Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Vesna Đukanović
S kolena na koleno
U tišini večeri oko vatre koja je gorela na ognjištu skupilo se društvo. Mlađi članovi domaćinstva su se povukli u postelje, iz kojih se čulo samo tiho disanje i šuštanje slame ispod njihovih tela. Na momenat bi se začuo pseći kev izazvan ujedima buva. Sve ostalo je bilo uvijeno u neku neobičnu izmaglicu obojenu mirisima ostataka hrane iz teškog kazana nad ognjištem.
Iskrice koje su pucketanjem izletale iz bukovih cepanica su na neki tajnovit način pričale priče.
Najstariji među njima je na kraju ostao sam pored vatre. Ova se poigravala i plamenim jezicima lizala njegove oči. Čelo mu se pod teškom šubarom naboralo još jače. Osećao je da mu se bliži kraj, a pred Gospoda nije mogao s tolikim teretom na duši. Nije mogao dozvoliti da tajna koju je nosio sa sobom bude zakopana i zauvek skrivena.
Dugo je hodao pod nebom ropstva, nagledao se jada, mrtvih glava, odsečenih ruku i beživotnih tela. Dugo je čekao dah slobode. Skrivao je u svojim konobama hajduke i uskoke. Skrivao je i njega, čoveka nad čovekom, Velikog Vožda.
Sedeo je ćuteći. Premišljao se i predomišljao. Ustao je. Prišao do najudaljenijeg kreveta, u kome je ležao njegov unuk. Blago ga je prodrmao. Dečkić od dvanaestak godina, otrgnut od sna, jedva je onako zbunjen otvorio oči. Nije uspeo da izusti pitanje, a deda mu je rukom zapušio usta. Pozvao ga očima koje su svetlele poput mačjih, odsjajem vatre koja je dogorevala. Odmahivanje glavom je značilo da pođe za njim. Usput ga je ogrtao starom ponjavom, teškom od boravka na leđima konja i brojnih upijenih i osušenih kiša.
Izašli su pod noćno nebo i okrilje meseca, koji je video svašta i znao sve što se dešavalo pod svetim noćnim nebom. Tek kada se uverio da su potpuno sami, obratio mu se:
– Moraš da se zakuneš da nikome nećeš besjediti ono što ćeš čuti iz mojijeh usta. Kaži: „Kunem se!”
– Kunem se.
– Još dvaput, jer bog pomaže triput.
– Kunem se. Kunem se.
– Dobro, onda slušaj i dobro utuvi, jednoga dana ćeš ti odabrati onoga kome ćeš reći. Biraćeš isto ovakvo veče i noć kada ti se bude bližio kraj.
– Šta znači kad ti se bliži kraj? I kako ću znati?
– Znaćeš. Sad ćuti i slušaj:
Oduvek sam slušao i osluškivao, čuo sam svašta, u nešto verovao, u nešto nisam. Kada su u naše Radovanje počeli da dolaze različiti ljudi, mislio sam da će nas poharati, a oni počeše da ga ispituju, istražuju. A ja u se, pa muči. Mislio sam ljudi su ljudi, idu za svojim poslom, ne mešam se, ne diram nikog i niko neće mene…
Jednog jutra, iznebuha, izašao sam. Neobična tišina je vladala Radovanjskim lugom. Disao sam duboko i hvatao tek tragove svetla pre praskozorja. Kroz stoletna stabla sam video lako pomeranje visoke trave. Prikučio sam se. Počeo sam da razabirem glasove:
„Tu, tu ćeš ga, i njega.”
„Nekako…?”
„Ne budeš li, pobiću ti familiju, zatrće se tvoj rod. A šta tek misliš da će ti on uraditi? Noćas nema premišljanja.”
„Dobro, znači, kad zanoće ovde…”
Spustio sam se niže da me ne vide, da ne završim kao taj neko, a znao sam dobro da to može biti samo on, Vožd, čuo sam da je zvat da dođe, al’ verovao nisam. Ko bi, pa to mu je kum i on je sedeo kod mene, za sofrom, pili rakiju i jeli gorki ovčiji sir uz tvrdi projin beškot od vodeničkog brašna.
Povukao sam se, od velikog zorta. Uvukao sam se u gust šiprag. Ni disao nisam. Setio sam se glasa i dela prvog među pravednima i zimovanja pod našim krovom.
Greh je moj što sam ćutao, što ništa nisam preduzeo, niti rekao. Šta sam mogao onako neuk i siromah? Grešnik sam velik. Znao sam, šuškalo se po prelima i mehanama da se sprema, da Vožd zna, a da ne mari. Zato sam morao biti spreman.
Znam da ću bogu na istinu. Tebi ću reći tajnu. Tijeh dana je u Bošljanima umro čovek – naočit, stasit, nalik na našeg Vožda. Tek su ga sahranili.
U grobu neobeleženu, bio je nevernik, ni kršten, ni miropomazan. Uzjahao sam čilaša. Otišao sam. Iskopao ga. Ovim svojim dvema rukama i naoštrenim jataganom sam mu skinuo glavu. Umotao je u prašnjavi pokrov. Sa srcem, koje više nije bilo moje, sam otišao u lug. Dovukao se do mesta, dobro sam ga utuvio… Već se čulo roptanje i komešanje.
Znao sam šta je.
Vujica Vuličević, Karađorđev kum, i Nikola Novaković, došljak, dočekivan i ispraćan, zar on…
Suze su mi same udarile. Presecali glavu Voždovu, i sad čujem krckanje kostiju. Primakao sam se. Šta je moja glava spram njegove? Dok su ona dvojica čitala Očenaš i molila za oprost Gospodu, pod mrakom noći bez mesečine, bez disanja, u velikom zortu da ne budem otkriven, po cenu svega što imam, po cenu tebe koji nisi bio rođen, a danas si mi sve: zamenio sam glave.
Niko neće mog vožda Milošu, pa u Carigrad! Ne dam! Zavukao sam se pod stari panj i tu čekao zoru. Ni živ ni mrtav. Kad se sve stišalo, izašao sam. Glavu sam odneo u Koporin. Oni svoju Milošu u Kragujevac. Sakrio sam je ispod istočnog zida, pod petim stubom, sledeće noći. Zapamti, znaš od kog se broji, toliko puta sam ti pokazao. Zakopao sam je tamo da je niko ne nađe. U mojoj je košulji, vezenoj, koju mi je još mati moja svojom rukom otkala i vezla. Nikom nisam besjedio osim ove noći tebi.
Svakog dvadeset šestog jula odem u Koporin da se poklonim, tako ću dok me traje, još ovog leta, a na tebi je da nastaviš…
Jesi li čuo? I da ćutiš dok ne dođe tvoj čas!
Dečak je ćutao. Niz lice su mu se slivale suze. Deda je, gledajući ga onako golobradog, podigao žuljevitu staračku ruku, blago ga pomilovao po kudravoj kosi i zaplakao s njim. Mesec ih je gledao s visine. Kad je poslednji ridaj utihnuo, očitali su Očenaš.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.