Dokumentarni krimi roman Zločin jedne svekrve Koste D. Jezdića jedinstveno je delo u našoj književnosti u svom žanru. U pitanju je delo potpuno bazirano na istinitom događaju i koje nudi originalne informacije vezane za istraživanje jednog zločina, kao i iskaze sa samog suđenja. Zločin jedne svekrve specifičan je i kao materijal koji pokazuje kako su se advokati, branioci i sudije i u davnim vremenima kod nas svojim poslom bavili izuzetno profesionalno. Nećemo pronaći mnogo razlika između prikaza suđenja u nekoj savremenoj američkoj seriji i originalnih zapisa koje nam nudi advokat Kosta D. Jezdić u delu Zločin jedne svekrve. Iznošenje činjenica, analiza dokaza, odnosa među članovima porodice koji su umešani u ubistvo, pa čak i demagoški pokušaji manipulacije toliko su istančani i uvežbani, pa se mora reći da smo u toj oblasti očigledno imali kvalitetne predstavnike u prošlosti. Ali bez obzira na to, ne može se reći da je pravda uvek bivala zadovoljena, pa je ova knjiga dokaz i za tu činjenicu.
Najpre treba reći da je Zločin jedne svekrve delo nastalo iz pera advokata, dakle nekoga ko je želeo ne samo da opiše jedan slučaj nego da svojim stvaranjem doprinese i šarolikosti dela na našoj književnoj sceni, a možda i da ponudi javnosti i kolegama materijal iz koga se može štošta naučiti. Zatim, Kosta D. Jezdić poznavao je i sarađivao sa našim prvim školovanim policajcem, čovekom koji je bio osnivač institucije koja je preteča Bezbednosno-informativnoj agenciji, Tanasijem Tasom Milenkovićem. Sam autor Kosta D. Jezdić u predgovoru kaže da je od ovog svog prijatelja najpre tražio da mu ponudi neki stvarni slučaj o kome bi on zatim pisao, ali da je tada Milenković već i sam bio pred prvim književnim korakom, te se Jezdić odlučio da piše o slučaju koji je sam poznavao i čiji je bio svedok. I tako je nastao Zločin jedne svekrve.
Ovo je delo intrigantno i u kontekstu sociološkog preispitivanja nepisanih pravila o braku i o porodičnim odnosima u srpskom selu. Kosta D. Jezdić u Zločinu jedne svekrve navodi:
„Opšte je poznata stvar kakvi su u nas po selima brakovi koji se zaključuju i danas, a naročito u ono doba. Dečak od 16–17 godina dobija za ženu devojku od 20–25 godina, koja je u punom razvoju snage i ženske lepote. A kad on docnije stane na snagu, kad sine lepotom muškoga stasa i držanja, kad opazi da se na njega obraća pažnja gde se god pojavi, kad oseti draži mladićkog života i kad se u njemu najzad razvije muški ponos i ljudska sujeta, tad njegova žena, starija nekoliko godina od njega, iznurena težačkim i kućnim radovima, pa i gajenjem i podizanjem dece, postane njegova „neprilika”. Malo-pomalo, pa muž postane ravnodušan prema ženi, na koju se osvrće samo toliko koliko i na ostalu čeljad i poslenike kućne. Ako je sad to žena od ponosa, ako ona traži da se poštuju njena supružanska prava, onda bračni život postaje domaći pakao. To naročito oseća žena, koja, osim smrti, ne zna za drugi izlaz iz toga nesrećnog i nesnosnog stanja.”
I tu se postavlja pitanje zašto je to tako činjeno i da li je ova pojava bila možda i šireg opsega, te je uopšte borba za slobodan odabir partnera potekla iz tog očaja koji je donosio ugovoreni brak ovog tipa. Ovo što se kazuje u delu Zločin jedne svekrve donekle se kosi sa mitom o skladnim brakovima koji su, iako su ga roditelji ugovarali, često bivali posledica obostranog dopadanja među mladima. Ili, u krajnjoj konsekvenci, kao što neki današnji psiholozi kažu, da su ti ugovoreni brakovi bili sklopljeni prema sličnosti familija, sloju, navikama, veri, pa su samim tim supružnici imali velike šanse da se zbog međusobnih sličnosti i zajedničkih vrednosti zavole onom ljubavlju koja je i najrealnija (odnosno onakva kakva je ljudskoj psihi zapravo potrebna i jedina koja može biti trajna, dakle, ljubav kao posledica emotivnog vezivanja tokom proživljenih godina, zajedničke dece…) a u suprotnosti sa današnjom kratkotrajnom zaljubljenošću, strasnom ljubavlju koja donosi intenzivni doživljaj, ali uglavnom rezultira razočaranjem, razvodom, napuštanjem i usamljenošću.
Ali najupečatljivija je činjenica koju donosi Zločin jedne svekrve da bogata gazdarica daje sebi za pravo da u dogovoru sa slugom krvnikom izvrši ubistvo, nadajući se da će ga proglasiti za smrt od bolesti, kako bi sinu dovela drugu ženu. I ta bezobzirnost u patrijarhalnoj, hrišćanskoj porodici je svakako začuđujuća.
Ako ćemo verovati piscu, on u epilogu beleži da su izvršiteljka i njena porodica na kraju imali strašne tragedije, koje on tumači kao božju kaznu za nedelo.
Kostu D. Jezdića ovde treba spomenuti i kao talentovanog književnika, jer u onim narativnim delovima dela Zločin jedne svekrve on čitaocima pripoveda određene segmente priče stilom izuzetne vrednosti i zavodljivosti.
Sva dela ovog pisca možete videti OVDE.
Knjigu Zločin jedne svekrve možete videti OVDE.
Portalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdao prva dela koja pripadaju krimi žanru, a to su dela Tanasija Tase Milenkovića, Stevana J. Jevtića, Branimira Ćosića itd.