Pripovetke Zarije R. Popovića čini izbor od šest priča koje nose nazive: Božja volja, Do izdisaja, Bez cara, Priček, Duhovnik i Za oca. Sve ih međusobno spaja mesto radnje – grad Gnjilane. Zarija R. Popović kroz ove pripovetke prikazuje svoj rodni kraj i svoje sugrađane. Kroz razne situacije će predstaviti njihove običaje, karakter i osobine.
Na tematskom planu Pripovetke Zarije R. Popovića govore o malom čoveku, koji se svakodnevno suočava sa raznim životnim nedaćama. Njegove lične, male nesreće vremenom prerastaju u opštu, čovečansku. Pored te mračne strane života Zarija Popović kroz svoje Pripovetke pokazuje i veliku želju, trud i upornost čoveka da se sa takvim situacijama izbori – smrtonosan je život, al’ smrti odoleva, kako bi to rekao Branko Miljković.
To je životni paradoks za koji čovek mora imati snage kako bi mu boravak na ovoj zemlji bio lakši. Snagu i utehu najčešće nalazi u onom iznad sebe – u transcendentnom i neprolaznom.
Glavna junakinja pripovetke Božja volja – Kana – primer je žene koja zastupa takav stav i koja svaku nedaću koja joj se desi pripisuje božjoj nameri. Ona je junakinja koja pati, brine, pada, ali na kraju nalazi način da se uzdigne poput feniksa.
Zarija R. Popović, uvodeći njen lik, sa jedne strane prikazuje čovekovu pomirenost sa izvesnošću sudbine, koja je u rukama nekog višeg, a sa druge strane njegovo poverenje u božju promisao.
Pripovedački stil Zarije R. Popovića u knjizi Pripovetke podseća na stil Ive Andrića – spajanje istorijskog konteksta sa ličnom dramom pojedinca. Pisac prikazuje položaj jednog okupiranog naroda, koji često primoravaju da kleči i gazi ono što mu je sveto. Zbog takvih iskušenja neophodno je postojanje duhovnog vođe, koji će se truditi da narod izvede na pravi put. Jedan takav čovek je prikazan u pripoveci Duhovnik.
Na planu karakterizacije likova Zarija R. Popović je u Pripovetkama uspeo da prikaže jednu vrlo ambivalentnu stranu čovekove ličnosti. U pripoveci Priček, na primer, pisac govori o dolasku rata i odovođenju mladih momaka na bojište. Mnoge majke su tog dana zakukale, puštajući svoje sinove u tuđinu, sa malom nadom da će ih još jednom videti.
Sa tog opšteg plana radnja se spušta ponovo na pojedinačni i na tugu majke Ruške i njenog muža Stanka. Njihov sin Aleksa je jedan od tih momaka koji su otišli da hrabro brane svoju otadžbinu. Otac Stanko u jednom momentu iskazuje ponos i diku – dočekao je da kaže da je njegov sin pravi junak. Međutim, kako vreme prolazi i sve manje dolaze vesti od Alekse, Stanko počinje da sumnja da je sve u redu.
Sumnja i strah su se nadvili nad njegovom kućom, ali on se ne da. Kada stignu vesti da su mnogi vojnici izginuli na frontu, Stanko se zahvaljuje Bogu što nisu ništa javili za njegovog Aleksu. U tom trenutku, kada prevladava strah od gubitka voljenog, Stanko postaje na neki način sebičan. Zarija R. Popović prodire u tu psihološku crtu svojih likova i to ih čini kompleksnim.
U poslednjoj pripoveci Za oca tematizuje se ubistvo jednog dobrog čoveka, koji je stradao zbog svoje hrabrosti, i to od tuđina. Za njim su ostali žena i sin Toma. Sirota majka je činila sve kako njeno dete ne bi osetilo gubitak oca. Međutim, ubistvo njenog muža Aritona je dugo živelo u sećanju naroda, te su neki od njih pokušali to da iskoriste kako bi ostvarili lične ambicije. Konkretno, pokušali su da nagovore Tomu da osveti svoga oca i postane ubica. U tome ga je ponovo sprečila božja volja i reči njegove majke – pokloni se zlomu kao svetomu.
Pripovetke Zarije R. Popovića predstavljaju jedan divan prikaz običnog čoveka, čije su moći često ograničene, ali je zbog toga njegova vera sve veća i jača. Uvodeći religiozan momenat, pisac svakoj pripoveci daje jedan viši, duhovni smisao.
Portalibris je u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdao i dela drugih pripovedača: Bore Stankovića, Svetozara Ćorovića, Stevana Sremca itd.
Sva dela Zarije R. Popovića možete videti OVDE.