Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Драган Вујовић
Мајор
или злочин који се исплати…
(према истинитом догађају из 1941, који се догодио у селу Мухаџер Бабуш, у општини Липљан)
Крајем априла 1941… jединице југословенске војске у Македонији или воде изгубљене битке, или се предају, или одступају. Врховна команда потписала је капитулацију. Поједине су пружиле достојан отпор. Јединица мајора Ј. М. после судара са трупама Вермахта код села Дрење у општини Крива Паланка бива десеткована, а он неколицини преживелих саопштава да је сваки даљи отпор против механизованих оклопних трупа узалудан и саветује им да спасавају живу главу. На коњу и са личним наоружањем остаје сам и креће у повлачење преко Македоније, Косова до родног села Исаково у општини Јагодина. Пред њим је дуг и неизвестан пут кроз Качаничку клисуру и пролаз Ђенерал Јанковић преко Косовске равнице до централне Србије.
Узјаха верног Ждрала и крену на пут неизвесности. Кретао се тог дана неком импровизованом стазом, којом сељаци вероватно извлаче дрва из шуме. Учини му се да му се издалека приближавају сељачка кола. Испоставило се као истина. Воловска запрега коју за улар води сељак полако му се приближавала. Онижи сељак у народној ношњи, са некаквим гуњем на себи, приближи се. Већ му је видео боре на челу и избраздано лице. Погурен од тешкога рада, са торбицом на плећима, али на тим плећима држава почива, помисли мајор. Колико ли ратова и невоља носе? Би му мило што среће исконско у човеку. Мука и невоља клесале су поштење, а у зноју се купао свом.
– Помаже Бог!
– Бог помаже, братко… Изгубисте?
– Битку јесмо, али рат нисмо.
– Тако је било и петнаесте, кад осамнаесте се окрену, па смо гледали Швабе у леђа…
– Сила може како ’оће , али не може докле ’оће.
– Наду ми даде, бре, капетане, децу и унуке имам, не смем да те примим на конак, у село имају шпијуни, за мало ће ме продају, петнаесте су куће палили ко је примија српског официра.
Сељак се маши за торбицу, из ње извади повећи комад хлеба и у марамици парче сира.
– Ево узми, и Бог нека те чува.
– Фала, дедо….
У исто време маши се за џеп и извади нешто југословенских новчаница, скину сат и умота га у новчанице и пружи. Сељак као да се увреди, па скоро одбруси:
– Војнику ’лебац не наплаћујем, ко не ’рани свог војника, ’раниће туђег, и бежи од Куманова да те не у’фате… прођи Врачевце, па Сопот, изнад Сопота има поток са водом, кроз Сопот тај поток протиче, али у село не улази, имају бугарске патроле.
Сељак се окрену, поведе кола и крену у шуму вероватно по дрва, јер држаше секиру на колима.
Основно начело закона: „Казни починиоца за недело” на Косову у рату не важи. Светиња приватне својине у рату на Косову не постоји. Обичајно право и беса важе. Једно од најјачих у врху обичајног права јесте када се гост прими на конак да је под заштитом те фамилије. Гост први до Бога, скоро као да Бог уђе у кућу. Ко прекрши ово право, сматра се самим пакленим олошем и највећом ништаријом тог рода, а породица изопштена из народа, на коју ни пљувачку не треба трошити. Смрад смрада… Да ли је могуће да постоји таква породица? Која је прекршила свето правило заштите госта? Да, постоји. То је породица Х. Е.
Под заштитом таме нађе се на улазу у кланац Ђенерал Јанковић када опази светлост. Проценио је да је то логорска ватра. Тачно на узвишењу изнад уског улаза група људи у белој ношњи и с белим кечетом на глави разговарала је и грејала се уз ватру. Пушке су сакупили на камару. Они њега не виде, али он њих види. Мораће да неопажено прође испод њих. Лагано и вешто се кретао и све јасније чуо њихов говор. Зачу једног:
– Ushtrija Serbe ka dek…[1]
– Ćka po fol Ekrem, a e di sa vjet ka ushtrija Serbe, ne kena folj ćaštu edhe 1914…[2] – рече други и наставља: – Pasha Zot ma e mir per ne nuk ljuftojm me Serbe per ćorin e Hitlerit…[3]
Мајор им се тако приближио да је могао лица да им разазна од одсјаја ватре. Нека чудна језива знатижеља га натера да погледа та лица. Четворица носе бркове, које су засукали, очи им нису крупне већ некако ситне, један од њих је јако млад, чини се око петнаест година, а за осталу процени да имају између тридесет и четрдесет. Пети је најстарији, могуће преко шездесет година. Мајор не разуме албански, али осећа да их пети нешто саветује. Остала четворица га слушају. Према реакцијама осталих, чини се да су усвојили оно што им је рекао. Како се удаљавао, разговор се све слабије чуо. Сети се села Сојева у близини Урошевца и домаћина Радослава Радосављевића, у чијој је кући био када су застали на путу ка ратним положајима. Домаћин га је угостио по старим косовским обичајима. Ту је планирао да се снабде храном за даље.
Негде око 19 часова предвече био је надомак села Сојева. Село броји неких стотињак кућа. Колико се сећао, само је неколико албанских било. Ступи пред велику дрвену капију, и поче да лупа алком о металну подлогу. На седми удар, зачу покрете унутар дворишта.
Отворише се врата амфор-капије. Мајор уђе. Домаћин погледа низ улицу. У руци је држао исукану сабљу, врати је у корице. Из мрака изађе домаћинов најстарији син Остоја. Радослав рече да вечерас Остоја дежура, за појасом му пиштољ. Већ ноћима дежурају. Остоја одведе Ждрала да га отимари, а Радослав позва мајора у гостинску собу. Седоше уз ватру шпорета у некој полутами, још нису ни проговорили, а домаћица изнесе послужење. Majор је знао да Радосављевићи ризикују примивши га на конак. У рату постоји много шпијуна и удворица, који себи прибављају неку минималну корист од окупатора. Постоји шанса да га је неко видео. Није био свестан да је уочен. Албанци који су у селу предвече, а и у току дана, мотре ко улази, а ко излази из села. Готово је немогуће неопажено ући или изаћи из села. Још му теже пада што домаћина излаже ризику. Први пут после пола године мајор леже у цивилну постељу. Захвалан је свом домаћину. Домаћин ујутро напуни торбу хране, а мајор заузврат понуди шаку метака калибра 9 мм за бровинг, пошто је спазио да најстарији, Остоја, за појасом има исти пиштољ. Кад се удаљио од села, окрену се иза себе јер га нешто изнутра натера да то учини. Узе дурбин и виде да се у Сојеву вијори дим. Осети јак бол у грудима, стеже песнице. Изби на пут Софтић–Раховица. Примети да Ждралу не стоји најбоље потковица и из прибора извади чавал. Дршком пиштоља узео је да куца чавал у потковицу и копито. Док је то радио, спази да се из даљине приближава човек на воловској запрези. Времешан и у народној ношњи, са кечетом на глави. Запрега се полако приближавала, старац ћути. Иза њега на запрези некакво сено и окласине од кукуруза. Мајор ћути и немо посматра како запрега пролази поред њега. У делићу секунде скреће поглед, када се из сена појављује стрелац са пушком. Одјекнула су три хица… Мајор осети као да га је нешто врело погодило у раме и занело скоро цео полукруг. Знао је, био је бржи. Стрелац са запреге лежао је поред кола. Мајор се приближи, погледа стрелца, па погледа старца. Старац само рече: „Јавиљи су сину…” Мајору би све јасно. Рана је прострелна јер осећа како се крв слива и са једне и са друге стране рамена. Како зна и уме, импровизовао је завијање ране да би зауставио крварење. Узјаха Ждрала, осврте се на старца који је убацио тело на запрегу. Радио је то некако одсутно, као да се надао злу. Мржњу према мајору није исказао, то је за мајора било нешто несхватљиво. На Косову се зло третира као устаљена неминовност. Мајор одјаха. Рана се хладила и све више болела. У сутон се већ једва држао на коњу, нађе се у шуми изнад села Стари Мираш. Легао је, први пут чу вука да завија. Осетио је мирис крви. Устао је тешко. Малаксао је због губитка крви. Није могао да јаше. У моменту је изгубио свест негде у атару села Црнило. У касним поподневним сатима свест му се поврати, види да је био наслоњен на стабло неке старе крушке. Устаде. У глави је осећао вртоглавицу.
У пољу у атару села Мухаџер Бабуш Х. Е. се враћао са пољских послова. Спази мајора како на повоцу води коња. Мајор једва изусти:
– Добро вече.
– Добро веће, капетане…
Мајор осети поглед на себи, а затим саговорник погледа животињу. Погледи им се сусретоше, благи осмех испод бркова Х. Е. мајор није могао видети.
– Капетане, већерас си мој гост, да се окрепиш, па онда иди даље…
Мајор, исцрпљен и изнемогао, није имао куд. Х. Е. му поможе да узјаше коња. Тако су и приспели пред капију породице Х. Е. Сместише мајора у гостинску собу. Х. Е. извади мајоров браунинг и стави га за појас. Ждрала одведоше у шталу. У дворишту се окупише братовљева мушка деца. Почеше да запиткују ко је у кући. Брат Х. Е. се појави и кратко рече:
– Не навлачи несрећу на породицу…
Х. Е. им рече да морају да оду на спавање, он је најстарији, њега слушају. Жена их поведе. Х. Е. испуши цигару у дворишту куће. Оде по секиру. Јутро је. Х. Е. устаје, а жена сипа чај у мали филџан. Жена:
– Бог ће ти судити…
Х. Е. никад није имао деце.
Предивно јутро у селу Мухаџер Бабуш, април пун мириса. Х. Е. води Ждрала у поље, надао се да ће то бити добра товарна животиња. У породици браће Вујовић Сима и Петка пронео се глас да је синоћ на конак код Х. Е. свратио мајор Краљевине Југославије. Кад угледаше како Х. Е. пројаха поред кућа Вујовића, би им јасно. Петко:
– Симо, ђе му би судбина?
Симо само зашкргута зубима. Ускоро ће и породица Вујовић морати у избеглиштво. После пет година рата вратиће се да живе, и то као комшије Х. Е. Истрага убиства није никада вршена, кости мајора почивају негде у атару села Мухаџер Бабуш. У братство и јединство није се смело дирати. Злочине је требало заборављати, али злочин не спомињати нови је злочин. Симо и Петко нису међу живима. Њихови потомци причају ову причу својој деци…
За незаборав!
Слава мајору и свим учесницима Шестоаприлског рата!
[1] Српска војска је готова…
[2] Шта причаш, Екреме, знаш ли колико је стара српска војска, тако смо причали и 1914…
[3] Тако ми бога, боље је да не ратујемо са Србима за рачун Хитлера…
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.
