Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Ljiljana Nanomir
Raka iz Rubova
Umro je taj Raka odavno, al’ njegov slučaj mnogi još potežu kao dokaz za postojanje nevidljivog, onostranog sveta, u koji je čoveku teško da poveruje, ali ga stalno fascinira.
Između dva svetska rata Raka je živeo u očevoj kući kao običan mlad seljak, sa isto tako mladom ženom i dvoje sitne dece. Ni otac mu ne beše u dobu za umiranje, ali se iznenada razbole i – umre. Bistre pameti i svestan do poslednjeg daha, a osećajući smrt za vratom, otac je sinu ostavio amanet – da ga ne sahranjuje na seoskom groblju nego na određenom delu Velike njive, nedaleko od kuće, što je Raka smatrao hirom samrtnikove bolesne mašte. Posebno što mu je pokojna majka, bog da joj duši prosti, već desetak godina ležala gore na groblju, pa je iz emotivnih i praktičnih razloga želeo da mu roditelji počivaju jedno do drugog.
Verujući da zna šta radi, sahrani on oca na groblju, al’ ne prođe ni šest nedelja, stiže ga neka boleština od koje mu se, daleko bilo, zgrčiše obe noge i ruke – odjedared. Zglobova pretvorenih u bolne kvrge, Raka je navodno ležao nepokretan sve do uoči godišnjice očeve smrti, kad mu u san dođe kao neki duh u belom i jasno saopšti kako se teško ogrešio o očev amanet, radi čega mora iskreno i javno da se pokaje. Onako zgrčen, kako zna i ume, treba bez ičije pomoći da ode na groblje i da, posle opela i čitanja molitve za oproštaj greha, premesti pokojnika na mesto određeno njegovom poslednjom voljom, uz obredni čin konačnog upokojenja.
Da l’ što se već kajao, ili zbog siline prosvetljenja, Raka nije čekao da mu se poruka ponovi. San je kažu, sanjao u noći između subote i nedelje, uoči Markovdana, a već je tog dana – sa hitno dozvanim popom – sve detalje oko predstojećeg događaja dogovorio za narednu subotu, dan Sv. proroka Jeremije. Svi koji su prošlog proleća bili na ispraćaju pokojnika, pozvani su da se te subote u podne okupe na groblju da bi ga u obrnutom smeru istim, preko kilometar dugim putem, ispratili na novo grobno mesto.
Dotle je Raka mučnim vežbanjem utvrdio kako, kotrljajući svoje zgrčeno telo, za oko pola minuta pređe dužinu ćilima od dva metra i da mu, po tom računu, do groblja treba oko četiri sata. Dodajući još sat za nužne predahe, zaključio je da svoje pokajničko kotrljanje mora početi već izjutra, oko šest sati.
Legenda kaže da u noći uoči ovog hodočašća nesrećni Raka nije oka sklopio. Bez obzira na sve pokušaje i skrušeno nadanje nekoj očevoj poruci i ohrabrenju, san mu nije dolazio na oči, a ipak je u zoru novog dana ušao svež i odmoran kao da se sit naspavao. Bodro je probudio ženu da ga, kao i svakog jutra otkad je dopao postelje, umije hladnom vodom i da – pre nego što ode namirivati stoku – na pragu sobnih vrata upali sveću za pokoj duši pokojnom ocu. Pola sata kasnije žena ga je, kažu, zatekla kraj te sveće spremnog za pokret, pa brzo budila decu.
U šest sati je već bio na ćilimu pred kapijom, iza žene, koja je, koračajući unazad, spremno držala drugi ćilim, dok su pozadi njihova deca uvežbano skupljala pređenu prostirku i doturala majci za prostiranje. Ista operacija se, prema Rakinom računu, morala ponoviti pet-šest stotina puta. Kretanje je išlo tegobno, kako je i mislio, al’ mnogo sporije od planiranog. Za jednu dužinu ćilima katkad mu je trebalo i celih pet-šest minuta. Oko devet sati se na vedrom nebu pojavio olovni oblak, iz kojeg se već oko pola deset prosuo pljusak prolećne kiše, kakvu su seljaci pogledali još od kraja aprila, ali bi je se toga dana navodno rado odrekli, što ne treba uzeti baš zdravo za gotovo. Pljusak je ubrzo prestao, ali se nakvašen seoski put pretvorio u kaljugu. Ćilim u rukama Rakine žene je postajao sve blatnjaviji, mokriji i teži. Umornu i pokislu decu odmenili su rođaci i komšije, čiji je broj stalno rastao i koji su se utrkivali oko preuzete uloge skupljača pređene prostirke.
Telesno izmožden, al’ duha hranjenog nadom i verom, Raka je molio ljude da se razmaknu i ne stvaraju gužvu, nego da ga čekaju na groblju, al’ nije vredelo. Kao što svetlost sveće privlači noćne insekte, tuđa nesreća privlači ljude. Na mesto jednog koji se skloni nadiralo je četvoro novih. Kad je prošlo podne, za nesrećnim Rakom je milela, gacala i žagorila duga procesija uzbuđenih i radoznalih muškaraca, žena i dece.
Vredni grobari su dotle ne samo iskopali novu raku na označenom mestu nego su i onu lanjsku – nakon izvlačenja teškog kovčega – uredno zatrpali pre kiše, koja ih otera u zaklon guste lipove krošnje, da strpljivo čekaju povorku – ko zna dokad. Čekanju se ubrzo, kad je kiša već stala, pridružiše pop i mladi đakon sa svojim crkvenim insignijama. Podne je odavno bilo iza njih, nebo se još jednom naoblačilo i ponovo razvedrilo, sunce je išlo silaznom putanjom, zrikavci su zrikali i zrikali, a oni su čekali i čekali, niko se ni s kim ne družeći. Grobari su samo nakratko izašli iz zaklona da pozdrave sveštena lica, pa se opet opružili po svojim suknenim gunjevima, ćaskajući i dremajući, naizmenično. Znali su oni da se ovo neće završiti do podne. Otegnuće se možda i do mraka, al’ dobro. Odredili su dan za to što je mučeni Raka naumio i sad – kako mu bog da.
Kovčeg s pokojnikom, radi čijeg amaneta se celo selo diglo na noge, ležao je kraj zatrpane bivše rake kao stvar prepuštena smenjivanju kišnih i sunčanih sati, na koju niko nije obraćao pažnju. Grobari su mu okrenuli leđa kao zasad završenom poslu, dok su ga pop i đakon smatrali poslom kojim će se tek baviti – kad mu dođe vreme.
Žagor sličan brujanju osinjaka začuo se tek oko tri po podne, kad je bauljajuća i bogoradeća povorka skretala sa glavnog seoskog puta na sporedni – poslednju deonicu mučnog hodočašća dugu oko sto pedeset metara. Na to se, prema navodnom svedočenju odavno mrtvih grobara, pop i đakon brzo i odlučno primakoše usamljenom kovčegu, s otvorenim molitvenicima u rukama. Prekrstivši se pred njim, kao da ga prvi put vide, otpočeli su gorljivo, dvoglasno molebstvije, kojim su grobare isterali iz zaklona. Izmoljene su brojne molitve i otpevani psalmi kićeni prigodnim biblijskim odlomcima iz propovedi znamenitih evanđelista, pri čemu je stari pop zapadao u duboke zanose, plašeći odomaćene grobljanske golubove, frenetičnim mahanjem kandila – čas prema nebu nad sobom, čas prema kovčegu ispred sebe, ali i pored tolike duhovne podrške, povorka nikako da stigne. Kad je ćilim pred izmučenog Raku najzad prostrt na samu grobljansku parcelu, bilo je već blizu četiri sata.
Kažu kako je svojevremeno i Žoja Keser, slično ondašnjem popu, padao u neku vrstu transa kad god krene da metaniše o mučeništvu Rake iz Rubova. S kolena na koleno, odjeci sličnih govora doprli su i do naših dana, zajedno sa potresnom slikom prizora dolaska na groblje uskomešane, šarene povorke usplahirenog sveta. Žgoljavog muškarca, sklupčanog na kaljavom ćilimu, i ženu što teturavo, leđa do crne zemlje povijenih, korača unazad prema cilju, dočekuju pop i đakon koji, jačinom glasa, patosom i snagom uživljavanja u ulogu božjih zastupnika, prevazilaze sebe same. Izgovorena je, po ko zna koji put, molitva za oproštaj greha, uz strasno ponavljanje refrena – „Slava Tebi, Bože”, dok su gotovo svi prisutni već otvoreno i glasno ridali, prateći poslednje groteskne trzaje kojima se Rakino kvrgavo, izubijano i iznureno telo primicalo očevom mrtvačkom kovčegu.
S osećanjem čuđenja, divljenja, sažaljenja i straha, gledali su ga kao da je već iskoračio sa ovog sveta, a kako se sam Raka osećao, to valjda osim Boga, niko nije mogao znati. Deset sati se kotrljao, trzao, molio se, trpeo bolove tela i duše, očajavao, krvario, nadao se, škrgutao zubima, mokrio poda se, kisnuo, sušio se, sudarao se sa stokom po putu, hulio, proklinjao, preklinjao, padao u beznađe, onesvešćavao se, jecao, dahtao, drhtao, sumnjao, verovao, bodrio samog sebe, urlikao, plakao i kajao se, kajao, kajao, da bi konačno bio – pred ciljem! Nekih desetak minuta je onako zgrčen ležao na desnom boku, širom otvorenih očiju iz kojih su mu – kako se već blizu sto godina prepričava – krupne suze kapale u desno uvo i ugao stisnutih usta, a onda se strovalio na leđa. Žoja Keser se do kraja života kleo kako su „zglobovi mučenom Raki, dok je opružô ruke i noge, jednu po jednu, krckali kô ono kad zgaziš suvu grančicu u šumi”! Na kolenima je prišao očevom kovčegu, dirnuo ga usnama i žmureći izgovorio molitvu zahvalnicu. Onda se navodno uspravio kao da nikad nije ni bio zgrčen i – praćen razumljivim uzbuđenjem seljana, pred čijim očima se događalo čudo – svojim nogama koračao za kolima s kovčegom, sve do novog grobnog mesta, koje je bilo po volji pokojnika.
Uveče je zaspao i prespavao celu noć, ceo naredni dan i još jednu noć, a kad se probudio i došao sebi, postao je, kažu – vidovit! Sudbinu i uzroke svačije muke video bi kao na dlanu, čim mu se taj pojavi tamo pred kućom, u Rubovu. I, navale ljudi, odakle ih sve nije bilo. Od rane zore do mraka vri, kô u košnici. Kako se to u vreme bez mobilnih, ma i običnih telefona, tako pročulo, sami bog zna. Isprva nije hteo da naplaćuje, al’ ljudi sami daju, na silu ostavljaju. Začas Raka sagradi novu veliku kuću, pa drugu isto takvu, za sina. Ni onaj čovek, ni daj bože.
Rubovčani su se sumnjičavo zgledali među sobom.
– Nisu tu čista posla. Onakvo čudo spasenja od bolesti koja i sama beše čudo, pa još i ovo čudo neviđeno, ne mogu biti od ovoga sveta. Ko zna s kakvim silama Rakin pokojni otac Tasa tamo šuruje. Pravom pravedniku Bog ne bi dao da tako kažnjava i nagrađuje – govorilo se.
– Gde Bog caruje, druge sile ne može biti – opominjali su drugi.
– E, da je tako, ne bi bilo zla ni na ovom svetu. Jer, stare knjige kažu da je sve na ovoj zemlji samo ogledalo neba – nisu se predavali kosmički integralisti pobornicima čiste istine i pravde nebeske.
I jedni i drugi su Raki, međutim, javno osporavali njegovu proročku moć, a katkad mu ipak poveravali svoje muke – tajno.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.