Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Dušan Marković
Nomen est omen
Prijatelju mnogopoštovani i dragi, tvoja knjiga je kod mene pokrenula potrebu da i sam krenem u teške zadatke prikupljanja i shvatanja narodnih običaja. Na vanredan i bogat način ti objašnjavaš pravne odnošaje u narodu i tako ostavljaš budućim pokolenjima nemerljivo znanje. Držim da je moja knjiga pokrenuta tvojim delom uspela da isprati nit koju si započeo i da je sada bogatstvo naroda našeg dopunjeno, a time i oplemenjeno shvatanjima o životu, zdravlju i bolesti.
Kao što se može i pretpostaviti, jedan od osnovnih izvora prilikom pisanja bio mi je razgovor s ljudima koji, ne samo po mom mišljenju, najbolje narod poznaju, a to su učitelji i sveštenici. Niko nije u dodiru s narodom kao oni. Bez tog poverenja bilo bi nemoguće neke stvari saznati jer se neki običaji i znanja kriju. Čak ni oni sami nisu dovoljno upućeni u ta znanja, ali jesu u to gde ih treba tražiti. Narod zazire od ispitivanja, pritisnut vekovima u kojima je bio upućen najviše na sebe i svoju bližu okolinu, pa tek onda na ostale. Neka znanja i ponašanja koja nisu bila dobrodošla ni međ svojim svetom, pa ostaju sakrivena za sve, osim za ljude koji nemaju gde i kome da se obrate. Zadatak učene javnosti treba da bude sakupljanje i stručno obrađivanje svih tih znanja. Samo na takav način bi narodu korisna bila jer bi video šta je dobro, a čega bi trebalo da se kloni. Otac moj je imao to u sebi i njegova reč, reč hećima Đorđa, sanitetskog oficira, više je blagodati dala i više joj se verovalo nego meni, sinu njegovom učenom na Bilrotovoj klinici.
* * *
Kako je i priličilo osobi njegovog ranga, obično se vozio fijakerom. Pešice bi prolazio kroz grad jedino kada je želeo za sebe da ukrade malo vremena i pogleda prolaznicima u lice. Rado je to činio u onim retkim trenucima odmora u svom zgusnutom rasporedu koji je sam sebi napravio, ne razmišljajući ni o čemu drugom do napretku društva u kojem je živeo. Nije se tako često dešavalo da ga narod vidi na ulici. Ličnog kneževog lekara prepoznavali su i oni koji su kneza podržavali, i protivnici režima, a naročito sirotinja koju je lečio. Kako mu je njegov učitelj i prijatelj dr Stevan Mačaj govorio, medicina mu je otvorila vrata i palate i kolibe. Svako ko bi ga kao i ovog puta ugledao na ulici skidao je kapu, klanjajući se u pozdravu. Prepoznavao je ponekad i neiskreno zadovoljstvo u njihovim pozdravima i osmesima, svakako odvajajući malo svog slobodnog vremena koje nije posvetio pisanju ljudima koji su iskazivali svoje iskreno poštovanje. Hodao je kroz čaršiju, otpozdravljao i razgovarao s prolaznicima, uživajući u svakom trenutku. Đura je verovatno već čekao u njihovoj omiljenoj kafani, a znajući ga, to čekanje mu sigurno nije teško padalo. Odlagao je trenutak kada će ga prijatelj opčiniti i iznenaditi svojim rečima i talentom. Otkad je rešio da pokrene list, jedini ko je dolazio u obzir da bude na naslovnici bio je on. Bio je ubeđen da ga Đura sigurno neće izneveriti, zato i nije žurio, pojačavajući na taj način u sebi osećaj da je nešto veliko pred njim, nešto što će trajati večno.
Ulazeći u kafanu, ugledao je Đuru kako ga čeka za stolom, kao što je i pretpostavio. Nije bio sam, društvo mu je pravilo vino koje je ispijao. Rado mu se pridružio naručujući još.
„I, Đuro?”
Đura mu je pružio list hartije i rekao:
„Isto kao i tvoj list.”
Pročitao je naslov naglas:
„Otadžbina.”
Nasmejao se blago i nastavio da čita u sebi. Usne su se pomerale sve više kako je čitao. Sa svakim novim stihom usne su se sve više pomerale, a lice pokazivalo neskriveno oduševljenje koje su izazivali kod čitaoca. Nije pogrešio, Đura je napisao nešto što će trajati zauvek.
„Jakšiću, eto kad ja nemam reči, ovo je, ovo je…”, podigao je čašu u nedostatku reči koje bi opisale ono što je osećao.
„Živeli.”
* * *
„Gospodin Đorđević se u ovo vreme obično prošeta do obližnjeg parka. Tu ima svoje omiljeno mesto. Naći ćete ga vrlo lako, samo pravo niz ulicu, nije daleko.”
Tek koliko je došao, stigao je samo da uzme sobu na nekoliko dana, plaćajući unapred, i odmah se uputio na adresu na koju je trebalo da dostavi gospodinu Đorđeviću zvaničan poziv. Uručenje poziva nije bio glavni razlog njegovog dolaska. Sam ga je takvim napravio. Budući da je i sam bio student medicine, velika mu je čast bila to što će lično predati pismo koje poziva osnivača Srpskog lekarskog društva da predsedava svečanoj sednici povodom proslave pedesetogodišnjice postojanja. Nikada uživo nije video tog čoveka, ali je znao sve o njemu, znao je i kako izgleda. Polako je prolazio kroz park, pažljivo posmatrajući svakog koga je sretao uz put. Lepo vreme i puno ljudi koje je sretao ovog popodneva u Beču nisu mu olakšali zadatak, ali mu to nije teško padalo. Onda ga je ugledao. U belom odelu sa šeširom na glavi, jedan starac je sedeo sam na klupi, naslanjajući se obema rukama na štap i gledao ispred sebe negde dalje niz ulicu. Prišao mu je, oklevajući da ga prekine u njegovom miru.
„Gospodine Đorđeviću.”
Podižući pogled, i dalje naslonjen rukama na vrh štapa, dobro je odmerio pogledom mladog čoveka koji je stajao pored njega. Ništa nije odgovorio i mladić je nastavio.
„Gospodine Đorđeviću, velika je čast što mogu da vam uručim poziv Srpskog lekarskog društva da prisustvom svojim uveličate njegov pedeseti rođendan. Pozivaju vas da prisustvujete i svečanoj sednici predsedavate kao osnivač i…”
„Sedi, mladiću”, prekinuo ga jer je očigledno bilo da je tekst koji je govorio dobro uvežban.
Mladić je seo na klupu pored njega dok je on otvorio poziv i počeo da čita. Ništa se nije moglo videti na njegovom licu.
„Moje mrtvo rođeno dete slavi svoj pedeseti rođendan”, progovorio je zaklapajući list.
„Molim.”
„Ništa”, nasmejao se.
„Gospodine Đorđeviću, ja sam veliki poštovalac vašeg dela i rada. Toliko stvari ste uspeli da učinite i napravite. Srpsko lekarsko društvo, Crveni krst, Društvo za gimnastiku i borenje, druga društva vaša koja su omladinu srpsku ujedinjavala, reforme koje ste državi doneli, službovanje vaše u Atini, Carigradu i Beogradu, ministarski položaj, predsedavanje vladom, knjige koje ste napisali, ’Sanitetski poslovi’, ’Bolničarska služba’, ’Istorija srpskog vojnog saniteta’, ’Narodna medicina u Srba’, ’Car Dušan’…”
„Ima, ima…”, mladić je osetio nelagodu koju je izazvao kod sagovornika.
„Gospodine Đorđeviću, ja sam student medicine ovde u Beču.”
„Jelde, u čijoj klasi? Ma, nije važno, važan je rad, moraš raditi na sebi zbog onog ko ti je omogućio da budeš ovde, jednog dana ćeš sve to vratiti svom narodu. Pomozi mi da ustanem.”
Brzo je ustao, držeći starca za ruku. Krenuli su lagano ka ulici.
„Mnogo sam razmišljao o tome kako u vašem slučaju ona stara izreka da je ime znak ima potvrdu. Ipokrit i Vladan, kao da su vas unapred ta imena predodredila za ceo život.”
„Eto, ja nisam nikada o tome razmišljao. Vodim te na večeru, ovde u blizini”, pokazivao je vrhom štapa pravac u kom su krenuli, „ima jedna kafana gde služe šniclu kakvu verujem nisi do sada probao. Znam kako je to biti student ovde.”
Nastavili su da hodaju ruku pod ruku. Sreća koju je mladić osećao bila je vidljiva na njegovom licu. Gotovo da je zaboravio koji je glavni razlog zbog koga su ga poslali, sada mu to nije bilo bitno, postao je deo istorije.