Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго” поверљиво из прошлости Србије
Милица Радованчев
Прва
Крепка старица је скидала и враћала крупни златни прстен са домалог прста. Само неколико пута у животу руке су јој се тако тресле, само што је некада имала толико снаге да се сукобљава. Загладила је косу, не зато што се расула из уредне пунђе, него навике ради. Онда је поправила кошуљу и показала тешком руком на упаковану слику у углу. Расточиће сопствени живот све док сама не би умела да се препозна, а онда… Такав страх први пут је осетила кад је отац ухватио за руку и повео са Цетиња у Београд. Љубав према роду надјачала је све друге гласове у њему, али када су уследила хапшења, морало је да се бежи, веровао је да је морало, или су га неке црне руке из Србије увериле. Једну сирову грубост сменила је увијенија, у белим рукавицама. А било је лепо на уском и стрмом Цетињу, мада једва памти, толико је мала била, док очев глас, сливен са другима у Певачком друштву Читаонице, одзвања стенама све до неба. Знало се у кући професора Душана Јовановића како се држи, а и једне Берберовићке, каква је била њена мајка. Само су понављали да је знање пут, туда може да се провуче са мање ожиљака, а да јој је ова памет сад – знала би да није тако, као што зна да је ипак вредело.
Оно највредније што је успела да посакрива по подрумима и таванима испод будног ока оних сада ће ваљда у неком музеју још и некоме да послужи. Представник Музеја савремене уметности фиксирао је могуће експонате и срицао док уписује њено име: Смиља Јовановић Крикнер. Такве прождрљиве очи пратиле су је целог живота. Ко би и разумео како је то било тешко време, а свако је било са својим злима и потајним надама. Исправила је рамена. Једва је издржала онај ужас пензионисања 1941. године, онда кад је морала да каже збогом толиком раду без права да јој се честита, а камоли све оне друге. Унуци јој нису веровали, а ни имали воље за неке бапске приче.
*
Седела је право, не мичући чак ни лице. Министар Лазар Марковић отпухивао је дубоке димове и корачао тамо-амо. Недопустиво је да она, на том положају (посебно је развукао „том”) учини такво што. Неће он дозволити да му једна жена чини замешатељства, не. Залупио је вратима.
А добро сам се сећала да је он однекуд извукао ту двојицу из Лесковца, из фирме, како оно беше, да, Илић, Теокаревић и Петровић. Сам министар ми је наредио да им издам уверење да су Министарству правде поднели молбу за репарацију из Немачке, чак су и таксу платили двадесет пет динара, и др Перић је надгледао. Још је и на полеђини снажно подвукао да им се изда уверење ако су заиста молбу предали. И сад одмах то потезање да сам ја шеф одсека и ја једина одговорна. Поступила сам по налогу.
Смиља Јовановић је била потпуно несвесна да је др Нинко Перић у просторији, и да још и нешто говори. Вртео је главу и пружао руке ка њој. Опроштај коме – њему, она, чиновница, али са необичним презименом. Михаило Ранковић је у посланичком клубу пронео глас да у Министарству доказа о молби нема јер је само један ортак предао за себе, а не сва тројица. „Тако је онда од тих пара себи подигао фабрику штофова”, задихао се др Перић. „Проблем је”, додао је тише, осврћући се, „у томе што је изгледа ортак у тој истој фабрици био наш министар, па је зато и спровео само једну молбу – свог наводног ортака, а не све тројице.”
Нисам веровала да ми толико не верују. Зао глас лако отвори рупу под свачијим ногама, али женским, и то овакве која је сама – олако. Додиривала је прстен. Муж је био из другог света и других аршина. Колико се само Јован залагао за економију, и докторске онда кад је једва дисао и теглио пушку, и још толико улагања у трговачку школу у земљи која и јесте и није његова, која га и хоће и неће. А сад је она Смиља потпуно сама, сама пред свима њима – мушкима, и сви би да је комадају. Зар би после толико мука и напора тек тако себе уништила?
*
У стан су однекуд ушла двојица у радничким оделима и разматрала како да понесу платно. Није смело да буде штете. Музеј ће је записати у листу дародаваца. Само је климнула записничару пратећи гадан траг његових зеница по животу који више чак није ни њен, а ни потомака које има.
Толика борба да бих скоро увек била само оруђе у рукама спретнијих. Тој тужби министра Марковића могу да захвалим за свој убрзани рад срца и данас. Али сам му доакала и те како, уз малу Перићеву помоћ. И цео извештај о случају дали смо у новине и на суд. Сећам се да је изгубио кредибилитет код Пашића, мада је додао где је требало и уравнотежио се још који пут на разним државним функцијама. Длановима је дотакла сопствена рамена и погледала се у огледалу. Заљуљала је златне минђуше са малим бисером на дну.
А само пар година пре, кад су је поставили за секретара IV класе указом краља, новине су писале о њој, а све те женске из покрета говориле: „Ово је највећи положај који је достигла једна жена у нашој судској струци, и гђи Крикнер најтоплије честитамо.” Била је тема и комшилуку и родбини и сваком другом ко није могао да се начуди новом времену, али ко па мари.
Била сам као она Мага, Мага Магазиновић, као све те нове жене о којима сам слушала речи које честити нису смели гласније да изговоре. Али, нисам била прва, ипак нисам! Она је заинат том подмуклом челику око нас уписала два факултета – Правни и Филозофски. Ипак, ја сам била прва која је Правни и завршила, и то оних несрећних година када смо, уместо у живот, полако кретали у рат. Прва! И била сам тад нека друга ја – јача ја, која је чврсто стискала сведочанство пред директором гимназије. На Цетињу сам чула да је, откад је 1905. коначно основан Београдски универзитет и да је после и законом омогућено заједничко школовањe девојчица и дечака, коначно и нама било доступно редовно студирање. Само ми није било јасно како нигде нису могла да се нађу јасна упутства, осим да је потребна положена матура и сагласност ректора, а ја сам то имала. Наравно да сам је положила приватно, друкчије за нас није ишло. Професорице су се углавном стиделе кад бих тражила одговоре, а од директора сам видела само искежено лице. Тако се добро старао да ми објасни да сада није време, да има толико ствари које жена може радити, да није све у дипломи, нарочито не за њу. Раскрварила сам усну тад, остао је црвени траг на јагодици прста, а ево и сад.
Поравнала је сукњу и затегла кошуљу.
Знала сам одавно да је поштење лоша инвестиција. Чега се сад бојим – не бих умела да објасним, али су ме толике кривудаве линије на длану научиле да се животу не сме веровати, никако. Увек може да искрсне нека погрешна реч и да се страда.
Пала јој је на памет иста подозривост тамо тридесетих, кад је чак и Дојче цајтунг објавио да је она прва жена у Југославији која је именована за министарског инспектора у Министарству правде. Дознала је и да је и Марковић имао шта о њој да каже, али се притајио. Очекивала га је и тад, и много касније, па чак и сад, кад је одавно покојан, а и она се ближи потпуном забораву.
Младићев глас је уверавао да ће се добро старати о слици. Није му одговарала јер се стидела те Смиље, прво те младе која је напослетку морала да замоли оца, иако је обећала да неће, и онда су исти они који су му пружили уточиште по доласку у Београд њој ослободили пут на факултет. А онда и друге, поносне, чак и арогантне Смиље, али је имала зашто, да.
Понудила му је чај и кафу, али је младић одбио. Сувише паучине и мемле у том стану говорило му је да нема више те славе и моћи каква покушава да се истакне у лепом старом намештају и уметнинама. Кад је добро забравила врата за њим, стуштила се у изувијану белу столицу испред модног сточића и огледала, и жустро грунула руку у фиоку. Како је добро звучало њено име у новинама: „Искрсли су захтеви организованих жена који гласе: Тражимо да жена која је свршила правничке науке и положила прописане испите може бити адвокат и судија.” А мало доле испод: „Током 1923. године три жене полажу адвокатски испит. To су Јелена Михајловић-Ђорић, Смиља Јовановић-Крикнер и Ружа Винтерштајн-Јовановић. Ho, само се Јелена Михајловић бавила адвокатском праксом (уписана у именик 11. 5. 1923. у Београду), […] Смиља Јовановић је тражила да буде постављена за судију, a ’господин министар се са постављањем устеже, због могућег протеста и јавног мњења вероватно’; a у томе, познајући спрему и моралне особине кандидаткиње, губе држава и баш ти који представљају јавно мњење, држава се лишава одличног, савршено исправног и тако прекопотребног раденика, јер ће и он отићи у адвокате!”
Радовале су се једна другој и тим малим ником важним пробојима. Како су само биле свечане кад су стајале пред разним комисијама намрачених, само мало благонаклонијих него што је био директор гимназије. Свака реч је морала да буде тешка и тачна.
Шушти јој под рукама сопствени портрет као представнице новог типа жене код нас у посебној рубрици у Женском свету, поред толиких других жена на чији су помен мушкарци стезали песнице и севали очима. Пришла је прозору додирујући прстен.
Ништа није било онако како сам замишљала. Разни су ти очаји били, а ја сам их, наивна, мерила оним који је протекао, не схватајући да ће још тамнији тек стићи. Корачам ка забораву само са својом речју као доказом да ме је било.