Документарни крими роман Злочин једне свекрве Косте Д. Јездића јединствено је дело у нашој књижевности у свом жанру. У питању је дело потпуно базирано на истинитом догађају и које нуди оригиналне информације везане за истраживање једног злочина, као и исказе са самог суђења. Злочин једне свекрве специфичан је и као материјал који показује како су се адвокати, браниоци и судије и у давним временима код нас својим послом бавили изузетно професионално. Нећемо пронаћи много разлика између приказа суђења у некој савременој америчкој серији и оригиналних записа које нам нуди адвокат Коста Д. Јездић у делу Злочин једне свекрве. Изношење чињеница, анализа доказа, односа међу члановима породице који су умешани у убиство, па чак и демагошки покушаји манипулације толико су истанчани и увежбани, па се мора рећи да смо у тој области очигледно имали квалитетне представнике у прошлости. Али без обзира на то, не може се рећи да је правда увек бивала задовољена, па је ова књига доказ и за ту чињеницу.
Најпре треба рећи да је Злочин једне свекрве дело настало из пера адвоката, дакле некога ко је желео не само да опише један случај него да својим стварањем допринесе и шароликости дела на нашој књижевној сцени, а можда и да понуди јавности и колегама материјал из кога се може штошта научити. Затим, Коста Д. Јездић познавао је и сарађивао са нашим првим школованим полицајцем, човеком који је био оснивач институције која је претеча Безбедносно-информативној агенцији, Танасијем Тасом Миленковићем. Сам аутор Коста Д. Јездић у предговору каже да је од овог свог пријатеља најпре тражио да му понуди неки стварни случај о коме би он затим писао, али да је тада Миленковић већ и сам био пред првим књижевним кораком, те се Јездић одлучио да пише о случају који је сам познавао и чији је био сведок. И тако је настао Злочин једне свекрве.
Ово је дело интригантно и у контексту социолошког преиспитивања неписаних правила о браку и о породичним односима у српском селу. Коста Д. Јездић у Злочину једне свекрве наводи:
„Опште је позната ствар какви су у нас по селима бракови који се закључују и данас, а нарочито у оно доба. Дечак од 16–17 година добија за жену девојку од 20–25 година, која је у пуном развоју снаге и женске лепоте. А кад он доцније стане на снагу, кад сине лепотом мушкога стаса и држања, кад опази да се на њега обраћа пажња где се год појави, кад осети дражи младићког живота и кад се у њему најзад развије мушки понос и људска сујета, тад његова жена, старија неколико година од њега, изнурена тежачким и кућним радовима, па и гајењем и подизањем деце, постане његова „неприлика”. Мало-помало, па муж постане равнодушан према жени, на коју се осврће само толико колико и на осталу чељад и посленике кућне. Ако је сад то жена од поноса, ако она тражи да се поштују њена супружанска права, онда брачни живот постаје домаћи пакао. То нарочито осећа жена, која, осим смрти, не зна за други излаз из тога несрећног и несносног стања.”
И ту се поставља питање зашто је то тако чињено и да ли је ова појава била можда и ширег опсега, те је уопште борба за слободан одабир партнера потекла из тог очаја који је доносио уговорени брак овог типа. Ово што се казује у делу Злочин једне свекрве донекле се коси са митом о складним браковима који су, иако су га родитељи уговарали, често бивали последица обостраног допадања међу младима. Или, у крајњој консеквенци, као што неки данашњи психолози кажу, да су ти уговорени бракови били склопљени према сличности фамилија, слоју, навикама, вери, па су самим тим супружници имали велике шансе да се због међусобних сличности и заједничких вредности заволе оном љубављу која је и најреалнија (односно онаква каква је људској психи заправо потребна и једина која може бити трајна, дакле, љубав као последица емотивног везивања током проживљених година, заједничке деце…) а у супротности са данашњом краткотрајном заљубљеношћу, страсном љубављу која доноси интензивни доживљај, али углавном резултира разочарањем, разводом, напуштањем и усамљеношћу.
Али најупечатљивија је чињеница коју доноси Злочин једне свекрве да богата газдарица даје себи за право да у договору са слугом крвником изврши убиство, надајући се да ће га прогласити за смрт од болести, како би сину довела другу жену. И та безобзирност у патријархалној, хришћанској породици је свакако зачуђујућа.
Ако ћемо веровати писцу, он у епилогу бележи да су извршитељка и њена породица на крају имали страшне трагедије, које он тумачи као божју казну за недело.
Косту Д. Јездића овде треба споменути и као талентованог књижевника, јер у оним наративним деловима дела Злочин једне свекрве он читаоцима приповеда одређене сегменте приче стилом изузетне вредности и заводљивости.
Сва дела овог писца можете видети ОВДЕ.
Књигу Злочин једне свекрве можете видети ОВДЕ.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао прва дела која припадају крими жанру, а то су дела Танасија Тасе Миленковића, Стевана Ј. Јевтића, Бранимира Ћосића итд.