Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Todorci dolaze”, Igor Stoilković

„Todorci dolaze”, Igor Stoilković

Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.

 

Gospođica Lenka šetala je selom, a kada gospođica Lenka šeta selom, sve majke zatvaraju decu u svoje kuće. Nije gospođica Lenka bila zlonamerna, ne bi ona povredila decu; nijedna od žena se ne bi usudila da tako nešto pomisli, ali je jadnica bila vrlo nervozna, rastrojena, kao van ovog sveta, i često bi pričala stvari koje su plašile mališane. Buncala je o raznim avetima, drekavcima i alama, kolutala bi očima i mahala rukama, a nekad i vrištala ne mogavši da se kontroliše zbog čudnih seni koje su progonile njen napaćeni um. Bila je prava šteta što je gospođica Lenka bila takva, pošto je bila lepotica kakve nadaleko nije bilo. Iako već u četrdesetim, njena lepota nije izgubila nimalo od svojih draži; njeno telo je i dalje bilo vitko, lice kao u devojčice, a bujna plava kosa bez sedih. Očito da je svoju lepotu povukla na ujaka, elegantnog i zgodnog gospodina Bogdana, vlasnika najvećeg veleposedničkog imanja u tom kraju severozapadne Srbije, čija je ergela konja obezbeđivala posao većini stanovnika tog malog sela nedaleko od Bečeja. Bogdan, kako mu ime kaže, kao da je bogom dan, bio je izuzetno muževan smeđokos gospodin sa brkovima, i činilo se kao da ne stari. Poput svoje sestričine, iako je već bio u šezdesetim, izgledao je kao mladić, čemu je delimično doprinelo njegovo ogromno bogatstvo – pa nije morao mnogo da radi kao drugi muškarci – ali i njegov sportski način života, jer bi ga svakog dana viđali kako po nekoliko sati jaše poljima na svojim omiljenim pastuvima: crnom Inkvizitoru i belom Fantastu. Gospodin Bogdan je za razliku od Lenke bio omiljen u selu. Ne samo zbog toga što je njegovo imanje zapošljavalo i hranilo toliko porodica već jer se nije libio da razgovara i druži se sa seljanima kao sa sebi ravnima, za razliku od druge banatske gospode. Imao je i on svoje hirove naravno: nezasito je jurio lepe devojke, često organizovao velelepne balove, a pričalo se da je tokom njih jurio go sa gomilom lepotica, pevačica i glumica iz Novog Sada, na radost ili zgražavanje ostalih gostiju. Takođe se šuškalo da je upravo gospodin Bogdan otac dvogodišnjeg sina siromašne seljanke Mare Dinjaški, čiji je suprug kovač Danilo poginuo kada se zapalila jedna od štala na ergeli nekoliko godina ranije.

Bio je četvrtak, 5. mart 1925. godine, i u tom malom selu nadomak Bečeja, stari seljak po imenu Vojkan, nosio je u rukama kolače u obliku potkovica namenjene konjima ergele „Lek za ljubav”. Vojkan je mislio da je šteta da se konji hrane bolje od njega, ali bila je prva nedelja velikog vaskršnjeg posta i takav je bio običaj. Vojkan, koga je celo telo svrbelo, jer je prethodne noći pijan pao u koprive, prolazio je pored kuće udovice Mare kada je začuo vrisak. Vrisak je došao, od koga drugog do od lude Lenke, sestričine gazda Bogdana, i Vojkan bi je ostavio da vrišti kao i uvek kada bi imao nesreću da je sretne, da ga nije zainteresovalo ono što je nevoljna bogatašica govorila.

– Todorci dolaze! – viknula je prestrašeno Lenka i pogledala u pravcu Marine kuće. – Todorci dolaze. Sklonite decu!

