Филозофија науке – Милан Тасић Д.

Када су се одвојиле од магије и мита, који им (историјски) претходе, филозофија и наука на западу су се нашле на истом послу, користећи готово исте методе. Јер оно што је казао први од филозофа, Талес из Милета: „Свет је један”, проста је парафраза најчувеније од једначина Е = mc2 из прошлог столећа Алберта Ајнштајна, по којој је енергија оно једино што постоји у свемиру, док је материја само један од облика у коме се она испољава.

Наиме, својствено је науци да се приклања ономе што је реално, разумско, чулно, а филозофији пак, уз то, да полази од нереалног, ирационалног, имагинарног и сл. Ипак, може се рећи да су се најзначајнија открића у физици, или астрономији, по дужини историје, нашла пре на трагу ових других, филозофских начела. Рецимо, то да Земља лежи непокретна у свемиру, нама је дато у искуству као интелигибилно и чулно уверљиво, да би Коперник, Галилеј и др. доказали да то није тако, као што су и сами појмови мировања и кретања релативни (дакле, филозофски), будући увек у односу на нешто друго, а не сами „по себи”.

А показано је да су релативни и појмови простора и времена (Ајнштајн), штавише, да је реч о једном истом појму простор-време, да би једнако неинтелигибилна била за нас и схватања о закривљености тог простора-времена, односно, о дужини тела која се скраћује при великим брзинама и времену које у истој прилици спорије тече итд.

Видимо тако да су се неколике, по себи неочевидне идеје, које „приличе” радије метафизици, оваплотиле овога пута у најтачнијим наукама о природи, потврдивши, уз то, своју истинитост у пракси. И утолико што је остао да траје заувек проблем „јаза” између чињеница из искуства, од којих полази свака наука, и апстрактног мишљења (формулација хипотеза, начела, закона), којима је забављена филозофија. А што иде у прилог суштинског преплитања научног и филозофског мишљења од самог почетка.