Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Čegarske tišine”, Branka Trifunović

Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine

Treća nagrada

 

Iz šuplje vreće neba nad Srbijom prosulo se svitanje. Jedro zrnevlje sa tuđe njive zatisnulo pukotine u oglodanim ćoškovima kuraži i pouzdanja. Umukoše psovke, bučna pljeskanja po ramenima, utišaše se bratimljenja, pijane zakletve i promukla hvalisanja. Krenu da posrće i otegnuti ritam Višnjićevog deseteračkog pripovedanja što se neprestano odbijalo o tmaste zidove rovova. I sve se sasvim utiša kao trenutak pred opelo. Sinđeliću laknu od tog surog praskozorja i te tišine iako je nije mogao čuti od svega što mu je odzvanjalo u ušima, po nepcima, pod rebrima. Stade da prebira po tim zvucima, po svemu što mu je tutnjalo, romorilo i hučalo krvotokom. U tome je oduvek nalazio neki varljivi smiraj: sve da prepozna, razmrsi, svemu da nadene ime i nađe uzrok i početak.

Najpre tamni huk Morave negde od ugla vilice pa niz vrat do ključne kosti. Čini mu se da ništa u njemu nije glasnije od tog hučanja iako zna da ga je dozidao, izmislio, jer nije ga mogao zapamtiti. Bio je tek dečačić kad mu se majka, mlada udovica, preudala i povela ga sa sobom na tuđu babovinu. Celog je veka žalio što nije sa sobom poneo šaku moravskoga dna da u nju jednom presadi sve svoje iščupano. Odrastati među tuđima, voleti ih kao što pijanac voli okrnjen ibrik, znajući da ta ljubav odjekuje u gluvo i prazno. Srbija je ono parče večnosti gde se prećutkuju sve ljubavi i sve nežnosti osim onih za sinove i poneku kćer, za sasvim malu decu dok još posrću, tepaju i ne pamte jasno ni reke ni njihova dna. Dečak bez prezimena i imena. Sinđelić. Sinđelijina prćija. Siroče. Jasno čuje zacerekanu porugu preko tog neprezimena i čuje kako pucketa čvor kalema odakle je nikla nova senka nad načinom na koji su ga zvali. Stevan Sinđelić, vojvoda srpski, junak, Marko Kraljević novoga veka, oslobodilac. Zagrcne se od tih reči. Muka mu je od njih. Ponovo beži u svoje osluškivanje.

Imao je jedva deset godina kada su ga dali da čuva ovce kod resavskog kneza Petra Jakovljevića, najmudrijeg među ljudima. Pamti kako mu je majka dugo na rastanku nešto šaptala u teme i šakama mu držala obraze kao da zahvata vode sa izvora da se umije. Pamti zatim krupne, bučne muškarce, koji su se okupljali pod Petrovim krovom i sve nestvarne nijanse u kojima su se ti razgovori prelivali, talasali: tajne i razotkrivanja, leleci i radosna kliktanja, zaverenički šapati i glasne bundžijske besede. Stevan je stasavao u čoveka uz čudesnu, beskrajnu priču o slavnom nasleđu i ogromnom dugu kome je vakat da se vraća. Kasnije je za sofrom kneza Petra u tu zavereničku priču o buni i slobodi utkivao i sopstvenu reč, sopstveni glas. Do Đurđevdana se te godine, kažu, nebrojeno puta hvatao mesec u tamne mreže zvezdolovke, a usred proleća i sunce se jednom pomračilo. Grmelo je na Svetoga Savu. Vijorili se krvavi barjaci do u zoru hajdučkog rastanka. U strašnoj kosidbi pali su narodni glavari, sve dično stameno bagrenje narodnog nadanja. Tu je posečen i oborknez Petar, želja da se ima otac i svetionik mladićkih prkosa Stevana Sinđelića. Tad Stevan preuze kneževsku vlast i povede zažarenu Resavu u ustanak koji je već planuo u Šumadiji i oko Požarevca. I tako on i njegovi Resavci postadoše deo plamenog kruga, dovršiše ga da obasja mračne turske davnine, ali i rasvetli dane za nove ptice i pesme i đerdane sa devojačkih grla.

Šta još čuje vojvoda Sinđelić? Šta u sebi sluša zagledan u zaglušujuću buku svega što prećutkuje? Čestitaju mu na krvi kod Ivankovca. Oštre Moravci jatagane na Jasenjaru kao dobre, nasušne kose pred zlatnu žetvu. Bacaju po kamen i po reč: „Kam mu u dom ko ubi Krivokuću!”, nakon što se čulo da je junak pao od srpske, a ne od turske ruke. Čuje kako gruvaju topovi na Deligradu. Neke kićene zdravice. Pucanja šamara po neobrijanim obrazima nekih što su umesto klanja i dranja birali da grickaju slatku livadsku travku ili razgone jeleke po selima.

Ponekad tišinu raspara čudovišni hropac ale Ilenke Rumunke, što je poginula u Moravi, ali se još povremeno rodi u šestoprstom čoveku. Sinđelić se osmehuje na ovu strašnu priču koju je poneo odnekud iz detinjstva: iz rodne Vojske ili maćehinskog krila grabovačkog. Sve što nosi iz tog detinjstva čuva kao kotvu za ove bure poslednjih dana. On zna da su poslednji iako ne može tačno da odredi kada ga je ta spoznaja dotakla i izmirila se s njim.

Možda je to bilo one jeseni kada je bujica gneva i vekovima zatomljavane snage udavila poslednji dahijski otpor. Karađorđe je zahtevao dalekosežnu samoupravu, ne odstupajući ni milimetar pred ljutim vihorima istorije koji su pretili da pometu jedan poredak sveta, dotrajao, ali moćan i slavan. Kadune su hranile sinove, sultan Selim poslao je vojsku na pašaluk, ali Srbija se nije mogla umiriti. U fantastičnom kolu sudbine Srbija se ovog puta zaustavila u krilu Fortune. Sinđelić se sećao gorke grudve uvrh grudi koja je damarala dok je gledao kolone beogradskih i smederevskih muslimana kako pogruženo mile kaldrmama. Obesni dečaci gadno su psovali i gađali te ljude čime su stigli. Jednoj starici pritrčala je mlada, jedra žena i strgla joj šamiju sa glave. Da li je tu spoznao da ovaj početak za njega lično mora značiti kraj? Da se razmere svakog poraza mogu izmeriti jedino razdaljinom od vrha do dna? Njegov mu se uspon ka vrhu od Sinđelijinog ljubljenog kamena, preko bosog čobančeta, do ustaničkog vojvode učinio nakaznim i smešnim, neverovatnim. Okrenuo je konja i odjahao ka konaku da ne gleda te drumove kojima se iz sveg glasa pevalo kako će poželet Turaka, a Turaka nigde biti neće.

Da li je kraj počeo da se odmotava onda kada je Đorđije poverovao u Ruse ili kad je glavarima i ustanicima vešto prodao tu laž o verovanju? Sinđelić je čuo za nestvarnu, belu Rusiju rumenih oblih krovova po kojima se krune oblaci. Slušao je da su Rusi još taman toliko ljudi da ne budu titani. Da su im duše široke, da ne piju vodu i ne gase žeđ, već gase u sebi vatre praiskonske nekim teškim vatrenim pićem što se zove slično kao voda. Slušao je, ali nije se u njih uzdao. Što bi neko pomagao ovom odrpanom, vašljivom Srbinu što gleda iz očiju da ti otme? Jedan drugog popili bi u malo vode, svi do jednoga, a kamoli Rusiju i njenog cara. Srbin se rađa i živi za inat. I gine za inat. Za skupu reč. Za tuđu ženu i malo medovine sa dna krčaga žuči. I nije bilo razlike između Vinka kamatara i ovog Crnog Đorđa što je likovao nad razmetljivim planom ofanzivnih akcija u četiri pravca: prema Novopazarskom sandžaku, Bosni, Vidinu i Nišu.

Ili je kraj bio u onome što se uvek sluti u svakom našem naporu i poduhvatu, u mitskoj neslozi? Da li Srbima rastu samo jabuke razdora? Mladen Milovanović beše ubeđen da će srpske snage zauzeti Niš, ali nije želeo da sva slava za taj uspeh pripadne Dobrnjcu, koji je bio njegov i Karađorđev protivnik. Zato u dogovoru s Karađorđem postavi za glavnog komandanta srpskih snaga prema Nišu trgovca Miloja Petrovića, svog kuma i prijatelja. A Mladena i Miloja ljudi su omrzli. Vedrili su i oblačili, tužili i presuđivali, sav je Beograd bio njihov: najbolje kuće i dućani u varoši, najlepše njive i livade oko grada, raspevani dukati i mirisna, slatka vina, najmekše postelje i najveći snovi za njihovu decu. Ako bi se brojalo koliko je njihovih neprijatelja, bar za brk bilo bi ih više nego onih koji mrzeli Huršid Ahmed-pašu, koga je sultan poslao u Beogradski pašaluk da uguši ustaničke buktinje. A od ovog Huršid-paše strepelo se kao što se strepi od onog znanja koje i samog Sinđelića mori: da sve na svetu ima svoje naličje i u tom naličju kraj.

Za leđima mu opkoljeni Niš, pod plećima napregnuto diše Čegar, u koji je ukopan šanac-potkovica, ni na nebu ni na zemlji. On sluša kako iz samog srca zemlje bubnji mukli topot koraka i zvecka oružje. Ne spava pred odsudnu bitku. Ovo je njegovo Kosovo. Lazarevo opredeljenje. Zna da su Dobrnjac i Hajduk Veljko pošli da pomognu kod Gurgusovca. Čuo je i da je Miloje drugim Resavcima zabranio da im priteknu u pomoć i naredio da svako čuva svoj šanac. Nema molitvu za ono što će doneti dan.

A sledećeg dana sam se had stušti na Čegar. Stevan je sa puškarnice gledao uredne redove najpre belaca, zatim riđana, pa vranaca. Preko Vinika su išli legionari, plaćeni krvoloci, a tek za njima konjica. Artiljerija se postavljala po padini Vinika. Majski dan je brektao, zanosio se ulevo, pa udesno. Turci su pristizali iz neba, iz zemlje, iz utroba raspamećenih resavskih heroja. Sinđelić je leteo. Tri ognjena zmaja u njemu su se raskrilila svugde da stigne, svakog da osokoli, svaki mrtav par očiju da sklopi i poljubi čelo nad njima. Sekao i vidao, kleo i blagosiljao. I baš u jednoj takvoj reči, teškoj i olovnoj, u časku kad je sasvim svejedno kune li se ili blagosilja, on vide pred sobom onaj kraj. Puče mu pred očima, poplavi sve što je bilo i što bi moglo biti. Rovovi se napunili leševima, a Turci preko njih, i svojih i naših, preskaču i gaze i kraja im nema. Stevan otvori kapiju na šancu i viknu: „Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!” Zatim se vrati na sredinu svog šanca gde je bila džebana i opali iz kubure u nju. U strašnom prasku nesta svega. Mutan crveni dim i poslednje parče svesti vojvode Sinđelića: iz sve ove smutnje, iz ove izdaje i nesloge, može se izleteti na krilima časnih pobuda i ideja. Iz svega izaći, a da ne ostanu tragovi iz kojih će nicati krvave magle. Jer okrvavljene ruke oko njega su ruke pravednika. Znao je ugašene zvezde u očima ovih dečaka. Znao i njihove sestre što su razgonile zadah smrti smiljem i bosiljem i šumom Resave u pletenicama. Znao im je i majke što su ih zvale sokolovima kad ih vide, a lelekale i kosom kitile drvorede putem od kuće do rova i nazad, da ne čuju sokolovi, da se ne postide majčine slabosti. Znao je drhtave kubure u sasvim čvrstim rukama staraca. Znao je zagrljaje punačkih ručica što su najsrećniji među njima odneli kao neprocenjivo obećanje.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu