Pripovetke iz Stare Srbije Zarije R. Popovića najbolje pokazuju koliko je zapravo njihov autor u svoja književna ostvarenja unosio motive iz svog rodnog kraja.
Zarija R. Popović rođen je 5. februara 1856. godine u Gnjilanu. Bio je srpski književnik i prosvetni radnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a onda se upisao u bogosloviju. Najpre je radio kao učitelj u Vranju, i tu je službu dobio 1. avgusta 1878. godine. Karijeru učitelja nastavio je i u Svetosavskoj večernjoj školi u Beogradu, u kojoj se zadržao sve do 1912, odnosno do trenutka kada je škola zatvorena. Predavao je slovenski jezik i crkveno i svetovno pevanje. Po svom muzičkom talentu nadaleko je bio poznat. Popović je, osim toga što je bio prosvetni radnik, tokom svog života radio i kao pisar Vranjske eparhije, vranjskog okružnog suda i Ministarstva prosvete i crkvenih poslova. On je i istaknuti član Glavnog odbora Društva Sveti Sava, koje je osnovano 1886. u Beogradu, a radilo je na tome da pruži zaštitu srpskom narodu u Otomanskom carstvu. Ovaj književnik, učitelj i načelnik Državne statitistike pomalo je zaboravljen u srpskoj kulturi i književnosti i trebalo bi ga, čitajući ono što je napisao, vratiti u red naših poznatih starih pisaca. Umro je 25. avgusta 1934. u Beogradu.
Portalibris je u svojoj ediciji Otrgnuto od zaborava našao mesta i za ovog čoveka, Zariju R. Popovića, i ne treba da zaboravimo da je on bio vrlo plodan pisac. Njegova najpoznatija dela su ona u kojima piše o prošlosti Srbije, srpskom narodu i Kosovu i Metohiji: Pred Kosovom: beleške iz doba 1874–1878. godine i Pripovetke iz Stare Srbije. Upravo se i iz samih naslova vidi da je on bio inspirisan svojim rodnim krajem.
Radnja svih triju priča iz knjige Pripovetke iz Stare Srbije (Neoplakani grob, Patnik i Sutka) smeštena je na jugu Srbije, u njima se oseća orijentalna i južnjačka atmosfera, čemu posebno doprinosi i prisustvo brojnih turcizama i dijalektizama. U njima se vidi autorova sposobnost da dočara i prenese duh vremena u kom je živeo, da odabere važne motive iz svog kraja, prave predstavnike takvog načina života i da kroz njih definiše likove i pred čitaoca iznese stvarnu sliku nekadašnjeg sveta. I kroz dijaloge, ali i kroz piščevo pripovedanje oseća se „ono južnjačko”. Zaista, mogu ove pripovetke podsetiti i na Boru Stankovića i na njegove ženske likove, kao i na sukob srpskog i turskog. To i ne čudi što je tako: Zarija R. Popović i Bora su južnjaci; iako je Popović rođen u Gnjilanu, brzo se preselio u Vranje, odakle je Bora.
Jedan ženski lik Popovićev iz Pripovetki iz Stare Srbije toliko podseća na Sofku da se mi možemo pitati da li je stvarno bila lepota kod svih žena sputavana. Da li su devojke tadašnje imale uopšte pravo na izbor svog partnera? I da li su mogle i koliko dugo da svoja osećanja potiskuju? Reč je o Bosiljki iz pripovetke Patnik. Čak je i motiv posmatranja pred ogledalom ovde prisutan:
Bosiljka priđe ogledalu i, kako beše od vatre zajapurena, dopadaše joj se ova boja lica, pa zažele: „Kad bih ovako rumena uvek bila!” Ne odmicaše od ogledala, ogledajući u njemu svoje tanke, smeđe obrve i povlačeći po njima prstima: „Da su mi ovako ovde sastavljene”, i stavi dva prsta na čelo iznad nosa, „pa da su crne, crne!” Gleda oči svoje smeđe. Gleda, gleda i požali što nesu crne kao zift! Rukom pređe po malim grudima svojim i izdizaše mintan, predstavljajući želju da su nedra jedrija; uhvati pletenicu dugu, kao da je dlanom pomilova i opusti, a ona udari o listove. Pođe po sobi, okrećući se i tražeći sebe u ogledalu da vidi kako u hodu izgleda, koliko je visoka, i požele da je snažnija, punija… Namah je obuze i nemir neki; useli se seta u nju što neje puna, što joj nesu crne oči, kosa crna…
Da li se može pobeći od svoje sudbine? Ovo je pitanje koje će se čitaocu stalno vrteti po glavi dok bude čitao Pripovetke iz Stare Srbije Zarije R. Popovića. On piše u ovim pripovetkama o dirljivim momentima iz života likova, o nesrećnim, nesuđenim ili pak zabranjenim ljubavima između muslimanskog i pravoslavnog stanovništva, odrastanju bez jednog roditelja, bolestima, sukobu sa vlasti.
Bosiljka je ta koja kao mala devojčica ostaje bez majke, koja bi joj bila oslonac i u pubertetu i u zrelijim godinama; koja bi bila tu da je nauči pletenju, tkanju na razboju, da je podrži u njenim prvim zaljubljivanjima i da se jednog dana ponosi dok je bude udavala ili dok bude ljuljala unuče u krilu. Nažalost, Bosiljka neće doživeti to, jer je majčina smrt ostavlja samu sa ocem, koji je morao da preuzme obe roditeljske strane. Gušeći u sebi patnje za majkom, ona je želela ocu da bude desna ruka. A on, radostan što je izveo na pravi put svoju siroticu, ponosno ju je gledao, takođe potajno pateći za ženom i razmišljajući o nesrećnoj i teškoj sudbini. Želeći svom detetu samo dobro, udao ju je, ali se patnje tu nisu završile. Milenka, oca Bosiljkinog, sudbina nije uspela da obraduje. Na večni počinak ispratiće i svoje dete… 
Prva pripovetka kojom počinje knjigu Pripovetke iz Stare Srbije Zarija R. Popović nosi izuzetno upečatljiv naslov: Neoplakani grob. Ona je pravi reprezent Zarijinog stvaralaštva, tj. motiva koje on unosi u priče. Tu je aktuelan od početka do kraja motiv zabranjene ljubavi zbog različitosti vera, motiv funkcionisanja zajednice u kojoj živi i muslimansko i pravoslavno stanovništvo. Ona je upečatljiva po prikazima unutrašnjih stanja junaka, najpre Mitre, koja je dočekala da joj se prvo sestra uda za Turčina, a potom i ćerka. Iako muslimani i pravoslavci u ovoj sredini vode jedan miran život, sve vreme se provlači nit koja kaže da udajom i promenom vere nikad te više tvoji neće gledati isto. Ovo je jedna bolna istina, koju je morala osetiti Mitrina ćerka Milica, koja je udajom za Arif-agu postala Zuhra. U ovoj pripoveci čitajte i o običajima turskog stanovništva, načinu oblačenja ili proslavi praznika.
Treća i ujedno poslednja u Pripovetkama iz Stare Srbije jeste priča Sutka. Skoro isto efektna kao prve dve, samo što je razlika u tome što Neoplakani grob i Patnik počinju smrću jednog od supružnika, govore o odrastanju bez jednog roditelja i donose motiv neispunjene bračne ljubavi, psihičku borbu, tugu i bolest, koja se na kraju završava smrću, i Sutka je pripovetka čiji su likovi bez sreće. Pokušaj običnog čoveka, Sutkinog muža, da se izbori sa vlašću nije doneo nikakvo dobro, zatvorili su ga, a Sutka, hrabra majka, ostala je da čuva svoju decu i da gleda kako će da stvori parče hleba.
Knjigu Pripovetke iz Stare Srbije pogledajte OVDE, a sva dela Zarije R. Popovića OVDE.
Podsećamo vas da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava nalaze i druge zbirke pripovedaka: Tako mi, planinci! Dušana Radića, Špijun i druge pripovetke Svetozara Ćorovića, Gorak hleb i druge pripovetke Ilije Vukićevića, Kad ruže cvetaju Milutina Uskokovića, Stari dani Borisava Stankovića, kao i mnoge druge. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.