Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Prva

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije

 

Milica Radovančev

Prva

Krepka starica je skidala i vraćala krupni zlatni prsten sa domalog prsta. Samo nekoliko puta u životu ruke su joj se tako tresle, samo što je nekada imala toliko snage da se sukobljava. Zagladila je kosu, ne zato što se rasula iz uredne punđe, nego navike radi. Onda je popravila košulju i pokazala teškom rukom na upakovanu sliku u uglu. Rastočiće sopstveni život sve dok sama ne bi umela da se prepozna, a onda… Takav strah prvi put je osetila kad je otac uhvatio za ruku i poveo sa Cetinja u Beograd. Ljubav prema rodu nadjačala je sve druge glasove u njemu, ali kada su usledila hapšenja, moralo je da se beži, verovao je da je moralo, ili su ga neke crne ruke iz Srbije uverile. Jednu sirovu grubost smenila je uvijenija, u belim rukavicama. A bilo je lepo na uskom i strmom Cetinju, mada jedva pamti, toliko je mala bila, dok očev glas, sliven sa drugima u Pevačkom društvu Čitaonice, odzvanja stenama sve do neba. Znalo se u kući profesora Dušana Jovanovića kako se drži, a i jedne Berberovićke, kakva je bila njena majka. Samo su ponavljali da je znanje put, tuda može da se provuče sa manje ožiljaka, a da joj je ova pamet sad – znala bi da nije tako, kao što zna da je ipak vredelo.

Ono najvrednije što je uspela da posakriva po podrumima i tavanima ispod budnog oka onih sada će valjda u nekom muzeju još i nekome da posluži. Predstavnik Muzeja savremene umetnosti fiksirao je moguće eksponate i sricao dok upisuje njeno ime: Smilja Jovanović Krikner. Takve proždrljive oči pratile su je celog života. Ko bi i razumeo kako je to bilo teško vreme, a svako je bilo sa svojim zlima i potajnim nadama. Ispravila je ramena. Jedva je izdržala onaj užas penzionisanja 1941. godine, onda kad je morala da kaže zbogom tolikom radu bez prava da joj se čestita, a kamoli sve one druge. Unuci joj nisu verovali, a ni imali volje za neke bapske priče.

*

Sedela je pravo, ne mičući čak ni lice. Ministar Lazar Marković otpuhivao je duboke dimove i koračao tamo-amo. Nedopustivo je da ona, na tom položaju (posebno je razvukao „tom”) učini takvo što. Neće on dozvoliti da mu jedna žena čini zamešateljstva, ne. Zalupio je vratima.

A dobro sam se sećala da je on odnekud izvukao tu dvojicu iz Leskovca, iz firme, kako ono beše, da, Ilić, Teokarević i Petrović. Sam ministar mi je naredio da im izdam uverenje da su Ministarstvu pravde podneli molbu za reparaciju iz Nemačke, čak su i taksu platili dvadeset pet dinara, i dr Perić je nadgledao. Još je i na poleđini snažno podvukao da im se izda uverenje ako su zaista molbu predali. I sad odmah to potezanje da sam ja šef odseka i ja jedina odgovorna. Postupila sam po nalogu.

Smilja Jovanović je bila potpuno nesvesna da je dr Ninko Perić u prostoriji, i da još i nešto govori. Vrteo je glavu i pružao ruke ka njoj. Oproštaj kome – njemu, ona, činovnica, ali sa neobičnim prezimenom. Mihailo Ranković je u poslaničkom klubu proneo glas da u Ministarstvu dokaza o molbi nema jer je samo jedan ortak predao za sebe, a ne sva trojica. „Tako je onda od tih para sebi podigao fabriku štofova”, zadihao se dr Perić. „Problem je”, dodao je tiše, osvrćući se, „u tome što je izgleda ortak u toj istoj fabrici bio naš ministar, pa je zato i sproveo samo jednu molbu – svog navodnog ortaka, a ne sve trojice.”

Nisam verovala da mi toliko ne veruju. Zao glas lako otvori rupu pod svačijim nogama, ali ženskim, i to ovakve koja je sama – olako. Dodirivala je prsten. Muž je bio iz drugog sveta i drugih aršina. Koliko se samo Jovan zalagao za ekonomiju, i doktorske onda kad je jedva disao i teglio pušku, i još toliko ulaganja u trgovačku školu u zemlji koja i jeste i nije njegova, koja ga i hoće i neće. A sad je ona Smilja potpuno sama, sama pred svima njima – muškima, i svi bi da je komadaju. Zar bi posle toliko muka i napora tek tako sebe uništila?

*

U stan su odnekud ušla dvojica u radničkim odelima i razmatrala kako da ponesu platno. Nije smelo da bude štete. Muzej će je zapisati u listu darodavaca. Samo je klimnula zapisničaru prateći gadan trag njegovih zenica po životu koji više čak nije ni njen, a ni potomaka koje ima.

Tolika borba da bih skoro uvek bila samo oruđe u rukama spretnijih. Toj tužbi ministra Markovića mogu da zahvalim za svoj ubrzani rad srca i danas. Ali sam mu doakala i te kako, uz malu Perićevu pomoć. I ceo izveštaj o slučaju dali smo u novine i na sud. Sećam se da je izgubio kredibilitet kod Pašića, mada je dodao gde je trebalo i uravnotežio se još koji put na raznim državnim funkcijama. Dlanovima je dotakla sopstvena ramena i pogledala se u ogledalu. Zaljuljala je zlatne minđuše sa malim biserom na dnu.

A samo par godina pre, kad su je postavili za sekretara IV klase ukazom kralja, novine su pisale o njoj, a sve te ženske iz pokreta govorile: „Ovo je najveći položaj koji je dostigla jedna žena u našoj sudskoj struci, i gđi Krikner najtoplije čestitamo.” Bila je tema i komšiluku i rodbini i svakom drugom ko nije mogao da se načudi novom vremenu, ali ko pa mari.

Bila sam kao ona Maga, Maga Magazinović, kao sve te nove žene o kojima sam slušala reči koje čestiti nisu smeli glasnije da izgovore. Ali, nisam bila prva, ipak nisam! Ona je zainat tom podmuklom čeliku oko nas upisala dva fakulteta – Pravni i Filozofski. Ipak, ja sam bila prva koja je Pravni i završila, i to onih nesrećnih godina kada smo, umesto u život, polako kretali u rat. Prva! I bila sam tad neka druga ja – jača ja, koja je čvrsto stiskala svedočanstvo pred direktorom gimnazije. Na Cetinju sam čula da je, otkad je 1905. konačno osnovan Beogradski univerzitet i da je posle i zakonom omogućeno zajedničko školovanje devojčica i dečaka, konačno i nama bilo dostupno redovno studiranje. Samo mi nije bilo jasno kako nigde nisu mogla da se nađu jasna uputstva, osim da je potrebna položena matura i saglasnost rektora, a ja sam to imala. Naravno da sam je položila privatno, drukčije za nas nije išlo. Profesorice su se uglavnom stidele kad bih tražila odgovore, a od direktora sam videla samo iskeženo lice. Tako se dobro starao da mi objasni da sada nije vreme, da ima toliko stvari koje žena može raditi, da nije sve u diplomi, naročito ne za nju. Raskrvarila sam usnu tad, ostao je crveni trag na jagodici prsta, a evo i sad.

Poravnala je suknju i zategla košulju.

Znala sam odavno da je poštenje loša investicija. Čega se sad bojim – ne bih umela da objasnim, ali su me tolike krivudave linije na dlanu naučile da se životu ne sme verovati, nikako. Uvek može da iskrsne neka pogrešna reč i da se strada.

Pala joj je na pamet ista podozrivost tamo tridesetih, kad je čak i Dojče cajtung objavio da je ona prva žena u Jugoslaviji koja je imenovana za ministarskog inspektora u Ministarstvu pravde. Doznala je i da je i Marković imao šta o njoj da kaže, ali se pritajio. Očekivala ga je i tad, i mnogo kasnije, pa čak i sad, kad je odavno pokojan, a i ona se bliži potpunom zaboravu.

Mladićev glas je uveravao da će se dobro starati o slici. Nije mu odgovarala jer se stidela te Smilje, prvo te mlade koja je naposletku morala da zamoli oca, iako je obećala da neće, i onda su isti oni koji su mu pružili utočište po dolasku u Beograd njoj oslobodili put na fakultet. A onda i druge, ponosne, čak i arogantne Smilje, ali je imala zašto, da.

Ponudila mu je čaj i kafu, ali je mladić odbio. Suviše paučine i memle u tom stanu govorilo mu je da nema više te slave i moći kakva pokušava da se istakne u lepom starom nameštaju i umetninama. Kad je dobro zabravila vrata za njim, stuštila se u izuvijanu belu stolicu ispred modnog stočića i ogledala, i žustro grunula ruku u fioku. Kako je dobro zvučalo njeno ime u novinama: „Iskrsli su zahtevi organizovanih žena koji glase: Tražimo da žena koja je svršila pravničke nauke i položila propisane ispite može biti advokat i sudija.” A malo dole ispod: „Tokom 1923. godine tri žene polažu advokatski ispit. To su Jelena Mihajlović-Đorić, Smilja Jovanović-Krikner i Ruža Vinterštajn-Jovanović. Ho, samo se Jelena Mihajlović bavila advokatskom praksom (upisana u imenik 11. 5. 1923. u Beogradu), […] Smilja Jovanović je tražila da bude postavljena za sudiju, a ’gospodin ministar se sa postavljanjem usteže, zbog mogućeg protesta i javnog mnjenja verovatno’; a u tome, poznajući spremu i moralne osobine kandidatkinje, gube država i baš ti koji predstavljaju javno mnjenje, država se lišava odličnog, savršeno ispravnog i tako prekopotrebnog radenika, jer će i on otići u advokate!”

Radovale su se jedna drugoj i tim malim nikom važnim probojima. Kako su samo bile svečane kad su stajale pred raznim komisijama namračenih, samo malo blagonaklonijih nego što je bio direktor gimnazije. Svaka reč je morala da bude teška i tačna.

Šušti joj pod rukama sopstveni portret kao predstavnice novog tipa žene kod nas u posebnoj rubrici u Ženskom svetu, pored tolikih drugih žena na čiji su pomen muškarci stezali pesnice i sevali očima. Prišla je prozoru dodirujući prsten.

Ništa nije bilo onako kako sam zamišljala. Razni su ti očaji bili, a ja sam ih, naivna, merila onim koji je protekao, ne shvatajući da će još tamniji tek stići. Koračam ka zaboravu samo sa svojom rečju kao dokazom da me je bilo.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu