Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Otrgnuto od zaborava – Rade Drainac”, Nikola Lukovac

Esej sa konkursa Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

 

Prosto, u našoj ljudskoj prirodi leži da uvek budemo zaneseni veličinom. I opet, makar i ne stremili tome, veličina nam je dopadljiva, a neke druge stvari ostanu po strani, nezapažene. Ni književnost nije izuzeta, premda ne bi trebalo, ali sa prirodnom pojavom velikog broja ljudi i neospornog kvaliteta, rastao je i broj velikih pisaca i pesnika. A Rade prosto nije bio takav, mada po svom stvaralaštvu zaslužuje da bude među velikanima. On je pesnik pre svega, boem, neodoljivi šarmer, violinista koji je umeo da zakida po najdubljim delovima ljudskog srca, pomalo buntovnik, a ni oružje mu nije bilo strano. Svakako, čovek zanimljivog života koji je bio veličina, a uživao je u svojoj skromnosti.

Rođen je kao Radojko Jovanović, davne 1899. godine u selu Trbunje, Toplički okrug tadašnje Kraljevine Srbije. Shodno svom poreklu, ali i samim društvenim prilikama u tadašnjoj državi, bio je siromašan i to je siromaštvo, poput prokletstva dobijenog po rođenju, bilo uz njega celog života. A mora se priznati da ga je i loša sreća pratila kroz život, što je, skoro sigurno, bitno uticalo na njegov boemizam. Školovao se u Kruševcu i već kao srednjoškolac, nespreman za surovost života, postaje učesnik Velikog rata, od koga se nije moglo pobeći. Preživeo je povlačenje preko Albanskih planina i nakon toga se seli u Pariz, gde nastavlja školovanje i postaje onaj Rade Drainac koji je poznat klasičnim ljubiteljima njegovih dela. Grad koji sija noću svakako je probudio plamen njegove duše, kao i bogati izbor francuskih kafana. Ali i sama kultura grada, njegova raskoš, građevine, mostovi, poput Miraboovog, plenili su našeg pesnika. Prosto, bilo je to savršeno mesto za njega. Sada, živevši u metropoli, nije se moglo izbeći čitanje modernističkih pesnika, a tada će crte baš Apolinerove poezije postati i Radetova karakteristika. Ipak, njegova ljubav prema pesmi, manifestovala se i njegovom muzikom, pa ni sviranje u bioskopima, za vreme filmova, nije bilo neočekivano od njega. Međutim, njegova loša sreća ne prestaje da ga sputava i on se vraća u domovinu, saznavši da ima tuberkulozu. Ali, ipak je svoju hipnotisanost Parizom preneo na svoje čitaoce i tako je nastao časopis Hipnos, markantni trag i proklamator novog pravca domaće poezije, hipnizma. Ne zaobilazi ga ni ljubav, koja će, poput Afrodite i njenog vrta, biti njegov veliki motiv i izvor vrsnih dela. Kafane, pesma i violina, ali i siromaštvo, ostaće njegov život, skoro do same njegove smrti, a o čemu najbolje govori njegova Ma boheme. Nesreća ponovo, to prokletstvo, uvodi ga sada u još veći rat, protiv Nemaca, ali i onaj protiv bolesti, koja ga je sve više ubijala. Iako se protiv okupatora odupirao, protiv tuberkuloze nije mogao i ona ga savladava već 1943, u beogradskom sanatorijumu.

Te teške predsmrtne dane olakšao mu je veran i veliki prijatelj, kao i kolega, Ivo Andrić. Na kraju, kao sama sudbina, obistinio se njegov možda najpoznatiji stih. Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem izašao iz kafane…

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu