Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Презрени песник и заборављени епископ”, Јулијана Марић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

Те 1837. године зима је била хладнија и дужа од свих зима које је запамтио за својих шездесет година живота. Осећао је да неће дочекати пролеће и није жалио због тога. Био је у оном животном добу када може још много тога да се пружи и уради ако човека не сустигне умор, а њега је сустигао. Не зато што је умор био бржи или мудрији од њега, већ зато што је он дозволио да се то догоди. Већ више од деценије осећао је да му се хладноћа увлачи под кожу и да му обузима кости и, док је желео, није јој дао могућност да му обузме крв, а онда се једнога јутра пробудио и одлучио јој преда и крв и душу, само да јој не допусти да му дотакне мисао.

Одмицао је месец март, а горњокарловачки епископ Лукијан Мушицки лежао је на самртничкој постељи. Данима је окретао главу на другу страну када би му понудили храну. Решио је да пред смрт испоштује све оне постове које је за живота пропустио и знао је да је време да се исповеди и причести, али је упорно ћутао. Он, који је био песник и беседник, кнез српског псеудокласицистичког песништва, онај кога су као опчињени слушали Његош и Витковић, није желео да говори. Није желео да теретом свога крста оптерети неког другог и зато је ћутао. Једини коме би се исповедио без задршке био је митрополит Стеван Стратимировић, али он више није био међу живима. Владика Лукијан се тужно и искрено насмешио. Био је сигуран да ће га ауторитативни митрополит сачекати на оном свету да му поново одржи буквицу. Био је сигуран и да ће се и тамо поново заузети за њега ако затреба. Без речи је опростио Стратимировићу све што му је нажао учинио и исто тако од њега мртвог и непостојећег затражио опроштај.

Монаси и свештеници су пролазили кроз собу. Загледали су умирућег владику. Мислили су да више није при свести, да не чује и не види шта се збива око њега. Били су тихи и обзирни. Неко би помислио због стања у ком се епископ налази, а он је знао да то није због њега, већ због митре која му и сад стоји изнад главе и опет се насмешио. Воле Срби звања и титуле.

Пред кућом у којој се растајао са душом било је мноштво народа. Чуо је њихов жамор. Разазнавао је речи. Осећао је њихову истинску бригу, жал за њим и страх. Зажалио је што не може да устане, да изађе пред њих, да их још једном благослови и причести, да им овога пута не држи дугачке беседе, већ да им само каже да се не плаше да примењују оно што их је годинама учио, да буду стрпљиви јер час српске слободе је близу, а они ту слободу морају да извојују и дочекају спремни јер у слободи више нема једног непријатеља. Зажалио је што не може само још једном да их све заједно погледа јер је читавог свог живота себе доживљавао као народног владику, а не црквеног високодостојанственика. Док му се говорило, тражио је да га сахране на народном гробљу. Жал је нестао онога часа када је отворио очи и погледао у своје мршаве беле руке.

Том измученом, напаћеном и израђеном народу он и не треба такав какав је сада. Мршав и изнурен, толико би се повио под тежином свог напрсног крста, потпуно беле и проређене косе и исте такве браде, упалих образа и лица које је тамносиво, готово црно, као небо када се спрема да заплаче. Не, то није њихов владика Лукијан. Њихов владика је висок човек правог држања који хода стабилним и елегантним кораком. Тај се не повија ни пред ким и ни пред чим. Тај се ни на кога не ослања, а пружа руку да се други ослоне на њега. Та рука је чврста и тешка, али је и нежна и блага. Његове очи су црне као оникс. Сијају са белог господског лица попут брилијаната и милују и секу као и речи његове што су миловале и секле. Таквог владику Лукијана су ти истински тужни људи пред кућом упознали и заволели, таквом су поверовали, на таквог су се ослонили, таквог су га заволели и таквог треба да га запамте. Он тако жели. Увек је и било важно једино то шта он жели и хоће. Био је свој, увек је говорио шта мисли, стајао иза својих речи, радио како му се чинило да је најбоље и зато је сада умирао сам, без пријатељске руке на узглављу. Није га уплашила самоћа. Навикао је на њу, пријала му је, окрепљивала га, отварала му видике и, иако то многи нису схватали, он никада није био усамљен. С њим су увек били његова вера, његове књиге, његови стихови, његови преводи и, испред свега, његова брига за српски род.

Далековидији и реалнији од многих, схватао је да народ који не познаје и не поштује своју прошлост не може да има будућност и зато је неуморно говорио и писао о славној немањићкој прошлости, желећи да пробуди истинске врлине и праве вредности издигне на пиједестал. Где год је могао, отварао је школе да описмени децу, да спреми свештенике да буду прави пастири народа. Због тога је правио дугове, али није жалио. Новац је бескористан ако се не уложи у будућност и знање. Он је први Србин који је подстакао сакупљање народних песама и прича. И сада, на самртном часу, сећао се некада младог Вука Караџића, свога ученика у Карловцима, како га неповерљиво гледа, како мисли да му се подсмева када га је наговарао да рецитује народне песме. Касније је Вуку слао песме које је сакупљао од гуслара које је гостио у Шишатовцу. И њега самог примао је и штитио кад је свуда био персона нон грата. Помагао му је и у реформацији азбуке народнога језика. С почившим митрополитом сукобио се управо због Вука и народног језика, а Вук му је окренуо леђа и подигао повику на њега само зато што је, као и сваки пут у животу, стао на страну српског народа.

Ни на самрти тврдоглав и упоран епископ Лукијан није се покајао. Помагао је реформатору српског језика, сакупљао је народне песме, начинио је нацрте неких слова за Вукову азбуку и повикао је да се не сме укидати црквенословенски језик, да он мора остати језик цркве, да је тај језик спој са српскословенским и старословенским језиком и да нико не сме и не може прекинути нит српске традиције и историје, а занемари ли се тај језик, избаци ли се из употребе, Срби неће моћи да спознају све оне лепоте писане у средњем веку, биће осакаћени, уназађени, унижени пред другим народима. Свако паметан зна да један народ будућност гради на вери, језику и традицији. Српска је вера православна, језик и народни и књижевни, традиција немањићка. То је дрво чији се корен рачва на три стране и одсече ли се једна рачва, дрво ће почети да се суши. Нико није слушао владику Лукијана. Сви су заборавили његов „Глас ʼарфе шишатовачке”, који је пробудио све оне гласове који га надјачаше. Његове поруке и науке почели су још док је био у снази да приписују другима и викали су како је лош песник који прави своје метре и своју версификацију, а све паметно што је требало рећи он им је испевао, па шта ако то и није било песнички и метрички савршено? Важна је била суштина. Он и није писао зарад песме, него зарад онога што има да каже.

Лепо је њему говорио митрополит Стратимировић да ће баш тако бити и да ће њега, владику Лукијана, скрајнути, да ће га заборавити, да за сто година нико неће моћи да прочита оно што је он написао јер Срби неће бити писмени на његовом, а свом исконском, језику, да се мане Вука и Копитара и нађе начин да разлиста обе гране српског језика и српске ћирилице. Лепо је зборио митрополит, чак је и викао и кажњавао, али он га није чуо јер није хтео да га саслуша.

Док се јутро претвара у дан, епископ горњокарловачки Лукијан Мушицки умире сам, далеко од родне куће, без рода и без пријатеља, окружен својим списима и књигама и свестан да ће га прекрити лепљива и густа паучина заборава, јер њега су већ живог почели да заборављају, а човек живи док је живо сећање на оно ко је био и шта је чинио.

Сунце је обасјало самртничку постељу. Владика Лукијан је отворио очи и подигао десну руку. Прекрстио се и изговорио Оченаш. Осмехнуо се. Говорио је и био писмен на седам језика, а са Богом и са самим собом увек је разговарао на српском. Затворио је очи и отпочео оно стихотвореније које никада неће завршити и које никада нико неће прочитати.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

 

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу