Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Dragan Vujović
Major
ili zločin koji se isplati…
(prema istinitom događaju iz 1941, koji se dogodio u selu Muhadžer Babuš, u opštini Lipljan)
Krajem aprila 1941… jedinice jugoslovenske vojske u Makedoniji ili vode izgubljene bitke, ili se predaju, ili odstupaju. Vrhovna komanda potpisala je kapitulaciju. Pojedine su pružile dostojan otpor. Jedinica majora J. M. posle sudara sa trupama Vermahta kod sela Drenje u opštini Kriva Palanka biva desetkovana, a on nekolicini preživelih saopštava da je svaki dalji otpor protiv mehanizovanih oklopnih trupa uzaludan i savetuje im da spasavaju živu glavu. Na konju i sa ličnim naoružanjem ostaje sam i kreće u povlačenje preko Makedonije, Kosova do rodnog sela Isakovo u opštini Jagodina. Pred njim je dug i neizvestan put kroz Kačaničku klisuru i prolaz Đeneral Janković preko Kosovske ravnice do centralne Srbije.
Uzjaha vernog Ždrala i krenu na put neizvesnosti. Kretao se tog dana nekom improvizovanom stazom, kojom seljaci verovatno izvlače drva iz šume. Učini mu se da mu se izdaleka približavaju seljačka kola. Ispostavilo se kao istina. Volovska zaprega koju za ular vodi seljak polako mu se približavala. Oniži seljak u narodnoj nošnji, sa nekakvim gunjem na sebi, približi se. Već mu je video bore na čelu i izbrazdano lice. Poguren od teškoga rada, sa torbicom na plećima, ali na tim plećima država počiva, pomisli major. Koliko li ratova i nevolja nose? Bi mu milo što sreće iskonsko u čoveku. Muka i nevolja klesale su poštenje, a u znoju se kupao svom.
– Pomaže Bog!
– Bog pomaže, bratko… Izgubiste?
– Bitku jesmo, ali rat nismo.
– Tako je bilo i petnaeste, kad osamnaeste se okrenu, pa smo gledali Švabe u leđa…
– Sila može kako ’oće , ali ne može dokle ’oće.
– Nadu mi dade, bre, kapetane, decu i unuke imam, ne smem da te primim na konak, u selo imaju špijuni, za malo će me prodaju, petnaeste su kuće palili ko je primija srpskog oficira.
Seljak se maši za torbicu, iz nje izvadi poveći komad hleba i u maramici parče sira.
– Evo uzmi, i Bog neka te čuva.
– Fala, dedo….
U isto vreme maši se za džep i izvadi nešto jugoslovenskih novčanica, skinu sat i umota ga u novčanice i pruži. Seljak kao da se uvredi, pa skoro odbrusi:
– Vojniku ’lebac ne naplaćujem, ko ne ’rani svog vojnika, ’raniće tuđeg, i beži od Kumanova da te ne u’fate… prođi Vračevce, pa Sopot, iznad Sopota ima potok sa vodom, kroz Sopot taj potok protiče, ali u selo ne ulazi, imaju bugarske patrole.
Seljak se okrenu, povede kola i krenu u šumu verovatno po drva, jer držaše sekiru na kolima.
Osnovno načelo zakona: „Kazni počinioca za nedelo” na Kosovu u ratu ne važi. Svetinja privatne svojine u ratu na Kosovu ne postoji. Običajno pravo i besa važe. Jedno od najjačih u vrhu običajnog prava jeste kada se gost primi na konak da je pod zaštitom te familije. Gost prvi do Boga, skoro kao da Bog uđe u kuću. Ko prekrši ovo pravo, smatra se samim paklenim ološem i najvećom ništarijom tog roda, a porodica izopštena iz naroda, na koju ni pljuvačku ne treba trošiti. Smrad smrada… Da li je moguće da postoji takva porodica? Koja je prekršila sveto pravilo zaštite gosta? Da, postoji. To je porodica H. E.
Pod zaštitom tame nađe se na ulazu u klanac Đeneral Janković kada opazi svetlost. Procenio je da je to logorska vatra. Tačno na uzvišenju iznad uskog ulaza grupa ljudi u beloj nošnji i s belim kečetom na glavi razgovarala je i grejala se uz vatru. Puške su sakupili na kamaru. Oni njega ne vide, ali on njih vidi. Moraće da neopaženo prođe ispod njih. Lagano i vešto se kretao i sve jasnije čuo njihov govor. Začu jednog:
– Ushtrija Serbe ka dek…[1]
– Ćka po fol Ekrem, a e di sa vjet ka ushtrija Serbe, ne kena folj ćaštu edhe 1914…[2] – reče drugi i nastavlja: – Pasha Zot ma e mir per ne nuk ljuftojm me Serbe per ćorin e Hitlerit…[3]
Major im se tako približio da je mogao lica da im razazna od odsjaja vatre. Neka čudna jeziva znatiželja ga natera da pogleda ta lica. Četvorica nose brkove, koje su zasukali, oči im nisu krupne već nekako sitne, jedan od njih je jako mlad, čini se oko petnaest godina, a za ostalu proceni da imaju između trideset i četrdeset. Peti je najstariji, moguće preko šezdeset godina. Major ne razume albanski, ali oseća da ih peti nešto savetuje. Ostala četvorica ga slušaju. Prema reakcijama ostalih, čini se da su usvojili ono što im je rekao. Kako se udaljavao, razgovor se sve slabije čuo. Seti se sela Sojeva u blizini Uroševca i domaćina Radoslava Radosavljevića, u čijoj je kući bio kada su zastali na putu ka ratnim položajima. Domaćin ga je ugostio po starim kosovskim običajima. Tu je planirao da se snabde hranom za dalje.
Negde oko 19 časova predveče bio je nadomak sela Sojeva. Selo broji nekih stotinjak kuća. Koliko se sećao, samo je nekoliko albanskih bilo. Stupi pred veliku drvenu kapiju, i poče da lupa alkom o metalnu podlogu. Na sedmi udar, začu pokrete unutar dvorišta.
Otvoriše se vrata amfor-kapije. Major uđe. Domaćin pogleda niz ulicu. U ruci je držao isukanu sablju, vrati je u korice. Iz mraka izađe domaćinov najstariji sin Ostoja. Radoslav reče da večeras Ostoja dežura, za pojasom mu pištolj. Već noćima dežuraju. Ostoja odvede Ždrala da ga otimari, a Radoslav pozva majora u gostinsku sobu. Sedoše uz vatru šporeta u nekoj polutami, još nisu ni progovorili, a domaćica iznese posluženje. Major je znao da Radosavljevići rizikuju primivši ga na konak. U ratu postoji mnogo špijuna i udvorica, koji sebi pribavljaju neku minimalnu korist od okupatora. Postoji šansa da ga je neko video. Nije bio svestan da je uočen. Albanci koji su u selu predveče, a i u toku dana, motre ko ulazi, a ko izlazi iz sela. Gotovo je nemoguće neopaženo ući ili izaći iz sela. Još mu teže pada što domaćina izlaže riziku. Prvi put posle pola godine major leže u civilnu postelju. Zahvalan je svom domaćinu. Domaćin ujutro napuni torbu hrane, a major zauzvrat ponudi šaku metaka kalibra 9 mm za broving, pošto je spazio da najstariji, Ostoja, za pojasom ima isti pištolj. Kad se udaljio od sela, okrenu se iza sebe jer ga nešto iznutra natera da to učini. Uze durbin i vide da se u Sojevu vijori dim. Oseti jak bol u grudima, steže pesnice. Izbi na put Softić–Rahovica. Primeti da Ždralu ne stoji najbolje potkovica i iz pribora izvadi čaval. Drškom pištolja uzeo je da kuca čaval u potkovicu i kopito. Dok je to radio, spazi da se iz daljine približava čovek na volovskoj zaprezi. Vremešan i u narodnoj nošnji, sa kečetom na glavi. Zaprega se polako približavala, starac ćuti. Iza njega na zaprezi nekakvo seno i oklasine od kukuruza. Major