Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Nomen est omen

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”

 

Душан Марковић

Nomen est omen

 

Пријатељу многопоштовани и драги, твоја књига је код мене покренула потребу да и сам кренем у тешке задатке прикупљања и схватања народних обичаја. На ванредан и богат начин ти објашњаваш правне одношаје у народу и тако остављаш будућим поколењима немерљиво знање. Држим да је моја књига покренута твојим делом успела да испрати нит коју си започео и да је сада богатство народа нашег допуњено, а тиме и оплемењено схватањима о животу, здрављу и болести.

Као што се може и претпоставити, један од основних извора приликом писања био ми је разговор с људима који, не само по мом мишљењу, најбоље народ познају, а то су учитељи и свештеници. Нико није у додиру с народом као они. Без тог поверења било би немогуће неке ствари сазнати јер се неки обичаји и знања крију. Чак ни они сами нису довољно упућени у та знања, али јесу у то где их треба тражити. Народ зазире од испитивања, притиснут вековима у којима је био упућен највише на себе и своју ближу околину, па тек онда на остале. Нека знања и понашања која нису била добродошла ни међ својим светом, па остају сакривена за све, осим за људе који немају где и коме да се обрате. Задатак учене јавности треба да буде сакупљање и стручно обрађивање свих тих знања. Само на такав начин би народу корисна била јер би видео шта је добро, а чега би требало да се клони. Отац мој је имао то у себи и његова реч, реч хећима Ђорђа, санитетског официра, више је благодати дала и више јој се веровало него мени, сину његовом ученом на Билротовој клиници.

* * *

Како је и приличило особи његовог ранга, обично се возио фијакером. Пешице би пролазио кроз град једино када је желео за себе да украде мало времена и погледа пролазницима у лице. Радо је то чинио у оним ретким тренуцима одмора у свом згуснутом распореду који је сам себи направио, не размишљајући ни о чему другом до напретку друштва у којем је живео. Није се тако често дешавало да га народ види на улици. Личног кнежевог лекара препознавали су и они који су кнеза подржавали, и противници режима, а нарочито сиротиња коју је лечио. Како му је његов учитељ и пријатељ др Стеван Мачај говорио, медицина му је отворила врата и палате и колибе. Свако ко би га као и овог пута угледао на улици скидао је капу, клањајући се у поздраву. Препознавао је понекад и неискрено задовољство у њиховим поздравима и осмесима, свакако одвајајући мало свог слободног времена које није посветио писању људима који су исказивали своје искрено поштовање. Ходао је кроз чаршију, отпоздрављао и разговарао с пролазницима, уживајући у сваком тренутку. Ђура је вероватно већ чекао у њиховој омиљеној кафани, а знајући га, то чекање му сигурно није тешко падало. Одлагао је тренутак када ће га пријатељ опчинити и изненадити својим речима и талентом. Откад је решио да покрене лист, једини ко је долазио у обзир да буде на насловници био је он. Био је убеђен да га Ђура сигурно неће изневерити, зато и није журио, појачавајући на тај начин у себи осећај да је нешто велико пред њим, нешто што ће трајати вечно.

Улазећи у кафану, угледао је Ђуру како га чека за столом, као што је и претпоставио. Није био сам, друштво му је правило вино које је испијао. Радо му се придружио наручујући још.

„И, Ђуро?”

Ђура му је пружио лист хартије и рекао:

„Исто као и твој лист.”

Прочитао је наслов наглас:

„Отаџбина.”

Насмејао се благо и наставио да чита у себи. Усне су се померале све више како је читао. Са сваким новим стихом усне су се све више померале, а лице показивало нескривено одушевљење које су изазивали код читаоца. Није погрешио, Ђура је написао нешто што ће трајати заувек.

„Јакшићу, ето кад ја немам речи, ово је, ово је…”, подигао је чашу у недостатку речи које би описале оно што је осећао.

„Живели.”

* * *

„Господин Ђорђевић се у ово време обично прошета до оближњег парка. Ту има своје омиљено место. Наћи ћете га врло лако, само право низ улицу, није далеко.”

Тек колико је дошао, стигао је само да узме собу на неколико дана, плаћајући унапред, и одмах се упутио на адресу на коју је требало да достави господину Ђорђевићу званичан позив. Уручење позива није био главни разлог његовог доласка. Сам га је таквим направио. Будући да је и сам био студент медицине, велика му је част била то што ће лично предати писмо које позива оснивача Српског лекарског друштва да председава свечаној седници поводом прославе педесетогодишњице постојања. Никада уживо није видео тог човека, али је знао све о њему, знао је и како изгледа. Полако је пролазио кроз парк, пажљиво посматрајући сваког кога је сретао уз пут. Лепо време и пуно људи које је сретао овог поподнева у Бечу нису му олакшали задатак, али му то није тешко падало. Онда га је угледао. У белом оделу са шеширом на глави, један старац је седео сам на клупи, наслањајући се обема рукама на штап и гледао испред себе негде даље низ улицу. Пришао му је, оклевајући да га прекине у његовом миру.

„Господине Ђорђевићу.”

Подижући поглед, и даље наслоњен рукама на врх штапа, добро је одмерио погледом младог човека који је стајао поред њега. Ништа није одговорио и младић је наставио.

„Господине Ђорђевићу, велика је част што могу да вам уручим позив Српског лекарског друштва да присуством својим увеличате његов педесети рођендан. Позивају вас да присуствујете и свечаној седници председавате као оснивач и…”

„Седи, младићу”, прекинуо га јер је очигледно било да је текст који је говорио добро увежбан.

Младић је сео на клупу поред њега док је он отворио позив и почео да чита. Ништа се није могло видети на његовом лицу.

„Моје мртво рођено дете слави свој педесети рођендан”, проговорио је заклапајући лист.

„Молим.”

„Ништа”, насмејао се.

„Господине Ђорђевићу, ја сам велики поштовалац вашег дела и рада. Толико ствари сте успели да учините и направите. Српско лекарско друштво, Црвени крст, Друштво за гимнастику и борење, друга друштва ваша која су омладину српску уједињавала, реформе које сте држави донели, службовање ваше у Атини, Цариграду и Београду, министарски положај, председавање владом, књиге које сте написали, ’Санитетски послови’, ’Болничарска служба’, ’Историја српског војног санитета’, ’Народна медицина у Срба’, ’Цар Душан’…”

„Има, има…”, младић је осетио нелагоду коју је изазвао код саговорника.

„Господине Ђорђевићу, ја сам студент медицине овде у Бечу.”

„Јелде, у чијој класи? Ма, није важно, важан је рад, мораш радити на себи због оног ко ти је омогућио да будеш овде, једног дана ћеш све то вратити свом народу. Помози ми да устанем.”

Брзо је устао, држећи старца за руку. Кренули су лагано ка улици.

„Много сам размишљао о томе како у вашем случају она стара изрека да је име знак има потврду. Ипокрит и Владан, као да су вас унапред та имена предодредила за цео живот.”

„Ето, ја нисам никада о томе размишљао. Водим те на вечеру, овде у близини”, показивао је врхом штапа правац у ком су кренули, „има једна кафана где служе шницлу какву верујем ниси до сада пробао. Знам како је то бити студент овде.”

Наставили су да ходају руку под руку. Срећа коју је младић осећао била је видљива на његовом лицу. Готово да је заборавио који је главни разлог због кога су га послали, сада му то није било битно, постао је део историје.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу