Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Te 1837. godine zima je bila hladnija i duža od svih zima koje je zapamtio za svojih šezdeset godina života. Osećao je da neće dočekati proleće i nije žalio zbog toga. Bio je u onom životnom dobu kada može još mnogo toga da se pruži i uradi ako čoveka ne sustigne umor, a njega je sustigao. Ne zato što je umor bio brži ili mudriji od njega, već zato što je on dozvolio da se to dogodi. Već više od decenije osećao je da mu se hladnoća uvlači pod kožu i da mu obuzima kosti i, dok je želeo, nije joj dao mogućnost da mu obuzme krv, a onda se jednoga jutra probudio i odlučio joj preda i krv i dušu, samo da joj ne dopusti da mu dotakne misao.
Odmicao je mesec mart, a gornjokarlovački episkop Lukijan Mušicki ležao je na samrtničkoj postelji. Danima je okretao glavu na drugu stranu kada bi mu ponudili hranu. Rešio je da pred smrt ispoštuje sve one postove koje je za života propustio i znao je da je vreme da se ispovedi i pričesti, ali je uporno ćutao. On, koji je bio pesnik i besednik, knez srpskog pseudoklasicističkog pesništva, onaj koga su kao opčinjeni slušali Njegoš i Vitković, nije želeo da govori. Nije želeo da teretom svoga krsta optereti nekog drugog i zato je ćutao. Jedini kome bi se ispovedio bez zadrške bio je mitropolit Stevan Stratimirović, ali on više nije bio među živima. Vladika Lukijan se tužno i iskreno nasmešio. Bio je siguran da će ga autoritativni mitropolit sačekati na onom svetu da mu ponovo održi bukvicu. Bio je siguran i da će se i tamo ponovo zauzeti za njega ako zatreba. Bez reči je oprostio Stratimiroviću sve što mu je nažao učinio i isto tako od njega mrtvog i nepostojećeg zatražio oproštaj.
Monasi i sveštenici su prolazili kroz sobu. Zagledali su umirućeg vladiku. Mislili su da više nije pri svesti, da ne čuje i ne vidi šta se zbiva oko njega. Bili su tihi i obzirni. Neko bi pomislio zbog stanja u kom se episkop nalazi, a on je znao da to nije zbog njega, već zbog mitre koja mu i sad stoji iznad glave i opet se nasmešio. Vole Srbi zvanja i titule.
Pred kućom u kojoj se rastajao sa dušom bilo je mnoštvo naroda. Čuo je njihov žamor. Razaznavao je reči. Osećao je njihovu istinsku brigu, žal za njim i strah. Zažalio je što ne može da ustane, da izađe pred njih, da ih još jednom blagoslovi i pričesti, da im ovoga puta ne drži dugačke besede, već da im samo kaže da se ne plaše da primenjuju ono što ih je godinama učio, da budu strpljivi jer čas srpske slobode je blizu, a oni tu slobodu moraju da izvojuju i dočekaju spremni jer u slobodi više nema jednog neprijatelja. Zažalio je što ne može samo još jednom da ih sve zajedno pogleda jer je čitavog svog života sebe doživljavao kao narodnog vladiku, a ne crkvenog visokodostojanstvenika. Dok mu se govorilo, tražio je da ga sahrane na narodnom groblju. Žal je nestao onoga časa kada je otvorio oči i pogledao u svoje mršave bele ruke.
Tom izmučenom, napaćenom i izrađenom narodu on i ne treba takav kakav je sada. Mršav i iznuren, toliko bi se povio pod težinom svog naprsnog krsta, potpuno bele i proređene kose i iste takve brade, upalih obraza i lica koje je tamnosivo, gotovo crno, kao nebo kada se sprema da zaplače. Ne, to nije njihov vladika Lukijan. Njihov vladika je visok čovek pravog držanja koji hoda stabilnim i elegantnim korakom. Taj se ne povija ni pred kim i ni pred čim. Taj se ni na koga ne oslanja, a pruža ruku da se drugi oslone na njega. Ta ruka je čvrsta i teška, ali je i nežna i blaga. Njegove oči su crne kao oniks. Sijaju sa belog gospodskog lica poput brilijanata i miluju i seku kao i reči njegove što su milovale i sekle. Takvog vladiku Lukijana su ti istinski tužni ljudi pred kućom upoznali i zavoleli, takvom su poverovali, na takvog su se oslonili, takvog su ga zavoleli i takvog treba da ga zapamte. On tako želi. Uvek je i bilo važno jedino to šta on želi i hoće. Bio je svoj, uvek je govorio šta misli, stajao iza svojih reči, radio kako mu se činilo da je najbolje i zato je sada umirao sam, bez prijateljske ruke na uzglavlju. Nije ga uplašila samoća. Navikao je na nju, prijala mu je, okrepljivala ga, otvarala mu vidike i, iako to mnogi nisu shvatali, on nikada nije bio usamljen. S njim su uvek bili njegova vera, njegove knjige, njegovi stihovi, njegovi prevodi i, ispred svega, njegova briga za srpski rod.
Dalekovidiji i realniji od mnogih, shvatao je da narod koji ne poznaje i ne poštuje svoju prošlost ne može da ima budućnost i zato je neumorno govorio i pisao o slavnoj nemanjićkoj prošlosti, želeći da probudi istinske vrline i prave vrednosti izdigne na pijedestal. Gde god je mogao, otvarao je škole da opismeni decu, da spremi sveštenike da budu pravi pastiri naroda. Zbog toga je pravio dugove, ali nije žalio. Novac je beskoristan ako se ne uloži u budućnost i znanje. On je prvi Srbin koji je podstakao sakupljanje narodnih pesama i priča. I sada, na samrtnom času, sećao se nekada mladog Vuka Karadžića, svoga učenika u Karlovcima, kako ga nepoverljivo gleda, kako misli da mu se podsmeva kada ga je nagovarao da recituje narodne pesme. Kasnije je Vuku slao pesme koje je sakupljao od guslara koje je gostio u Šišatovcu. I njega samog primao je i štitio kad je svuda bio persona non grata. Pomagao mu je i u reformaciji azbuke narodnoga jezika. S počivšim mitropolitom sukobio se upravo zbog Vuka i narodnog jezika, a Vuk mu je okrenuo leđa i podigao poviku na njega samo zato što je, kao i svaki put u životu, stao na stranu srpskog naroda.
Ni na samrti tvrdoglav i uporan episkop Lukijan nije se pokajao. Pomagao je reformatoru srpskog jezika, sakupljao je narodne pesme, načinio je nacrte nekih slova za Vukovu azbuku i povikao je da se ne sme ukidati crkvenoslovenski jezik, da on mora ostati jezik crkve, da je taj jezik spoj sa srpskoslovenskim i staroslovenskim jezikom i da niko ne sme i ne može prekinuti nit srpske tradicije i istorije, a zanemari li se taj jezik, izbaci li se iz upotrebe, Srbi neće moći da spoznaju sve one lepote pisane u srednjem veku, biće osakaćeni, unazađeni, uniženi pred drugim narodima. Svako pametan zna da jedan narod budućnost gradi na veri, jeziku i tradiciji. Srpska je vera pravoslavna, jezik i narodni i književni, tradicija nemanjićka. To je drvo čiji se koren račva na tri strane i odseče li se jedna račva, drvo će početi da se suši. Niko nije slušao vladiku Lukijana. Svi su zaboravili njegov „Glas ʼarfe šišatovačke”, koji je probudio sve one glasove koji ga nadjačaše. Njegove poruke i nauke počeli su još dok je bio u snazi da pripisuju drugima i vikali su kako je loš pesnik koji pravi svoje metre i svoju versifikaciju, a sve pametno što je trebalo reći on im je ispevao, pa šta ako to i nije bilo pesnički i metrički savršeno? Važna je bila suština. On i nije pisao zarad pesme, nego zarad onoga što ima da kaže.
Lepo je njemu govorio mitropolit Stratimirović da će baš tako biti i da će njega, vladiku Lukijana, skrajnuti, da će ga zaboraviti, da za sto godina niko neće moći da pročita ono što je on napisao jer Srbi neće biti pismeni na njegovom, a svom iskonskom, jeziku, da se mane Vuka i Kopitara i nađe način da razlista obe grane srpskog jezika i srpske ćirilice. Lepo je zborio mitropolit, čak je i vikao i kažnjavao, ali on ga nije čuo jer nije hteo da ga sasluša.
Dok se jutro pretvara u dan, episkop gornjokarlovački Lukijan Mušicki umire sam, daleko od rodne kuće, bez roda i bez prijatelja, okružen svojim spisima i knjigama i svestan da će ga prekriti lepljiva i gusta paučina zaborava, jer njega su već živog počeli da zaboravljaju, a čovek živi dok je živo sećanje na ono ko je bio i šta je činio.
Sunce je obasjalo samrtničku postelju. Vladika Lukijan je otvorio oči i podigao desnu ruku. Prekrstio se i izgovorio Očenaš. Osmehnuo se. Govorio je i bio pismen na sedam jezika, a sa Bogom i sa samim sobom uvek je razgovarao na srpskom. Zatvorio je oči i otpočeo ono stihotvorenije koje nikada neće završiti i koje nikada niko neće pročitati.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.