Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Трећа награда
Из шупље вреће неба над Србијом просуло се свитање. Једро зрневље са туђе њиве затиснуло пукотине у оглоданим ћошковима куражи и поуздања. Умукоше псовке, бучна пљескања по раменима, утишаше се братимљења, пијане заклетве и промукла хвалисања. Крену да посрће и отегнути ритам Вишњићевог десетерачког приповедања што се непрестано одбијало о тмасте зидове ровова. И све се сасвим утиша као тренутак пред опело. Синђелићу лакну од тог сурог праскозорја и те тишине иако је није могао чути од свега што му је одзвањало у ушима, по непцима, под ребрима. Стаде да пребира по тим звуцима, по свему што му је тутњало, роморило и хучало крвотоком. У томе је одувек налазио неки варљиви смирај: све да препозна, размрси, свему да надене име и нађе узрок и почетак.
Најпре тамни хук Мораве негде од угла вилице па низ врат до кључне кости. Чини му се да ништа у њему није гласније од тог хучања иако зна да га је дозидао, измислио, јер није га могао запамтити. Био је тек дечачић кад му се мајка, млада удовица, преудала и повела га са собом на туђу бабовину. Целог је века жалио што није са собом понео шаку моравскога дна да у њу једном пресади све своје ишчупано. Одрастати међу туђима, волети их као што пијанац воли окрњен ибрик, знајући да та љубав одјекује у глуво и празно. Србија је оно парче вечности где се прећуткују све љубави и све нежности осим оних за синове и понеку кћер, за сасвим малу децу док још посрћу, тепају и не памте јасно ни реке ни њихова дна. Дечак без презимена и имена. Синђелић. Синђелијина прћија. Сироче. Јасно чује зацерекану поругу преко тог непрезимена и чује како пуцкета чвор калема одакле је никла нова сенка над начином на који су га звали. Стеван Синђелић, војвода српски, јунак, Марко Краљевић новога века, ослободилац. Загрцне се од тих речи. Мука му је од њих. Поново бежи у своје ослушкивање.
Имао је једва десет година када су га дали да чува овце код ресавског кнеза Петра Јаковљевића, најмудријег међу људима. Памти како му је мајка дуго на растанку нешто шаптала у теме и шакама му држала образе као да захвата воде са извора да се умије. Памти затим крупне, бучне мушкарце, који су се окупљали под Петровим кровом и све нестварне нијансе у којима су се ти разговори преливали, таласали: тајне и разоткривања, лелеци и радосна кликтања, заверенички шапати и гласне бунџијске беседе. Стеван је стасавао у човека уз чудесну, бескрајну причу о славном наслеђу и огромном дугу коме је вакат да се враћа. Касније је за софром кнеза Петра у ту завереничку причу о буни и слободи уткивао и сопствену реч, сопствени глас. До Ђурђевдана се те године, кажу, небројено пута хватао месец у тамне мреже звездоловке, а усред пролећа и сунце се једном помрачило. Грмело је на Светога Саву. Вијорили се крвави барјаци до у зору хајдучког растанка. У страшној косидби пали су народни главари, све дично стамено багрење народног надања. Ту је посечен и оборкнез Петар, жеља да се има отац и светионик младићких пркоса Стевана Синђелића. Тад Стеван преузе кнежевску власт и поведе зажарену Ресаву у устанак који је већ плануо у Шумадији и око Пожаревца. И тако он и његови Ресавци постадоше део пламеног круга, довршише га да обасја мрачне турске давнине, али и расветли дане за нове птице и песме и ђердане са девојачких грла.
Шта још чује војвода Синђелић? Шта у себи слуша загледан у заглушујућу буку свега што прећуткује? Честитају му на крви код Иванковца. Оштре Моравци јатагане на Јасењару као добре, насушне косе пред златну жетву. Бацају по камен и по реч: „Кам му у дом ко уби Кривокућу!”, након што се чуло да је јунак пао од српске, а не од турске руке. Чује како грувају топови на Делиграду. Неке кићене здравице. Пуцања шамара по необријаним образима неких што су уместо клања и драња бирали да грицкају слатку ливадску травку или разгоне јелеке по селима.
Понекад тишину распара чудовишни хропац але Иленке Румунке, што је погинула у Морави, али се још повремено роди у шестопрстом човеку. Синђелић се осмехује на ову страшну причу коју је понео однекуд из детињства: из родне Војске или маћехинског крила грабовачког. Све што носи из тог детињства чува као котву за ове буре последњих дана. Он зна да су последњи иако не може тачно да одреди када га је та спознаја дотакла и измирила се с њим.
Можда је то било оне јесени када је бујица гнева и вековима затомљаване снаге удавила последњи дахијски отпор. Карађорђе је захтевао далекосежну самоуправу, не одступајући ни милиметар пред љутим вихорима историје који су претили да помету један поредак света, дотрајао, али моћан и славан. Кадуне су храниле синове, султан Селим послао је војску на пашалук, али Србија се није могла умирити. У фантастичном колу судбине Србија се овог пута зауставила у крилу Фортуне. Синђелић се сећао горке грудве уврх груди која је дамарала док је гледао колоне београдских и смедеревских муслимана како погружено миле калдрмама. Обесни дечаци гадно су псовали и гађали те људе чиме су стигли. Једној старици притрчала је млада, једра жена и стргла јој шамију са главе. Да ли је ту спознао да овај почетак за њега лично мора значити крај? Да се размере сваког пораза могу измерити једино раздаљином од врха до дна? Његов му се успон ка врху од Синђелијиног љубљеног камена, преко босог чобанчета, до устаничког војводе учинио наказним и смешним, невероватним. Окренуо је коња и одјахао ка конаку да не гледа те друмове којима се из свег гласа певало како ће пожелет Турака, а Турака нигде бити неће.
Да ли је крај почео да се одмотава онда када је Ђорђије поверовао у Русе или кад је главарима и устаницима вешто продао ту лаж о веровању? Синђелић је чуо за нестварну, белу Русију румених облих кровова по којима се круне облаци. Слушао је да су Руси још таман толико људи да не буду титани. Да су им душе широке, да не пију воду и не гасе жеђ, већ гасе у себи ватре праисконске неким тешким ватреним пићем што се зове слично као вода. Слушао је, али није се у њих уздао. Што би неко помагао овом одрпаном, вашљивом Србину што гледа из очију да ти отме? Један другог попили би у мало воде, сви до једнога, а камоли Русију и њеног цара. Србин се рађа и живи за инат. И гине за инат. За скупу реч. За туђу жену и мало медовине са дна крчага жучи. И није било разлике између Винка каматара и овог Црног Ђорђа што је ликовао над разметљивим планом офанзивних акција у четири правца: према Новопазарском санџаку, Босни, Видину и Нишу.
Или је крај био у ономе што се увек слути у сваком нашем напору и подухвату, у митској неслози? Да ли Србима расту само јабуке раздора? Млaден Миловaновић беше убеђен дa ће српске снaге зaузети Ниш, aли ниjе желео дa свa слaвa зa тaj успех припaдне Добрњцу, коjи jе био његов и Кaрaђорђев противник. Зато у договору с Кaрaђорђем постaви зa глaвног комaндaнтa српских снaгa премa Нишу трговца Милоja Петровићa, свог кума и пријатеља. А Младена и Милоја људи су омрзли. Ведрили су и облачили, тужили и пресуђивали, сав је Београд био њихов: најбоље куће и дућани у вароши, најлепше њиве и ливаде око града, распевани дукати и мирисна, слатка вина, најмекше постеље и највећи снови за њихову децу. Ако би се бројало колико је њихових непријатеља, бар за брк било би их више него оних који мрзели Хуршид Ахмед-пашу, кога је султан послао у Београдски пашалук да угуши устаничке буктиње. А од овог Хуршид-паше стрепело се као што се стрепи од оног знања које и самог Синђелића мори: да све на свету има своје наличје и у том наличју крај.
За леђима му опкољени Ниш, под плећима напрегнуто дише Чегар, у који је укопан шанац-потковица, ни на небу ни на земљи. Он слуша како из самог срца земље бубњи мукли топот корака и звецка оружје. Не спава пред одсудну битку. Ово је његово Косово. Лазарево опредељење. Зна да су Добрњац и Хајдук Вељко пошли да помогну код Гургусовца. Чуо је и да је Милоје другим Ресавцима забранио да им притекну у помоћ и наредио да свако чува свој шанац. Нема молитву за оно што ће донети дан.
А следећег дана сам се хад стушти на Чегар. Стеван је са пушкарнице гледао уредне редове најпре белаца, затим риђана, па вранаца. Преко Виника су ишли легионари, плаћени крволоци, а тек за њима коњица. Артиљерија се постављала по падини Виника. Мајски дан је бректао, заносио се улево, па удесно. Турци су пристизали из неба, из земље, из утроба распамећених ресавских хероја. Синђелић је летео. Три огњена змаја у њему су се раскрилила свугде да стигне, сваког да осоколи, сваки мртав пар очију да склопи и пољуби чело над њима. Секао и видао, клео и благосиљао. И баш у једној таквој речи, тешкој и оловној, у часку кад је сасвим свеједно куне ли се или благосиља, он виде пред собом онај крај. Пуче му пред очима, поплави све што је било и што би могло бити. Ровови се напунили лешевима, а Турци преко њих, и својих и наших, прескачу и газе и краја им нема. Стеван отвори капију на шанцу и викну: „Спасавајте се, браћо, ко хоће и може!” Затим се врати на средину свог шанца где је била џебана и опали из кубуре у њу. У страшном праску неста свега. Мутан црвени дим и последње парче свести војводе Синђелића: из све ове смутње, из ове издаје и неслоге, може се излетети на крилима часних побуда и идеја. Из свега изаћи, а да не остану трагови из којих ће ницати крваве магле. Јер окрвављене руке око њега су руке праведника. Знао је угашене звезде у очима ових дечака. Знао и њихове сестре што су разгониле задах смрти смиљем и босиљем и шумом Ресаве у плетеницама. Знао им је и мајке што су их звале соколовима кад их виде, а лелекале и косом китиле дрвореде путем од куће до рова и назад, да не чују соколови, да се не постиде мајчине слабости. Знао је дрхтаве кубуре у сасвим чврстим рукама стараца. Знао је загрљаје пуначких ручица што су најсрећнији међу њима однели као непроцењиво обећање.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.