Radomir Konstantinović, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka (Beograd, Novi Sad: Prosveta, Rad, Matica srpska, 1983)
[1] Biografske podatke u ovom radu navodimo prema izdanju Trenuci Danice Marković, Institut za književnost i umetnost i Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis”, Beograd i Čačak 2007. str. 209–294.
[2] U Antologiji novije srpske lirike nalaze se tri pesme Danice Marković sledećim redom: Na bunaru, Galium verum, Aprilska elegija, pogledati: Bogdan Popović, Antologija novije srpske lirike, Zavod za udžbenike, Beograd, 1997. str. 270–276. Pesme u ovom radu navodimo prema datom izdanju.
[3] Interesantno je što jedinu reč Bogdana Popovića o Danici Marković možemo pronaći samo u vidu pomena Danice. U Popovićevoj skici za predgovor postoji svedočenje Popovićevog sinovca o postojanju beležaka o pesnicima o kojima je tek nakon Popovićeve smrti bilo govora. Videti: Sabrana dela Bogdana Popovića, knj. 5, Zavod za udžbenike, str. 319.
[4] Podsetimo se samo Skerlićevih važnih ogleda o Vladislavu Petkoviću Disu, Lažni modernizam u srpskoj književnosti i o Simi Panduroviću Jedna književna zaraza.
[5] Zurovac M. Tri lica lepote, Službeni glasnik, Beograd 2005. str 335–340.
[6] Snežana Kalinić, „Nečiste žudi, minule cveti i sklopljeni Verlen: intimistički elementi poezije Danice Marković” u: „Zbornik Knjiženstvo, Teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine”, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2015. str. 253–275.
[7] Skerlić će ukazati na prisustvo subjektivnosti i individualnosti gotovo autobiografske, „gde konvencije, podražavanja i šabloni toliko znače”. Smatramo da je Skerlić želeo da ukaže kako Danica ponegde sprečava svoju subjektivnost da obuzme čitavu pesmu, pa se na takvim mestima služi postupcima koji grade skladnu emocionalnu i misanu ravan, slikama iz prirode koje je usavršio Ilić. Stoga nema preterane ili hiperbolizovane subjektivnosti. Da nije pisala odmereno, pitanje je da li bi kao ženski glas bila prihvaćena. Videti: Istorija nove srpske književnosti, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006.
[8] Pogledati: Jelena Pilipović, Locus amoris, „Dijaloško čitanje Sapfine poezije”, Naučna KDM, Filološki fakultet, Beograd, 2014.
[9] Isidora Sekulić, „Za dobar pomen Danice Marković” u: Srpski književni glasnik, nova serija, knj. XXXVI br. 1. str. 44–47.
[10] Isto, str. 47.
[11] Podrobnu analizu pesme „Pismo” videti u: Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, Radomir Konstantinović (Beograd, Novi Sad: Prosveta, Rad, Matica srpska, 1983)
Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.