Vojkan, koji je bio poprilično sujeveran čovek, a imao je razloga za to, pošto je bio rođen u subotu na Zadušnice, te je mogao da vidi ono što drugi ne mogu, jednom je zaista video todorca. Iako mu niko nije verovao, mislili su da bunca pijana budala, ali Vojkan ga jeste video pre nekoliko godina kada je iz sela odneo jedno dete. Stresao se nadajući se da nikad više neće morati da vidi tako nešto i pokušao da umiri gospođicu: – Ne brinite se, gospođice Lenka, suđaje će doći da zaštite decu od todoraca, dolaze svake godine na Todorovu subotu.

Baš u momentu dok je to govorio, prišlo im je na konjima dvoje ljudi. Prva osoba, gazda Bogdan, s neodobravanjem je pogledao u starog slugu Vojkana, kao da misli da je Lenka već dovoljno luda i bez toga da pride jedan sluga hrani njene fantazije dodatnim pričama o stvorenjima iz bajki. Druga osoba bila mu je nepoznata, mršava crnokosa žena sa smaragdnozelenim očima pogleda tako upornog kao da želi da pronikne u njegovu dušu. Bogdan se trapavo poklonio, a zatim povukao i ostavio gazdu i gospođice, požurivši da obavi posao na koji se namerio. Gospođica koja je već nekoliko dana bila Bogdanova gošća, nelagodno se promeškoljila u svom sedištu. Mlada književnica i slikarka Anđelija došla je u ovo mesto s namerom da prva naslika nedavno završeni dvorac potomka jedne od najčuvenijih i najuglednijih banatskih vlastelinskih porodica, nadajući se da će se poprilično zabaviti. Bogdanu je na poklon donela primerak svog prvog romana „Palanka u planini” koji je nedavno objavila za Srpsku književnu zadrugu. Na njegovom imanju dobila je mnogo više od puke razonode. Bogdan Dunđerski je bio velika misterija srpskog visokog društva, nekada raskalašni bogataški sin, čiji su balovi okupljali sam krem srpske elite, pesnike, muzičare, slikare, bogate trgovce, dobrotvore i mnoge uticajne ljude iz svih branši. Pričalo se da mu je balove uvek uveseljavao glas Mijata Mijatovića, da je zaveo Delfu Ivanić, jednu od najuticajnijih gospođa tog doba, a da je u njega čak bio „neprirodno” zaljubljen i njegov veliki prijatelj akademski slikar Uroš Predić. I onda odjednom ništa, veliki ljubitelj provoda, žena i konjskih trka, povukao se na svoje imanje i potpuno nestao sa scene javnog života Srbije. Anđeliju ne samo da je očarao svojim izgledom, večito mlad, poput domaćeg Dorijana Greja, već je i poprilično zadivio razlog njegove izolacije od ostatka sveta. Bogdan se povukao da bi se brinuo o svojoj poludeloj sestričini. Ženi koja je zvanično umrla još pre tridesetak godina, lepotici koja je zaludela i Lazu Kostića i inspirisala pesmu „Santa Maria della Salute”.

Lenka je kao i uvek bulaznila o nekim mitskim stvorenjima, i da nije Bogdana, Anđelija bi je teško trpela. Ipak, pretvarajući se da brine, pomogla je svom domaćinu da odvede izbezumljenu Lenku nazad u dvorac.

Sve to je sa prozora svoje kuće posmatrala crnokosa seljanka Mara, držeći svog sinčića u naručju. Moraće da pita starog Vojkana da joj popravi bravu na vratima koja se ujutru polomila.

–        Điha, điha! – pričao je dečačić pružajući ruke ka prozoru, sećajući se očigledno onog dana od pre nekoliko nedelja kada ga je gospodin Bogdan popeo na Fantasta i jahao malo sa njim.

Mara nije mislila na ono što i njen maleni sin, jer joj je Lenkina vriska probudila bolnija sećanja, na najtragičniji događaj u njenom životu, kada je pre pet godina na Todorovu subotu, praznik koji je otad mrzela, izgubila svog supruga Danila i svog prvog sina Nikolu. Njen muž je i na taj praznik morao da radi; iako mu je spomenula da ne valja, potkivao je Bogdanove konje. Mali Nikola otišao je za njim u štalu, i ni sama ne zna kako je sebi dozvolila da ga tako otera, ali bio je već veliki, uzeo je šestu godinu, trčkarao stalno zapitkujući nešto, smetajući joj dok je spremala jelo, te se sva besna okrenula ka njemu i rekla: – Idi kod oca!

Dečak je uzeo malo crveno zvonce koje je uvek nosio sa sobom jer mu se sviđalo što se konji okreću ka njemu dok zvecka, i to je poslednji put da ga je Mara videla. Štala se zapalila i desilo se najgore; Danila je mogla i da pokopa, a od njenog ljubljenog prvenca nisu ostale čak ni kosti, potpuno je izgoreo. Matori pijanac Vojkan, koji je verovatno i bio kriv za požar, tvrdio je da dečak nije umro, da su ga odneli mitski todorci, demonski kentauri sa ljudskom ali i sa konjskom glavom, poluljudi – polukonji, koji polaze u svoj krvavi pir baš na Todorovu subotu.

Mara je osvestivši se od sećanja poljubila svog drugog sina, novu nadu svog života i smestila u krevetac prepun igračaka, raznobojnih drvenih konja – poklon veoma darežljivog gospodina Bogdana.

Za to vreme stari Vojkan ležao je u jednoj od štala ergele i sanjario o suđajama. Baš kao i todorce, on je video i suđaje, koje su još od nestanka Marinog sina pohodile selo svake godine na Todorovu subotu i patrolirale ispred kuća gde je bilo dece sve do jutra. Suđaje su bile tri visoke žene srebrnaste kose i crvenih očiju, sa velikim trudničkim stomacima iz kojih su isparavale dobre želje namenjene dečici. Bile su prave ratnice, nosile zlatna koplja i Vojkan je bio uveren da nijedan demon ne može da prođe pored njih. Maštajući o tome da li će i ove godine imati priliku da ih vidi, Vojkan mora da je zaspao, jer kad se probudio – već uveliko je bio mrak. Čuvši neprirodno rzanje i njištanje konja hteo je da ustane sa slame, ali je onda kroz otvor na daskama video kako kroz štalu prolaze stvorenja u crnim ogrtačima; lagano su klizila, kao da žele da što više upiju uznemirenost konja od kojih su neki pokušavali prestravljeno kopitima da provale iz bokseva. Lica tih u crno zavijenih prilika nisu se videla, ali Vojkan je osetio kako iz njih isijava mržnja, čemer, jad, zloba. Iza tih crnih išao je hramajući jedan niži, poput dečaka, ali u belom ogrtaču, međutim, Vojkanu se činio još strašniji jer je hramajući zveckao nečim. Todorci su se – bio je siguran Vojkan – vratili. Došli su ranije, suđaje neće moći da zaštite decu.

Svaki od todoraca uskočio je u jedan od bokseva sa najboljim grlima. Jedan od konja, Bogdanov voljeni Inkvizitor, stropoštao se na zemlju mrtav, verovatno je crkao od straha jadnik, mislio je Vojkan, dok je u onaj boks najbliži starom seljaku ušao hromi todorac u belom ogrtaču. U tom boksu nalazio se gazdin drugi ponos – beli pastuv Fantast. Prvo što je to biće uradilo jeste da nekavom crnom iglom koju je držalo u smežuranoj odvratnoj ruci zaseče zadnju levu nogu Fantastu, nakon čega se konj bolno svalio na pod. Zatim se todorac popeo na konja praveći veliki rez na leđima prestrašene životinje. Svoje ruke, ili šape, šta god da su bile, todorac je gurnuo duboko niz ranu sve do stomaka i počeo iz utrobe da vadi creva jadnog Fantasta, još uvek živog i prestravljenog, ali kao u nekom pomirljivom transu, nepokretnog i nepomičnog. Todorac je, držeći creva u jednoj ruci, svoje noge i telo ugurao kroz ranu na njihovo mesto sve do struka, a creva prebacio preko Fantastove glave kao neke užasne krvave uzde, sve vreme onom iglom zašivajući sebe i svoj struk za kožu na Fantastovim leđima. Kada je završio, todorac i Fantast kao da su srasli u jedno biće – demonski konj i demonski jahač u njemu. Tako udobno smešten, i dalje zlokobno zveckajući, beli todorac je sa Fantastom kao svojim domaćinom izjahao iz štale, a za njim i ostali crni todorci koji su identičnu stvar uradili drugim konjima.

Osim Vojkana nemirno njištanje u štalama čuo je još neko. Lenka se uznemirena iskrala iz dvorca i izašla u večernju šetnju, jer je tada bilo manje ljudi koji bi je sputavali, a ujak Bogdan nije mogao da je kontroliše, jer je posećivao sobu nadmene slikarke Anđelije. Ni ove večeri nije lepo spavala, a niko joj nije verovao da će ta bića, ti demonski ljudi koji uskaču u konje, i koje je viđala u vizijama i snovima, doći i učiniti nešto loše. Videvši ih kako izlaze iz štale, zadovoljna što nije luda, ali preplašena jer je zaista bila u pravu, Lenka je pošla za todorcima. Jedan od njih, onaj koji je, kako joj se činilo, jahao Fantasta, zastao je ispred kuće Mare Dinjaški, nekadašnje ljubavnice njenog ujaka.

– Ne! – pokušala je da vrisne misleći na Marinog sinčića Andriju, za koga se govorkalo da je i Bogdanov, ali kao da se našla pod nekom čini, nije mogla da ispusti ni glasa, ni da se pomakne, kao u onim užasnim snovima u kojima sanjaš da si budan i da te nešto pritiska na krevetu, a ne možeš da se pomeriš.

Beli konj zastao je ispred prozora Marine kuće i zaklimao glavom, što je na mesečevoj svetlosti video dvogodišnji Andrija, kog je probudila buka koju su na ulici pravila kopita. Njegova majka Mara zaspala je čvrsto za stolom ušivajući odeću. Mali Andrija se podigao u svom krevecu i radosno rekao:

– Điha, điha! – Konj je opet klimnuo glavom. Dečak se nasmešio, isteturao iz svog kreveca i gurnuo vrata ne bi li izašao napolje. Lako su se otvorila, jer se brava tog jutra slomila i dečak se našao pred belim konjem i njegovim jahačem. Nasmešio se opet, a onda kao da je uvideo da ovaj konj, iako liči, nije baš kao onaj na kom je sedeo, a da jahač sasvim sigurno nije ljubazni brkati čika Bogdan. Andrija se nesigurno odmakao ka kući, spremajući se, iz nekog neobjašnjivog straha, da zaplače. Konj je razjapio svoja usta i nešto kao da je povuklo Andriju, poput vetra, ka njegovim velikim zubima. Baš tada, odjednom oslobođena od nevidljivih stega koje su je držale, Lenka je potrčala ka belom todorcu i Fantastu, uspevši da ga povuče za jednu ruku i otkine sa njega nešto što je zveckalo. Todorci su pojahali ka njoj, gazeći je kopitima, a sva izlomljena, u velikim bolovima, Lenka se nadala da je bar spasila dete, ali je sa tugom shvatila da nije uspela i da ga je beli todorac progutao. Todorci su napustili selo dižući prašinu pod nogama, a sutradan ujutru stari Vojkan, koji od straha sve do zore nije izašao iz štale, pronašao je gospođicu Lenku ispred Marine kuće, svu krvavu i izranjavanu, sa staklastim pogledom u očima, kako steže u svojoj ruci jedno crveno zvonce.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu