Есеј са конкурса Док је речи и писци су живи 2020. године.
Просто, у нашој људској природи лежи да увек будемо занесени величином. И опет, макар и не стремили томе, величина нам је допадљива, а неке друге ствари остану по страни, незапажене. Ни књижевност није изузета, премда не би требало, али са природном појавом великог броја људи и неоспорног квалитета, растао је и број великих писаца и песника. А Раде просто није био такав, мада по свом стваралаштву заслужује да буде међу великанима. Он је песник пре свега, боем, неодољиви шармер, виолиниста који је умео да закида по најдубљим деловима људског срца, помало бунтовник, а ни оружје му није било страно. Свакако, човек занимљивог живота који је био величина, а уживао је у својој скромности.
Рођен је као Радојко Јовановић, давне 1899. године у селу Трбуње, Топлички округ тадашње Краљевине Србије. Сходно свом пореклу, али и самим друштвеним приликама у тадашњој држави, био је сиромашан и то је сиромаштво, попут проклетства добијеног по рођењу, било уз њега целог живота. А мора се признати да га је и лоша срећа пратила кроз живот, што је, скоро сигурно, битно утицало на његов боемизам. Школовао се у Крушевцу и већ као средњошколац, неспреман за суровост живота, постаје учесник Великог рата, од кога се није могло побећи. Преживео је повлачење преко Албанских планина и након тога се сели у Париз, где наставља школовање и постаје онај Раде Драинац који је познат класичним љубитељима његових дела. Град који сија ноћу свакако је пробудио пламен његове душе, као и богати избор француских кафана. Али и сама култура града, његова раскош, грађевине, мостови, попут Мирабоовог, пленили су нашег песника. Просто, било је то савршено место за њега. Сада, живевши у метрополи, није се могло избећи читање модернистичких песника, а тада ће црте баш Аполинерове поезије постати и Радетова карактеристика. Ипак, његова љубав према песми, манифестовала се и његовом музиком, па ни свирање у биоскопима, за време филмова, није било неочекивано од њега. Међутим, његова лоша срећа не престаје да га спутава и он се враћа у домовину, сазнавши да има туберкулозу. Али, ипак је своју хипнотисаност Паризом пренео на своје читаоце и тако је настао часопис Хипнос, маркантни траг и прокламатор новог правца домаће поезије, хипнизма. Не заобилази га ни љубав, која ће, попут Афродите и њеног врта, бити његов велики мотив и извор врсних дела. Кафане, песма и виолина, али и сиромаштво, остаће његов живот, скоро до саме његове смрти, а о чему најбоље говори његова Ma boheme. Несрећа поново, то проклетство, уводи га сада у још већи рат, против Немаца, али и онај против болести, која га је све више убијала. Иако се против окупатора одупирао, против туберкулозе није могао и она га савладава већ 1943, у београдском санаторијуму.
Те тешке предсмртне дане олакшао му је веран и велики пријатељ, као и колега, Иво Андрић. На крају, као сама судбина, обистинио се његов можда најпознатији стих. Задремао је стари свирач на болесној виоли и задњи боем изашао из кафане…