Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Љиљана Наномир
Рака из Рубова
Умро је тај Рака одавно, ал’ његов случај многи још потежу као доказ за постојање невидљивог, оностраног света, у који је човеку тешко да поверује, али га стално фасцинира.
Између два светска рата Рака је живео у очевој кући као обичан млад сељак, са исто тако младом женом и двоје ситне деце. Ни отац му не беше у добу за умирање, али се изненада разболе и – умре. Бистре памети и свестан до последњег даха, а осећајући смрт за вратом, отац је сину оставио аманет – да га не сахрањује на сеоском гробљу него на одређеном делу Велике њиве, недалеко од куће, што је Рака сматрао хиром самртникове болесне маште. Посебно што му је покојна мајка, бог да јој души прости, већ десетак година лежала горе на гробљу, па је из емотивних и практичних разлога желео да му родитељи почивају једно до другог.
Верујући да зна шта ради, сахрани он оца на гробљу, ал’ не прође ни шест недеља, стиже га нека болештина од које му се, далеко било, згрчише обе ноге и руке – одједаред. Зглобова претворених у болне кврге, Рака је наводно лежао непокретан све до уочи годишњице очеве смрти, кад му у сан дође као неки дух у белом и јасно саопшти како се тешко огрешио о очев аманет, ради чега мора искрено и јавно да се покаје. Онако згрчен, како зна и уме, треба без ичије помоћи да оде на гробље и да, после опела и читања молитве за опроштај греха, премести покојника на место одређено његовом последњом вољом, уз обредни чин коначног упокојења.
Да л’ што се већ кајао, или због силине просветљења, Рака није чекао да му се порука понови. Сан је кажу, сањао у ноћи између суботе и недеље, уочи Марковдана, а већ је тог дана – са хитно дозваним попом – све детаље око предстојећег догађаја договорио за наредну суботу, дан Св. пророка Јеремије. Сви који су прошлог пролећа били на испраћају покојника, позвани су да се те суботе у подне окупе на гробљу да би га у обрнутом смеру истим, преко километар дугим путем, испратили на ново гробно место.
Дотле је Рака мучним вежбањем утврдио како, котрљајући своје згрчено тело, за око пола минута пређе дужину ћилима од два метра и да му, по том рачуну, до гробља треба око четири сата. Додајући још сат за нужне предахе, закључио је да своје покајничко котрљање мора почети већ изјутра, око шест сати.
Легенда каже да у ноћи уочи овог ходочашћа несрећни Рака није ока склопио. Без обзира на све покушаје и скрушено надање некој очевој поруци и охрабрењу, сан му није долазио на очи, а ипак је у зору новог дана ушао свеж и одморан као да се сит наспавао. Бодро је пробудио жену да га, као и сваког јутра откад је допао постеље, умије хладном водом и да – пре него што оде намиривати стоку – на прагу собних врата упали свећу за покој души покојном оцу. Пола сата касније жена га је, кажу, затекла крај те свеће спремног за покрет, па брзо будила децу.
У шест сати је већ био на ћилиму пред капијом, иза жене, која је, корачајући уназад, спремно држала други ћилим, док су позади њихова деца увежбано скупљала пређену простирку и дотурала мајци за простирање. Иста операција се, према Ракином рачуну, морала поновити пет-шест стотина пута. Кретање је ишло тегобно, како је и мислио, ал’ много спорије од планираног. За једну дужину ћилима каткад му је требало и целих пет-шест минута. Око девет сати се на ведром небу појавио оловни облак, из којег се већ око пола десет просуо пљусак пролећне кише, какву су сељаци погледали још од краја априла, али би је се тога дана наводно радо одрекли, што не треба узети баш здраво за готово. Пљусак је убрзо престао, али се наквашен сеоски пут претворио у каљугу. Ћилим у рукама Ракине жене је постајао све блатњавији, мокрији и тежи. Уморну и покислу децу одменили су рођаци и комшије, чији је број стално растао и који су се утркивали око преузете улоге скупљача пређене простирке.
Телесно изможден, ал’ духа храњеног надом и вером, Рака је молио људе да се размакну и не стварају гужву, него да га чекају на гробљу, ал’ није вредело. Као што светлост свеће привлачи ноћне инсекте, туђа несрећа привлачи људе. На место једног који се склони надирало је четворо нових. Кад је прошло подне, за несрећним Раком је милела, гацала и жагорила дуга процесија узбуђених и радозналих мушкараца, жена и деце.
Вредни гробари су дотле не само ископали нову раку на означеном месту него су и ону лањску – након извлачења тешког ковчега – уредно затрпали пре кише, која их отера у заклон густе липове крошње, да стрпљиво чекају поворку – ко зна докад. Чекању се убрзо, кад је киша већ стала, придружише поп и млади ђакон са својим црквеним инсигнијама. Подне је одавно било иза њих, небо се још једном наоблачило и поново разведрило, сунце је ишло силазном путањом, зрикавци су зрикали и зрикали, а они су чекали и чекали, нико се ни с ким не дружећи. Гробари су само накратко изашли из заклона да поздраве свештена лица, па се опет опружили по својим сукненим гуњевима, ћаскајући и дремајући, наизменично. Знали су они да се ово неће завршити до подне. Отегнуће се можда и до мрака, ал’ добро. Одредили су дан за то што је мучени Рака наумио и сад – како му бог да.
Ковчег с покојником, ради чијег аманета се цело село дигло на ноге, лежао је крај затрпане бивше раке као ствар препуштена смењивању кишних и сунчаних сати, на коју нико није обраћао пажњу. Гробари су му окренули леђа као засад завршеном послу, док су га поп и ђакон сматрали послом којим ће се тек бавити – кад му дође време.
Жагор сличан брујању осињака зачуо се тек око три по подне, кад је бауљајућа и богорадећа поворка скретала са главног сеоског пута на споредни – последњу деоницу мучног ходочашћа дугу око сто педесет метара. На то се, према наводном сведочењу одавно мртвих гробара, поп и ђакон брзо и одлучно примакоше усамљеном ковчегу, с отвореним молитвеницима у рукама. Прекрстивши се пред њим, као да га први пут виде, отпочели су горљиво, двогласно молебствије, којим су гробаре истерали из заклона. Измољене су бројне молитве и отпевани псалми кићени пригодним библијским одломцима из проповеди знаменитих еванђелиста, при чему је стари поп западао у дубоке заносе, плашећи одомаћене гробљанске голубове, френетичним махањем кандила – час према небу над собом, час према ковчегу испред себе, али и поред толике духовне подршке, поворка никако да стигне. Кад је ћилим пред измученог Раку најзад прострт на саму гробљанску парцелу, било је већ близу четири сата.
Кажу како је својевремено и Жоја Кесер, слично ондашњем попу, падао у неку врсту транса кад год крене да метанише о мучеништву Раке из Рубова. С колена на колено, одјеци сличних говора допрли су и до наших дана, заједно са потресном сликом призора доласка на гробље ускомешане, шарене поворке усплахиреног света. Жгољавог мушкарца, склупчаног на каљавом ћилиму, и жену што тетураво, леђа до црне земље повијених, корача уназад према циљу, дочекују поп и ђакон који, јачином гласа, патосом и снагом уживљавања у улогу божјих заступника, превазилазе себе саме. Изговорена је, по ко зна који пут, молитва за опроштај греха, уз страсно понављање рефрена – „Слава Теби, Боже”, док су готово сви присутни већ отворено и гласно ридали, пратећи последње гротескне трзаје којима се Ракино квргаво, изубијано и изнурено тело примицало очевом мртвачком ковчегу.
С осећањем чуђења, дивљења, сажаљења и страха, гледали су га као да је већ искорачио са овог света, а како се сам Рака осећао, то ваљда осим Бога, нико није могао знати. Десет сати се котрљао, трзао, молио се, трпео болове тела и душе, очајавао, крварио, надао се, шкргутао зубима, мокрио пода се, киснуо, сушио се, сударао се са стоком по путу, хулио, проклињао, преклињао, падао у безнађе, онесвешћавао се, јецао, дахтао, дрхтао, сумњао, веровао, бодрио самог себе, урликао, плакао и кајао се, кајао, кајао, да би коначно био – пред циљем! Неких десетак минута је онако згрчен лежао на десном боку, широм отворених очију из којих су му – како се већ близу сто година препричава – крупне сузе капале у десно уво и угао стиснутих уста, а онда се стровалио на леђа. Жоја Кесер се до краја живота клео како су „зглобови мученом Раки, док је опружô руке и ноге, једну по једну, крцкали кô оно кад згазиш суву гранчицу у шуми”! На коленима је пришао очевом ковчегу, дирнуо га уснама и жмурећи изговорио молитву захвалницу. Онда се наводно усправио као да никад није ни био згрчен и – праћен разумљивим узбуђењем сељана, пред чијим очима се догађало чудо – својим ногама корачао за колима с ковчегом, све до новог гробног места, које је било по вољи покојника.
Увече је заспао и преспавао целу ноћ, цео наредни дан и још једну ноћ, а кад се пробудио и дошао себи, постао је, кажу – видовит! Судбину и узроке свачије муке видео би као на длану, чим му се тај појави тамо пред кућом, у Рубову. И, навале људи, одакле их све није било. Од ране зоре до мрака ври, кô у кошници. Како се то у време без мобилних, ма и обичних телефона, тако прочуло, сами бог зна. Испрва није хтео да наплаћује, ал’ људи сами дају, на силу остављају. Зачас Рака сагради нову велику кућу, па другу исто такву, за сина. Ни онај човек, ни дај боже.
Рубовчани су се сумњичаво згледали међу собом.
– Нису ту чиста посла. Онакво чудо спасења од болести која и сама беше чудо, па још и ово чудо невиђено, не могу бити од овога света. Ко зна с каквим силама Ракин покојни отац Таса тамо шурује. Правом праведнику Бог не би дао да тако кажњава и награђује – говорило се.
– Где Бог царује, друге силе не може бити – опомињали су други.
– Е, да је тако, не би било зла ни на овом свету. Јер, старе књиге кажу да је све на овој земљи само огледало неба – нису се предавали космички интегралисти поборницима чисте истине и правде небеске.
И једни и други су Раки, међутим, јавно оспоравали његову пророчку моћ, а каткад му ипак поверавали своје муке – тајно.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.
