Михаило Полит-Десанчић, српски књижевник и политичар, читаоцима је најпознатији по мемоарској и путописној прози. До сада је издавачка кућа Порталибрис објавила његове мемоаре Како сам свој век провео, а од сада је едиција Отргнуто од заборава богатија и за путопис Путне успомене. Мање је познато да је писао и приповетке и позоришне комаде. Међу приповеткама рекло би се да се највише издвојила Вереница црногорска, а најпопуларнија његова драма је Бранивој, кнез захумски.
Путне успомене Михаило Полит-Десанчић пише годинама након самих путовања. Заправо, дошао је у дане када је већ остарио и када нема више енергије да се упути у даље крајеве, у различите делове Европе. Овим путописом он евоцира успомене из младости, сећа се свега што је видео и бележи своје утиске. Чини му се да може и годинама касније да осети исту чар путовања и док само пише и прича о ономе што је обишао. Ова књига доноси ауторове доживљаје из Немачке, Русије, Црне Горе, Италије, Швајцарске… Он бележи доживљаје са путешествија из различитих европских метропола и популарних туристичких атракција као што су Лондон, Истанбул (тада Цариград), Атина и Солун, али и нама ближе Сарајево и Мостар.
Путне успомене Михаила Полит-Десанчића у највећој мери прожете су личним искуствима и утисцима, сећањима на прошла времена, па субјективност постаје основна особина овог дела. Он већ у уводном поглављу наглашава да је велики љубитељ путовања. У људској је природи да се упознаје с другим људима, националностима, културама и историјом. Човек тежи да обиђе многе знаменитости, да види природу и осети атмосферу која ни у једном месту на свету не може бити иста. Иако се, нарочито у добу у ком сада живимо, захваљујући друштвеним мрежама, можемо бар мало преко фотографија и видео-снимака упознати са другим државама и градовима и сазнати шта они нуде, опет је други осећај кад сам дођеш и погледаш. Михаило Полит-Десанчић управо на то и скреће пажњу у Путним успоменама: „Гдекоје слике које сам често видео, као Ватикан и Пијацу Св. Петра, Везув, залив Напуљски, Форум у Риму, Акрополис у Атини итд., ја сам мислио да то друкчије и не може изгледати него што је насликано, па ипак, кад сам тамо дошао, сасвим друкчије то изгледа!”
Полит-Десанчић каже да књига Путне успомене није толико опис путовања колико су то његови доживљаји. „Неки од мојих путова јесу и оно што би се по Доситеју могло назвати ’прикљученија’ у мом животу.”
„Уопште путовања где се рашири хоризонт познавања, где душа прима утиске које још није имала, то је део живота свакога који путује у оне даље крајеве које још није видео. При успоменама на та путовања душа репродуцира те утиске, обнавља слике, обнавља све пријатности и непријатности које су са путовањем скончане.”
Вредност овом делу, не само уметничку него и фактографску, дају бројне анегдоте о познатим личностима, културним споменицима и књижевним делима. Једна таква анегдота је са пута Михаила Полит-Десанчића у Лајпциг, који је на њега оставио посебан утисак. „Но има нека знаменитост у Лајпцигу која по себи није ништа, али која је, поред Гетеовога Фауста, знаменитом постала, а то је Ауербахов подрум. То је у оно доба била нека ресторација. У њој није ничега другога било до неких слика у зиду из гатке о Фаусту. Мада има у Лајпцигу много лепших ресторација, то сам ја ипак вечерао у Ауербаховом подруму. Разгледао сам такозвану Гетеову собу. Но иначе кућа има сасвим обичан изглед и, баш кад сам тамо био, на ходнику поред Гетеове собе неке кирајџије прале су кошуље!”
Читаоцу ће бити занимљиво да чита и о утиску Михаила Полит-Десанчића кад је први пут видео море. Заиста, свима нама је добро знан осећај кад први пут угледамо то плаветнило и ту ширину. Ево како каже:
„При мом доласку у Хавр имао сам призор што га нећу никад заборавити. Кад сам из пристаништа дошао на море, видим први пут да нема води краја и да се небо спустило у море, а кад погледам горе на небо, видим у облацима као неке лађе. То je нешто што ce не да описати. Забадава ћеш y физици учити и себи представљати по нацртима шта je то фатаморгана – док то не видиш очима, не можеш себи тај призор као што je уистини представити.”
Путне успомене подсетиће читаоце на најбомбардованији град у Европи за време Другог светског рата – на Дрезден. У време када је Полит-Десанчић био у посети овом граду, Дрезден је важио за један од најлепших немачких градова, о чему су и Немци писали, али и аутор овог путописа. Упоредите ту чињеницу о лепоти са чињеницом да је у овом бомбардовању било уништено око 80% Дрездена.
Путне успомене говоре и о јединственом осећају при сусрету земљака у туђини или о осећају када чујеш матерњи језик. У Сарајеву и Мостару Михаило Полит-Десанчић био је 1894. године и на њега је оставило горак утисак то што скоро нигде није могао да чује српски језик, већ на све стране бруји немачки. „Да не знаш да си у Сарајеву, мислио би да си у Бечу. Врве Немци и Чивути, разговарају се о спекулацијама.” Док је био у Лондону, желео је да ступи у контакт са Чедомиљом Мијатовићем, српским амбасадором, али, нажалост, писмо Мијатовић није добио на време. За време боравка у Паризу посетио је Милутина Гарашанина, ког није лично познавао.
У завршном поглављу овог путописа Михаило Полит-Десанчић пише о томе како је задовољан што је за живота доста пропутовао, али да се не може рећи да је све европске просторе видео. „Кад помислим само, дакле, како и камо данас људи путују, ја не бих смео ни споменути да сам и ја путовао, јер путове што сам их ја прелазио, то за правога туристу је толико колико ништа.”
„Али, иако сам само мали део Европе прошао, то и са тим малим делом што сам видео добио сам сасвим шири поглед на светске ствари. Кад читам књиге, кад читам новине, све ми је јасније него пре; ствари сасвим други облик имају него пре. Док нисам видео извесне крајеве, све ми је као у магли било кад сам о њима што читао. Велике вароши, док нисам у њима био, представљао сам као у некој магли. Већ и та околност кад се види оно што се још није видело, па се радозналост задовољи, и то много вреди.”
За крај, осећај који највише вреди јесте осећај доласка својој кући након пута.
„Но има један осећај који је врло значајан. После многога путовања свако је опет најрадије код куће, зато се и каже: свуда ваља проћи, али кући доћи. Ја свагда, кад сам са својих већих путова кући долазио, па видео нашу лепу Фрушку гору, срце ми је од радости куцало. Видео сам и веће и лепше брегове, али Фрушка гора ми је увек најмилија била.”
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други интересантни путописи, као што су: Из Скандинавије Светомира Николајевића, Писма из Америке Александра Видаковића, С мора и са сува Милана Јовановића Морског, Писма из Солуна Јелене Димитријевић, Са Авале на Босфор Драгомира Брзака, Африка Растка Петровића и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Више о делу Путне успомене погледајте ОВДЕ, а сва дела Михаила Полит-Десанчића ОВДЕ.