Mihailo Polit-Desančić, srpski književnik i političar, čitaocima je najpoznatiji po memoarskoj i putopisnoj prozi. Do sada je izdavačka kuća Portalibris objavila njegove memoare Kako sam svoj vek proveo, a od sada je edicija Otrgnuto od zaborava bogatija i za putopis Putne uspomene. Manje je poznato da je pisao i pripovetke i pozorišne komade. Među pripovetkama reklo bi se da se najviše izdvojila Verenica crnogorska, a najpopularnija njegova drama je Branivoj, knez zahumski.
Putne uspomene Mihailo Polit-Desančić piše godinama nakon samih putovanja. Zapravo, došao je u dane kada je već ostario i kada nema više energije da se uputi u dalje krajeve, u različite delove Evrope. Ovim putopisom on evocira uspomene iz mladosti, seća se svega što je video i beleži svoje utiske. Čini mu se da može i godinama kasnije da oseti istu čar putovanja i dok samo piše i priča o onome što je obišao. Ova knjiga donosi autorove doživljaje iz Nemačke, Rusije, Crne Gore, Italije, Švajcarske… On beleži doživljaje sa putešestvija iz različitih evropskih metropola i popularnih turističkih atrakcija kao što su London, Istanbul (tada Carigrad), Atina i Solun, ali i nama bliže Sarajevo i Mostar.
Putne uspomene Mihaila Polit-Desančića u najvećoj meri prožete su ličnim iskustvima i utiscima, sećanjima na prošla vremena, pa subjektivnost postaje osnovna osobina ovog dela. On već u uvodnom poglavlju naglašava da je veliki ljubitelj putovanja. U ljudskoj je prirodi da se upoznaje s drugim ljudima, nacionalnostima, kulturama i istorijom. Čovek teži da obiđe mnoge znamenitosti, da vidi prirodu i oseti atmosferu koja ni u jednom mestu na svetu ne može biti ista. Iako se, naročito u dobu u kom sada živimo, zahvaljujući društvenim mrežama, možemo bar malo preko fotografija i video-snimaka upoznati sa drugim državama i gradovima i saznati šta oni nude, opet je drugi osećaj kad sam dođeš i pogledaš. Mihailo Polit-Desančić upravo na to i skreće pažnju u Putnim uspomenama: „Gdekoje slike koje sam često video, kao Vatikan i Pijacu Sv. Petra, Vezuv, zaliv Napuljski, Forum u Rimu, Akropolis u Atini itd., ja sam mislio da to drukčije i ne može izgledati nego što je naslikano, pa ipak, kad sam tamo došao, sasvim drukčije to izgleda!”
Polit-Desančić kaže da knjiga Putne uspomene nije toliko opis putovanja koliko su to njegovi doživljaji. „Neki od mojih putova jesu i ono što bi se po Dositeju moglo nazvati ’priključenija’ u mom životu.”
„Uopšte putovanja gde se raširi horizont poznavanja, gde duša prima utiske koje još nije imala, to je deo života svakoga koji putuje u one dalje krajeve koje još nije video. Pri uspomenama na ta putovanja duša reproducira te utiske, obnavlja slike, obnavlja sve prijatnosti i neprijatnosti koje su sa putovanjem skončane.”
Vrednost ovom delu, ne samo umetničku nego i faktografsku, daju brojne anegdote o poznatim ličnostima, kulturnim spomenicima i književnim delima. Jedna takva anegdota je sa puta Mihaila Polit-Desančića u Lajpcig, koji je na njega ostavio poseban utisak. „No ima neka znamenitost u Lajpcigu koja po sebi nije ništa, ali koja je, pored Geteovoga Fausta, znamenitom postala, a to je Auerbahov podrum. To je u ono doba bila neka restoracija. U njoj nije ničega drugoga bilo do nekih slika u zidu iz gatke o Faustu. Mada ima u Lajpcigu mnogo lepših restoracija, to sam ja ipak večerao u Auerbahovom podrumu. Razgledao sam takozvanu Geteovu sobu. No inače kuća ima sasvim običan izgled i, baš kad sam tamo bio, na hodniku pored Geteove sobe neke kirajdžije prale su košulje!”
