Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

С колена на колено

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Весна Ђукановић

С колена на колено

У тишини вечери око ватре која је горела на огњишту скупило се друштво. Млађи чланови домаћинства су се повукли у постеље, из којих се чуло само тихо дисање и шуштање сламе испод њихових тела. На моменат би се зачуо псећи кев изазван уједима бува. Све остало је било увијено у неку необичну измаглицу обојену мирисима остатака хране из тешког казана над огњиштем.

Искрице које су пуцкетањем излетале из букових цепаница су на неки тајновит начин причале приче.

Најстарији међу њима је на крају остао сам поред ватре. Ова се поигравала и пламеним језицима лизала његове очи. Чело му се под тешком шубаром наборало још јаче. Осећао је да му се ближи крај, а пред Господа није могао с толиким теретом на души. Није могао дозволити да тајна коју је носио са собом буде закопана и заувек скривена.

Дуго је ходао под небом ропства, нагледао се јада, мртвих глава, одсечених руку и беживотних тела. Дуго је чекао дах слободе. Скривао је у својим конобама хајдуке и ускоке. Скривао је и њега, човека над човеком, Великог Вожда.

Седео је ћутећи. Премишљао се и предомишљао. Устао је. Пришао до најудаљенијег кревета, у коме је лежао његов унук. Благо га је продрмао. Дечкић од дванаестак година, отргнут од сна, једва је онако збуњен отворио очи. Није успео да изусти питање, а деда му је руком запушио уста. Позвао га очима које су светлеле попут мачјих, одсјајем ватре која је догоревала. Одмахивање главом је значило да пође за њим. Успут га је огртао старом поњавом, тешком од боравка на леђима коња и бројних упијених и осушених киша.

Изашли су под ноћно небо и окриље месеца, који је видео свашта и знао све што се дешавало под светим ноћним небом. Тек када се уверио да су потпуно сами, обратио му се:

 

– Мораш да се закунеш да никоме нећеш бесједити оно што ћеш чути из мојијех уста. Кажи: „Кунем се!”

– Кунем се.

– Још двапут, јер бог помаже трипут.

– Кунем се. Кунем се.

– Добро, онда слушај и добро утуви, једнога дана ћеш ти одабрати онога коме ћеш рећи. Бираћеш исто овакво вече и ноћ када ти се буде ближио крај.

– Шта значи кад ти се ближи крај? И како ћу знати?

– Знаћеш. Сад ћути и слушај:

Одувек сам слушао и ослушкивао, чуо сам свашта, у нешто веровао, у нешто нисам. Када су у наше Радовање почели да долазе различити људи, мислио сам да ће нас похарати, а они почеше да га испитују, истражују. А ја у се, па мучи. Мислио сам људи су људи, иду за својим послом, не мешам се, не дирам никог и нико неће мене…

Једног јутра, изнебуха, изашао сам. Необична тишина је владала Радовањским лугом. Дисао сам дубоко и хватао тек трагове светла пре праскозорја. Кроз столетна стабла сам видео лако померање високе траве. Прикучио сам се. Почео сам да разабирем гласове:

„Ту, ту ћеш га, и њега.”

„Некако…?”

„Не будеш ли, побићу ти фамилију, затрће се твој род. А шта тек мислиш да ће ти он урадити? Ноћас нема премишљања.”

„Добро, значи, кад заноће овде…”

Спустио сам се ниже да ме не виде, да не завршим као тај неко, а знао сам добро да то може бити само он, Вожд, чуо сам да је зват да дође, ал’ веровао нисам. Ко би, па то му је кум и он је седео код мене, за софром, пили ракију и јели горки овчији сир уз тврди пројин бешкот од воденичког брашна.

Повукао сам се, од великог зорта. Увукао сам се у густ шипраг. Ни дисао нисам. Сетио сам се гласа и дела првог међу праведнима и зимовања под нашим кровом.

Грех је мој што сам ћутао, што ништа нисам предузео, нити рекао. Шта сам могао онако неук и сиромах? Грешник сам велик. Знао сам, шушкало се по прелима и механама да се спрема, да Вожд зна, а да не мари. Зато сам морао бити спреман.

 

Знам да ћу богу на истину. Теби ћу рећи тајну. Тијех дана је у Бошљанима  умро човек – наочит, стасит, налик на нашег Вожда. Тек су га сахранили.

У гробу необележену, био је неверник, ни крштен, ни миропомазан.  Узјахао сам чилаша. Отишао сам. Ископао га. Овим својим двема рукама и наоштреним јатаганом сам му скинуо главу. Умотао је у прашњави покров.  Са срцем, које више није било моје, сам отишао  у луг. Довукао се до места, добро сам га утувио… Већ се чуло роптање и комешање.

Знао сам шта је.

Вујица Вуличевић, Карађорђев кум, и Никола Новаковић, дошљак, дочекиван и испраћан, зар он…

Сузе су ми саме удариле. Пресецали главу Вождову, и сад чујем крцкање костију. Примакао сам се. Шта је моја глава спрам његове? Док су она двојица читала Оченаш и молила за опрост Господу, под мраком ноћи без месечине, без дисања, у великом зорту да не будем откривен, по цену свега што имам, по цену тебе који ниси био рођен, а данас си ми све: заменио сам главе.

Нико неће мог вожда Милошу, па у Цариград! Не дам! Завукао сам се под стари пањ и ту чекао зору. Ни жив ни мртав. Кад се све стишало, изашао сам. Главу сам однео у Копорин. Они своју Милошу у Крагујевац. Сакрио сам је испод источног зида, под петим стубом,  следеће ноћи. Запамти, знаш од ког се броји, толико пута сам ти показао. Закопао сам је тамо да је нико не нађе. У мојој је кошуљи, везеној, коју ми је још мати моја својом руком откала и везла. Ником нисам бесједио осим ове ноћи теби.

Сваког двадесет шестог јула одем у Копорин да се поклоним, тако ћу док ме траје, још овог лета, а на теби је да наставиш…

Јеси ли чуо? И да ћутиш док не дође твој час!

 

Дечак је ћутао. Низ лице су му се сливале сузе. Деда је, гледајући га онако голобрадог, подигао жуљевиту старачку руку, благо га помиловао по кудравој коси и заплакао с њим. Месец их је гледао с висине. Кад је последњи ридај утихнуо, очитали су Оченаш.

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу