Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Iva Ranđelović
Reč o oslepljenju Stefana Dečanskog
Stefan Uroš II, sveti kralj Milutin, u svojim odajama, u srcu srpske države, zamišljen i umoran, piše pod slabom svetlošću sveće…
Malo je ljudi na ovome svetu koji bi mogli istinski razumeti bol onoga koji se mora suprotstaviti svome detetu. Ja, kao vladar veliki i moćan, u svojim željama nepokolebljiv i pred nevoljama neustrašiv, pred tom boli na kolenima klečim i jecam kao dete. Učinio sam zlo svome detetu – oslepljen je po mojoj želji. Svaki bi razuman čovek rekao da je ova moja odluka surova i van svake milosti doneta. Ja je onda smatrah ispravnom. Moj se sin nije okrenuo samo protiv mene, nego i protiv cele srpske države, želeći da je uzme iz ruku njenoga vladara, koji je tu po volji božjoj. Smatrao sam svojom svetom dužnošću da takvom bogohuljenju stanem na put. Najpre mu uputih reč milostivu i blagu, a kad se ne odazva, moradoh ga sa vojskom opkoliti i zarobiti. Moj sin pokaza kajanje, no ja ga smatrah prividnim i neiskrenim. Još i danas ne spavam mirno, pitajući se da li je bilo tako. Mnogo razmišljah i sa raznim se velikim umovima savetovah oko toga kako da sa njim postupim. Da mu život oduzmem, nisam želeo. Da ga pustim nekažnjenog, smatrao sam rizičnim. Na kraju, doneh odluku o oslepljenju. Ne sećam se je li to bila moja odluka ili me je neko drugi na takvo što nagovorio, ali više nije ni važno. Oduzeh mu svetlost dana, plavo nebo i gradove. Nisam bio dovoljno jak da posle toga budem u njegovoj blizini, te ga poslah caru Androniku, za kojega sam znao da je čovek milosrdan i dobra srca i da će na njega paziti i brinuti o njemu kao o svome sinu. Do dana današnjeg nisam ga video ni od njega reči dobio. Želeći da kaznim njega, kaznio sam sebe. Moja bol i teret rastu svakog dana i ne znam koliko ću ih još moći nositi. Danas bih dao celu svoju svetu zemlju, presto i novce da svoju grešku ispravim, kad bi to bilo mogućno. Sada mi ostaje samo da se nadam da mogu dobiti od Gospoda oproštaj, jer od sebe samoga neću nikada.
Stefan Uroš III, zapamćen kasnije kao Stefan Dečanski, sedi u odajama u gradu Konstantinovom, daleko od doma i otadžbine. Slabo osvetljenom sobom odjekuje njegov glas, spor i ravnomeran, a pisar beleži njegove reči…
Ovu tamu koja me okružuje bih još i mogao podneti da imam kakvog svetla u duši, makar i najmanjeg. Ovako, čini mi se da bih voleo umreti više nego živeti ovo što ne znam mogu li nazvati životom. Bejah mlad, neiskusan, željan moći. I takvoga me lako nagovoriše da se okrenem protiv svoga oca. Podigoh se smelo protiv njega, moćnog i iskusnog, mudrog i odvažnog, misleći da ga mogu nadmudriti i pobediti i zemlju svojom nazvati. On me stiže i zaustavi, moleći me najpre da odustanem od svoje zamisli, ali ja i dalje verovah da mogu bolje od njega zemljom vladati, te nastavih po svome. Tada gospodar naredi da me u okove zatvore, a nešto kasnije posla čoveka da me po njegovoj naredbi oslepi. Isprva sam mislio da je reč o kakvoj zabuni i da bi takvo što bilo previše okrutno čak i za tako hladnokrvna vladara kakav je moj otac. Ubrzo videh da je to istinska volja njegova, i ona bi ostvarena. Ne znam treba li moga oca hvaliti što je moj život poštedeo ili ga osuditi što ga je ovakvim načinio. Možda se srcu njegovome ova odluka činila milostiva i pravedna, a možda je moj život poštedeo svesno, da mi muke uveća i produži. Od toga dana živim polovinom života. Ne spoznajem sunca, knjiga, ni ove lepe daleke zemlje. Ovde prema meni postupaju dobro, mada ne mogu ublažiti moju bol. I pored svog gneva koji prema ocu osećam, ne mogu biti istinski ljut na nj, jer šta god on sa mnom činio, on mi je život i podario. Jedino što me mori više od ovog mraka, dubokog i beskrajnog, jeste spoznaja da sam sa bližnjim svojim svete veze prekinuo, dom napustio i njegovu ljubav izgubio. Deo mene ostade u dalekoj rodnoj zemlji i osećam da ga nikada ne mogu vratiti i biti ponovo potpun.
Na drugom kraju dvora car Andronik gleda kroz mali prozor, utonuo potpuno u svoje misli. Najzad uzima pero…
Gospod mi je svedok da znam da nije moja dužnost da ovakve stvari govorim i drugima sudim. Ipak, sada sam već dovoljno puta naišao na dokaze da mogu stati iza svojih reči i sa sigurnošću ih izričem. Pre nekog vremena dođe na moj dvor sin moga zeta, Stefan, po volji svoga oca oslepljen. Ja o njihovom sukobu i donetim odlukama nemam ni volje ni potrebe da govorim. Stefana sam kao svoga sina prihvatio i sve što je u mojoj moći uradio da mu teret makar malo olakšam i nesreću umanjim. Do današnjeg dana na njega gledam kao na svoga sina. Ipak, nemogućno bi bilo provesti toliko vremena sa njim, a ne primetiti tako očitu stvar – on nije slep. Ne bih smeo tvrditi da li je njegov vid sasvim dobar ili je delimično oslepljen, ali sasvim slep sigurno nije. Druga moja nedoumica odnosi se na razlog njegovog ćutanja i pretvaranja. Nisam lekar niti prorok da kažem da li bi se njegov vid mogao za ovo vreme povratiti. Može biti da je momak koji je od srpskoga kralja dobio zadatak potkupljen, a velika je stvar ne izvršiti vladarevu naredbu, pa se za dobrobit svih uključenih u ovu prevaru ona mora tajiti. Međutim, meni deluje verovatnije da je mladi čovek toliko gnevan na svoga oca zbog njegove odluke da ga sada stavlja na muke jer misli da je izvršena. On bi morao biti svestan koliko će njegovoga oca boleti što ga je unesrećio i da do kraja svoga života i vladavine neće mirno spavati. Moguće je ipak i da sveti kralj, i moj zet, Milutin, zna da njegov sin vidi, a da oni ovu tajnu zajednički čuvaju da ne bi narušili ugled i strahopoštovanje kraljevo među podanicima, dajući im primer da čak i najbliži i najvoljeniji moraju biti kažnjeni ako se željama i vlasti njegovoj usprotive. Te su me misli neko vreme morile, ali sada donosim odluku da od njih odustanem i vratim se svome dvoru i vladavini. Neke stvari, izgleda, moraju ostati strogo poverljive i neotkrivene. Možda ih otkrije vreme, a možda i ono zna da su tajne neizostavan deo života čovekovog, i da nam kao takve služe da im posvetimo mnoge misli i vreme, a nikad ih do kraja ne rešimo i ne dokučimo.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.