Приповетке из Старе Србије Зарије Р. Поповића најбоље показују колико је заправо њихов аутор у своја књижевна остварења уносио мотиве из свог родног краја.
Зарија Р. Поповић рођен је 5. фебруара 1856. године у Гњилану. Био је српски књижевник и просветни радник. Основну школу завршио је у родном месту, а онда се уписао у богословију. Најпре је радио као учитељ у Врању, и ту је службу добио 1. августа 1878. године. Каријеру учитеља наставио је и у Светосавској вечерњој школи у Београду, у којој се задржао све до 1912, односно до тренутка када је школа затворена. Предавао је словенски језик и црквено и световно певање. По свом музичком таленту надалеко је био познат. Поповић је, осим тога што је био просветни радник, током свог живота радио и као писар Врањске епархије, врањског окружног суда и Министарства просвете и црквених послова. Он је и истакнути члан Главног одбора Друштва Свети Сава, које је основано 1886. у Београду, а радило је на томе да пружи заштиту српском народу у Отоманском царству. Овај књижевник, учитељ и начелник Државне статитистике помало је заборављен у српској култури и књижевности и требало би га, читајући оно што је написао, вратити у ред наших познатих старих писаца. Умро је 25. августа 1934. у Београду.
Порталибрис је у својој едицији Отргнуто од заборава нашао места и за овог човека, Зарију Р. Поповића, и не треба да заборавимо да је он био врло плодан писац. Његова најпознатија дела су она у којима пише о прошлости Србије, српском народу и Косову и Метохији: Пред Косовом: белешке из доба 1874–1878. године и Приповетке из Старе Србије. Управо се и из самих наслова види да је он био инспирисан својим родним крајем.
Радња свих трију прича из књиге Приповетке из Старе Србије (Неоплакани гроб, Патник и Сутка) смештена је на југу Србије, у њима се осећа оријентална и јужњачка атмосфера, чему посебно доприноси и присуство бројних турцизама и дијалектизама. У њима се види ауторова способност да дочара и пренесе дух времена у ком је живео, да одабере важне мотиве из свог краја, праве представнике таквог начина живота и да кроз њих дефинише ликове и пред читаоца изнесе стварну слику некадашњег света. И кроз дијалоге, али и кроз пишчево приповедање осећа се „оно јужњачко”. Заиста, могу ове приповетке подсетити и на Бору Станковића и на његове женске ликове, као и на сукоб српског и турског. То и не чуди што је тако: Зарија Р. Поповић и Бора су јужњаци; иако је Поповић рођен у Гњилану, брзо се преселио у Врање, одакле је Бора.
Један женски лик Поповићев из Приповетки из Старе Србије толико подсећа на Софку да се ми можемо питати да ли је стварно била лепота код свих жена спутавана. Да ли су девојке тадашње имале уопште право на избор свог партнера? И да ли су могле и колико дуго да своја осећања потискују? Реч је о Босиљки из приповетке Патник. Чак је и мотив посматрања пред огледалом овде присутан:
Босиљка приђе огледалу и, како беше од ватре зајапурена, допадаше јој се ова боја лица, па зажеле: „Кад бих овако румена увек била!” Не одмицаше од огледала, огледајући у њему своје танке, смеђе обрве и повлачећи по њима прстима: „Да су ми овако овде састављене”, и стави два прста на чело изнад носа, „па да су црне, црне!” Гледа очи своје смеђе. Гледа, гледа и пожали што несу црне као зифт! Руком пређе по малим грудима својим и издизаше минтан, представљајући жељу да су недра једрија; ухвати плетеницу дугу, као да је дланом помилова и опусти, а она удари о листове. Пође по соби, окрећући се и тражећи себе у огледалу да види како у ходу изгледа, колико је висока, и пожеле да је снажнија, пунија… Намах је обузе и немир неки; усели се сета у њу што неје пуна, што јој несу црне очи, коса црна…
Да ли се може побећи од своје судбине? Ово је питање које ће се читаоцу стално вртети по глави док буде читао Приповетке из Старе Србије Зарије Р. Поповића. Он пише у овим приповеткама о дирљивим моментима из живота ликова, о несрећним, несуђеним или пак забрањеним љубавима између муслиманског и православног становништва, одрастању без једног родитеља, болестима, сукобу са власти.
Босиљка је та која као мала девојчица остаје без мајке, која би јој била ослонац и у пубертету и у зрелијим годинама; која би била ту да је научи плетењу, ткању на разбоју, да је подржи у њеним првим заљубљивањима и да се једног дана поноси док је буде удавала или док буде љуљала унуче у крилу. Нажалост, Босиљка неће доживети то, јер је мајчина смрт оставља саму са оцем, који је морао да преузме обе родитељске стране. Гушећи у себи патње за мајком, она је желела оцу да буде десна рука. А он, радостан што је извео на прави пут своју сиротицу, поносно ју је гледао, такође потајно патећи за женом и размишљајући о несрећној и тешкој судбини. Желећи свом детету само добро, удао ју је, али се патње ту нису завршиле. Миленка, оца Босиљкиног, судбина није успела да обрадује. На вечни починак испратиће и своје дете… 
Прва приповетка којом почиње књигу Приповетке из Старе Србије Зарија Р. Поповић носи изузетно упечатљив наслов: Неоплакани гроб. Она је прави репрезент Заријиног стваралаштва, тј. мотива које он уноси у приче. Ту је актуелан од почетка до краја мотив забрањене љубави због различитости вера, мотив функционисања заједнице у којој живи и муслиманско и православно становништво. Она је упечатљива по приказима унутрашњих стања јунака, најпре Митре, која је дочекала да јој се прво сестра уда за Турчина, а потом и ћерка. Иако муслимани и православци у овој средини воде један миран живот, све време се провлачи нит која каже да удајом и променом вере никад те више твоји неће гледати исто. Ово је једна болна истина, коју је морала осетити Митрина ћерка Милица, која је удајом за Ариф-агу постала Зухра. У овој приповеци читајте и о обичајима турског становништва, начину облачења или прослави празника.
Трећа и уједно последња у Приповеткама из Старе Србије јесте прича Сутка. Скоро исто ефектна као прве две, само што је разлика у томе што Неоплакани гроб и Патник почињу смрћу једног од супружника, говоре о одрастању без једног родитеља и доносе мотив неиспуњене брачне љубави, психичку борбу, тугу и болест, која се на крају завршава смрћу, и Сутка је приповетка чији су ликови без среће. Покушај обичног човека, Суткиног мужа, да се избори са влашћу није донео никакво добро, затворили су га, а Сутка, храбра мајка, остала је да чува своју децу и да гледа како ће да створи парче хлеба.
Књигу Приповетке из Старе Србије погледајте ОВДЕ, а сва дела Зарије Р. Поповића ОВДЕ.
Подсећамо вас да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге збирке приповедака: Тако ми, планинци! Душана Радића, Шпијун и друге приповетке Светозара Ћоровића, Горак хлеб и друге приповетке Илије Вукићевића, Кад руже цветају Милутина Ускоковића, Стари дани Борисава Станковића, као и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.