ćuti i nemo posmatra kako zaprega prolazi pored njega. U deliću sekunde skreće pogled, kada se iz sena pojavljuje strelac sa puškom. Odjeknula su tri hica… Major oseti kao da ga je nešto vrelo pogodilo u rame i zanelo skoro ceo polukrug. Znao je, bio je brži. Strelac sa zaprege ležao je pored kola. Major se približi, pogleda strelca, pa pogleda starca. Starac samo reče: „Javilji su sinu…” Majoru bi sve jasno. Rana je prostrelna jer oseća kako se krv sliva i sa jedne i sa druge strane ramena. Kako zna i ume, improvizovao je zavijanje rane da bi zaustavio krvarenje. Uzjaha Ždrala, osvrte se na starca koji je ubacio telo na zapregu. Radio je to nekako odsutno, kao da se nadao zlu. Mržnju prema majoru nije iskazao, to je za majora bilo nešto neshvatljivo. Na Kosovu se zlo tretira kao ustaljena neminovnost. Major odjaha. Rana se hladila i sve više bolela. U suton se već jedva držao na konju, nađe se u šumi iznad sela Stari Miraš. Legao je, prvi put ču vuka da zavija. Osetio je miris krvi. Ustao je teško. Malaksao je zbog gubitka krvi. Nije mogao da jaše. U momentu je izgubio svest negde u ataru sela Crnilo. U kasnim popodnevnim satima svest mu se povrati, vidi da je bio naslonjen na stablo neke stare kruške. Ustade. U glavi je osećao vrtoglavicu.
U polju u ataru sela Muhadžer Babuš H. E. se vraćao sa poljskih poslova. Spazi majora kako na povocu vodi konja. Major jedva izusti:
– Dobro veče.
– Dobro veće, kapetane…
Major oseti pogled na sebi, a zatim sagovornik pogleda životinju. Pogledi im se susretoše, blagi osmeh ispod brkova H. E. major nije mogao videti.
– Kapetane, većeras si moj gost, da se okrepiš, pa onda idi dalje…
Major, iscrpljen i iznemogao, nije imao kud. H. E. mu pomože da uzjaše konja. Tako su i prispeli pred kapiju porodice H. E. Smestiše majora u gostinsku sobu. H. E. izvadi majorov brauning i stavi ga za pojas. Ždrala odvedoše u štalu. U dvorištu se okupiše bratovljeva muška deca. Počeše da zapitkuju ko je u kući. Brat H. E. se pojavi i kratko reče:
– Ne navlači nesreću na porodicu…
H. E. im reče da moraju da odu na spavanje, on je najstariji, njega slušaju. Žena ih povede. H. E. ispuši cigaru u dvorištu kuće. Ode po sekiru. Jutro je. H. E. ustaje, a žena sipa čaj u mali fildžan. Žena:
– Bog će ti suditi…
H. E. nikad nije imao dece.
Predivno jutro u selu Muhadžer Babuš, april pun mirisa. H. E. vodi Ždrala u polje, nadao se da će to biti dobra tovarna životinja. U porodici braće Vujović Sima i Petka proneo se glas da je sinoć na konak kod H. E. svratio major Kraljevine Jugoslavije. Kad ugledaše kako H. E. projaha pored kuća Vujovića, bi im jasno. Petko:
– Simo, đe mu bi sudbina?
Simo samo zaškrguta zubima. Uskoro će i porodica Vujović morati u izbeglištvo. Posle pet godina rata vratiće se da žive, i to kao komšije H. E. Istraga ubistva nije nikada vršena, kosti majora počivaju negde u ataru sela Muhadžer Babuš. U bratstvo i jedinstvo nije se smelo dirati. Zločine je trebalo zaboravljati, ali zločin ne spominjati novi je zločin. Simo i Petko nisu među živima. Njihovi potomci pričaju ovu priču svojoj deci…
Za nezaborav!
Slava majoru i svim učesnicima Šestoaprilskog rata!
[1] Srpska vojska je gotova…
[2] Šta pričaš, Ekreme, znaš li koliko je stara srpska vojska, tako smo pričali i 1914…
[3] Tako mi boga, bolje je da ne ratujemo sa Srbima za račun Hitlera…
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.