Čitaocu će biti zanimljivo da čita i o utisku Mihaila Polit-Desančića kad je prvi put video more. Zaista, svima nama je dobro znan osećaj kad prvi put ugledamo to plavetnilo i tu širinu. Evo kako kaže:
„Pri mom dolasku u Havr imao sam prizor što ga neću nikad zaboraviti. Kad sam iz pristaništa došao na more, vidim prvi put da nema vodi kraja i da se nebo spustilo u more, a kad pogledam gore na nebo, vidim u oblacima kao neke lađe. To je nešto što ce ne da opisati. Zabadava ćeš y fizici učiti i sebi predstavljati po nacrtima šta je to fatamorgana – dok to ne vidiš očima, ne možeš sebi taj prizor kao što je uistini predstaviti.”
Putne uspomene podsetiće čitaoce na najbombardovaniji grad u Evropi za vreme Drugog svetskog rata – na Drezden. U vreme kada je Polit-Desančić bio u poseti ovom gradu, Drezden je važio za jedan od najlepših nemačkih gradova, o čemu su i Nemci pisali, ali i autor ovog putopisa. Uporedite tu činjenicu o lepoti sa činjenicom da je u ovom bombardovanju bilo uništeno oko 80% Drezdena.
Putne uspomene govore i o jedinstvenom osećaju pri susretu zemljaka u tuđini ili o osećaju kada čuješ maternji jezik. U Sarajevu i Mostaru Mihailo Polit-Desančić bio je 1894. godine i na njega je ostavilo gorak utisak to što skoro nigde nije mogao da čuje srpski jezik, već na sve strane bruji nemački. „Da ne znaš da si u Sarajevu, mislio bi da si u Beču. Vrve Nemci i Čivuti, razgovaraju se o spekulacijama.” Dok je bio u Londonu, želeo je da stupi u kontakt sa Čedomiljom Mijatovićem, srpskim ambasadorom, ali, nažalost, pismo Mijatović nije dobio na vreme. Za vreme boravka u Parizu posetio je Milutina Garašanina, kog nije lično poznavao.
U završnom poglavlju ovog putopisa Mihailo Polit-Desančić piše o tome kako je zadovoljan što je za života dosta proputovao, ali da se ne može reći da je sve evropske prostore video. „Kad pomislim samo, dakle, kako i kamo danas ljudi putuju, ja ne bih smeo ni spomenuti da sam i ja putovao, jer putove što sam ih ja prelazio, to za pravoga turistu je toliko koliko ništa.”
„Ali, iako sam samo mali deo Evrope prošao, to i sa tim malim delom što sam video dobio sam sasvim širi pogled na svetske stvari. Kad čitam knjige, kad čitam novine, sve mi je jasnije nego pre; stvari sasvim drugi oblik imaju nego pre. Dok nisam video izvesne krajeve, sve mi je kao u magli bilo kad sam o njima što čitao. Velike varoši, dok nisam u njima bio, predstavljao sam kao u nekoj magli. Već i ta okolnost kad se vidi ono što se još nije videlo, pa se radoznalost zadovolji, i to mnogo vredi.”
Za kraj, osećaj koji najviše vredi jeste osećaj dolaska svojoj kući nakon puta.
„No ima jedan osećaj koji je vrlo značajan. Posle mnogoga putovanja svako je opet najradije kod kuće, zato se i kaže: svuda valja proći, ali kući doći. Ja svagda, kad sam sa svojih većih putova kući dolazio, pa video našu lepu Frušku goru, srce mi je od radosti kucalo. Video sam i veće i lepše bregove, ali Fruška gora mi je uvek najmilija bila.”
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i drugi interesantni putopisi, kao što su: Iz Skandinavije Svetomira Nikolajevića, Pisma iz Amerike Aleksandra Vidakovića, S mora i sa suva Milana Jovanovića Morskog, Pisma iz Soluna Jelene Dimitrijević, Sa Avale na Bosfor Dragomira Brzaka, Afrika Rastka Petrovića i mnogi drugi. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Više o delu Putne uspomene pogledajte OVDE, a sva dela Mihaila Polit-Desančića OVDE.
