Nagrađena priča na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije 2023. godine
Batrić Ćalović
Sevdalinka
Od svih pesama najviše je voleo sevdalinke. One su ga vraćale u detinjstvo, u Hercegovinu, u rodni Stolac, gde je na obalama bistre reke Bregave proveo siromašno, srećno i bezbrižno detinjstvo. U trenucima samoće, kada bi mu se u grudima pojavljivala težina poput stolačkog kamena, punio bi svoju nerazdvojnu lulu hercegovačkom škijom, tim najkvalitetnijim duvanom na svetu, samo da bi osetio miris… Miris starog kraja, miris rodne kuće… Nije tada bio za razgovor… Umirao bi, u tim trenucima, za ovaj svet i sve njegove muke… Njegova duša selila bi se u onaj gorštački krajolik, kamenit, zelen i obasjan suncem, blagosloven mediteranskom klimom, ispunjen cvrkutima ptica, sav od dragih uspomena izgubljenog zavičaja u koji se ne može vratiti, iz kojeg je, dobro je znao, zauvek otišao, a od koga se, zapravo, nikada nije rastao.
Sve češće, kako se primicao pedesetoj godini, u luksuznim hotelskim sobama, od Tokija do Njujorka, od Moskve do Pariza, on komita, revolucionar, službenik Kominterne, nenadmašni lični Staljinov agent, bivao je hapšen, naglo, jedino od podmukle večite pratilje – nostalgije. Ona ga je trenutno odvodila u zatvor prošlosti. Od te tamnice nije ga spašavalo ništa, čak ni žene, koje su mu bile slabost. Čak ni stalna ubistva, koja je do savršenstva organizovao i činio uvek iz ideoloških razloga, a koja su mu postala rutina. Ni eros ni tanatos nisu bili jači od njegovog životnog pratećeg para melanholije-nostalgije. A najsilnija od svega bila je sumnja hoće li ga njegovi preci prepoznati kada im se vrati. Da li je umnožio, ili potpuno zakopao rođenjem dobijene talante? Da li je uspeo u najvažnijem zadatku svakog čoveka – da sačuva svoju dušu? Odzvanjale su mu ponekad reči majke Nure: „Svaka tuđa zemlja tuga je golema.” A šta ako je postao sam sebi najveća tuga? Legao bi tada na krevet, potpuno obučen, kao za sopstveni pogreb, zatvorio bi oči, ruke sklopio na potiljku i tiho, tiho pevao: Ima l’ jada kȏ kad akšam pada. Taj setni bosanski sevdah bio mu je ujedno i otrov i lek. Čuo bi tada iznova reči svog oca Muhameda „da je čovek potpun samo na tlu na kom je ponikao”.
Bio je simpatizer Mlade Bosne, dobrovoljac u srpskoj vojsci, ratnik u slavnoj četi majora Voje Tankosića, zatim u četi vojvode Vuka, bivao atentator na kraljeve i careve, lični Apisov prijatelj, koji je blisko sarađivao sa članovima Crne ruke, te naposletku, vrhunski vojni obaveštajac SSSR-a i Crvene armije, čovek od velikog poverenja nepoverljivog Staljina. S vremenom postao je i značajni član Komunističke partije Jugoslavije u emigraciji.
Mujaga, Mujke, ili samo kod Bosanaca Mujo, kako su sve Mustafu Golubića prijatelji zvali, oduvek je privlačio pažnju i stasom i glasom. Svojim markantnim izgledom, krupnom pojavom, snalažljivošću, ličnim dostojanstvom, a najviše odvažnošću postao je broj jedan među prvim pridošlim Hercegovcima u Beogradu. Legenda kaže da je s vremenom naučio čak dvanaest jezika.
Kada je kao golobradi mladić tokom leta skočio sa starog železničkog mosta u Savu, na zaprepašćenje svojih prijatelja, a što je Mujketu bilo još važnije, na divljenje devojaka sa plaže, vojvoda Tankosić je odlučio da ovom ludo hrabrom gorštaku ponudi mesto među njegovim četnicima. Tamo se istakao obilićevskom srčanošću, pa je dobio i istoimenu medalju za hrabrost, koju mu je uručio tadašnji prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Januara 1940. veliki majstor prikrivanja poslat je iz Moskve u Jugoslaviju radi specijalne, tajne operacije. Kretao se pretežno noću, oprezno poput lisice. Zadrhtali su svi oni koji su saznali za njegov dolazak, pitajući se: „Ko je sada na spisku za odstrel?” Tek par odanih ruskih špijuna znalo je njegovo skriveno beogradsko skrovište.
Gledajući razrušeni Beograd 1941. posle svirepog nemačkog aprilskog bombardovanja, samo što nije zaplakao, iako mu se to pre nije događalo. Voleo je ovaj grad. Voleo je i jednu ženu u njemu, o kojoj nikome nije govorio. Za divno čudo, ona ga je uvek čekala. Ma koliko dugo se ne bi videli, s radošću bi ga prihvatala, bez reči prekora, bez osuđivanja, bez analiza, jednostavno ga je samo volela. To, „samo volela” za njega je bilo najveće bogatstvo. Od dečačkih dana učen da bude tvrd, neumoljiv prema sebi i drugima, nikada joj nije rekao koliko mu je značila, koliko je, ponekad, bila jedina nit koja ga je vezivala za ovaj život na kocki koji je živeo. U samoći, analizirao bi svaku njenu reč, pokret, svaki delić neverbalnog govora, secirajući kao vrhunski hirurg, iznova i iznova, čitave mikrosvetove zajedničkih susreta. I opet, vraćao joj se, samom sebi neobjašnjivo, privučen njenom toplinom, lepotom, plemenitom dušom. Zavoleo je snažno, istinski, sve ono što kao obaveštajac nikako ne bi smeo. Ona je, što sebi nije mogao da objasni, savršeno čitala njegove misli i osećanja, ali je i sama, poštujući Mujketov izbor, konspirativno ćutala. Njihovi susreti bili su za njega momenti najveće sreće, ostrvo s blagom u okeanu neizvesnosti.
Te junske večeri 1941, pred samu zoru, pre nego što će Gestapo i Specijalna beogradska policija uleteti u kuću, osetio je snažan bol u stomaku. Shvatio je uvek nepogrešivo upozorenje. Izleteo je na druga vrata samo u pantalonama, bos, bez košulje, ali je već bilo kasno. Kuća je bila opkoljena. Kroz glavu mu je sevnula misao: da li ga je ona izdala? Ipak, videvši njene preneražene oči, njeno zgrčeno telo na krevetu, na zgužvanoj posteljini, sumnje su ga namah napustile. Uputio joj je poslednji pogled čvrst, miran i pun ljubavi.
Oficiri Gestapoa su ga potpuno unakazili. Tabani i prsti na nogama bili su mu rasečeni. Imao je velike krvave podlive, noge od kolena nadole modre, izbodene, kao paralizovane… Nije bilo nijedne kosti koju mu nisu polomili. Ucenjivali su ga. Tražili da oda svoje nalogodavce. Ništa nije priznao, nikoga nije odao, čak nije rekao ni svoje pravo ime. Svojim herojskim držanjem, svojom izdržljivošću zapanjio je čak i svoje islednike. Jednom mučitelju SS-podoficiru, umornom od višesatnog prebijanja tvrdokornog brđanina, nehotično se otelo: „Kakvi su ovi Srbi, kao da su od čelika? Kakav je ovo neverovatan narod?” Iz ćelije nošen je u centralu Gestapoa za Balkan (docniju zgradu Doma JNA) vezan za stolicu, jer od bolova nije mogao ni da stoji, a kamoli da hoda. Uporno su ga mučili, a on je još upornije ćutao. Njegove oči, iako zamućene zgrušanom krvlju, do poslednjeg ovozemnog daha svetlele su bistrinom i mada njegovo pređašnje telo više nije postajalo, njegov duh nije poklekao. Znao je da ima samo jedan izlaz iz ove neočekivane situacije, a to je bila smrt. Stoga je tvrdo odlučio da pokaže ko je Mujke i kako umiru ljudi njegovog kova. Ponekad je imao snage za podsmešljiv osmeh upućen njegovim mučiteljima. Iako je imao pedeset i dve godine, držao se kao mladić, dostojan svojih viteških, hajdučkih i slobodarskih predaka. Sve je podnosio mirno, izmiren sa svojom sudbinom, nošen gvozdenom voljom da umre časno, dovoljno jak da sve podnese. U lice je na kraju rekao svojim krvnicima: „Morate propasti! Niste u stanju, ni vas ovoliko, da savladate jednog starog, umornog i izmučenog čoveka!” Pri kraju isleđivanja i neprijatelji su počeli da ga poštuju. Videvši ga iscrpljenog i izmučenog u bolnici zatvora, a ne znajući šta je sve prošao, lekar poznanik ga je upitao: „Boli li vas šta?” Mustafa mu je odgovorio: „Dragi moj doktore, ovakve kao ja trebalo bi pitati ima li nešto da vas ne boli?”
Po samostalnoj odluci Gestapoa, odveden je na gubilište, vezan za stolicu, jer više nije mogao da se kreće. Pre streljanja uzeo je parče sira i hleba da umre sit, a ne gladan. Na tren se setio detinjstva, majke, oca, brata i sestara, žubora Bregave, sira iz mješine, sunca, smilja i osmeha, kamena što sjaji, neba širokog i čistog, obasjanog nepreglednim zvezdama. Nekome od očevidaca učinilo se da je pevao tiho, staru, bosansku sevdalinku: Ima l’ jada kȏ kad akšam pada. U grupi od pet ljudi pred streljačkim strojem potapšao je po ramenu doktora komunistu do sebe, pa prema svedočenju, ako svedoci dobro pamte, rekao: „Samo hrabro i hladnokrvno.” Kao u srpskoj narodnoj epskoj pesmi, „ne odavši druga nijednoga”, pogubljen je. Streljan je vezan, kao lav koga su se do poslednjeg trena bojali. Kralj konspiracije, koji je sve znao o sovjetskoj policiji GPU, o tajnim udruženjima na Balkanu, o Staljinu, o Crnoj ruci… nije odao ništa. Ni sami Nemci nisu do kraja shvatili koga su uhapsili. Ko je izdao Muja, Mujketa, Mustafu? Neki govore da je odluka o njegovom uklanjanju donesena u vrhu Komunističke partije Jugoslavije. Njen visoki funkcioner Milovan Đilas „otkucao” je Mustafu Nemcima jer se smatralo da je poslat iz Moskve sa zadatkom da likvidira generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita.
Drugi kažu da ga je koštao glave zaverenički dogovor jedne žene i engleske obaveštajne službe.
Treći misle da je sam Staljin odlučio da pusti niz vodu svoga poverljivog obaveštajca jer se nije držao preciznih instrukcija i naređenja.
Četvrti smatraju da ga je otkrio Gestapo pomoću goniometra. Nemci su, vele oni, uhvatili njegov radio-signal preko tajne radio-stanice koju je držao skrivenu u stanu prijatelja kod kojih je živeo u Beogradu.
Naposletku, sve su ovo pretpostavke, dok je slučaj Golubićev i dalje u jednom stranom vojnom arhivu zapečaćen pod naznakom „strogo poverljivo”.
Bilo kako bilo, ako u imenu i prezimenu tražimo odgovor i tajnu šifru života našeg junaka, Mustafa je onaj koji je odabran, izabran, a znamo da je oduvek puno zvanih, a malo izabranih. A prezime Golubić simbol je vernosti, i zasigurno, neke tihe, skrivene nežnosti, čak i onde gde je ne bi mogli očekivati.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije.
