Награђени есеј на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.
Године 1879, две године након рођења чачанског песника Стевана Луковића[1], а годину дана пре рођења чувеног Владислава Петковића Диса, животни пут у Чачку започиње Даница Марковић, дошавши на свет тог далеког октобра, од којег нас дели преко сто година. У родном месту, песникиња се задржава годину дана, а Чачак напушта заједно са породицом, јер се њеном оцу указала прилика да ради као учитељ у Београду.[2] Отац убрзо умире, а Даница Марковић, по узору на очево занимање, полаже учитељски испит 1896. године.[3] Прво запослење добија у основној школи у Београду, на Врачару. На радном месту песникиња се не показује најбоље, а управник школе је сматра немарном. У том периоду, 1900. године, Даница почиње да се интересује за поезију и објављује прву песму, Последње жеље, у часопису Звезда Јанка Веселиновића, под псеудонимом Звезданка. Након овог периода, Даница неуспешно обавља посао учитељице у још једној београдској школи, да би најзад због своје немарности напустила Београд и прешла у Ресник, место у близини Београда. Овај податак је од великог значаја, јер у Реснику песникиња упознаје песника Симу Пандуровића, који ће је увести у српску књижевност. Пандуровића је познанство са Даницом Марковић подсетило на упознавање са Скерлићем, због њихове отворености и искрености у комуникацији.[4] За песме наше песникиње Пандуровић истиче да су другачије од песама које жене пишу. Уз помоћ Симе Пандуровића, Даница Марковић 1904. године објављује прву збирку песама – Тренуци.
Тадашња књижевна критика је наклоњена поезији Данице Марковић, посебно Антун Густав Матош, који ће рећи да њена поезија представља психологију модерне српске жене, доделивши јој велики комплимент, јер је при том назива српском орхидејом.
Сима Пандуровић уочава искреност у овој поезији и реалну инспирацију, која према његовом мишљењу Даницу Марковић ставља у ред највећих имена српског песништва.
Скерлић истиче храброст Данице Марковић приликом писања, говорећи да нимало не личи на смерну Милицу из народне песме, која је симбол за Српкињу. На основу ових ставова истакнутих књижевника закључујемо да је појава Данице Марковић у српској књижевности запажена и прихваћена.
Наступиће даљи премештаји песникиње у учитељском послу, углавном по селима, и њена удаја.[5] Године 1910, уморна од многобројних премештаја по селима, одлази у пензију, а годину дана касније, 1911, добија значајно признање за књижевни рад – једина је песникиња у Антологији новије српске лирике Богдана Поповића (песме Gallium verum, На бунару, Априлска елегија).
Пратећи свог супруга, који је био полицијски службеник, одлази у Прокупље за време Првог светског рата. У тим годинама, тачније 1917, Даница показује храброст и родољубље, јер одлучује да се супротстави бугарској тиранији над Србима. Одлази до бугарског генерала Тасева у Ниш, који јој обећава да ће помоћи српском народу. Међутим, по повратку у Прокупље, Даница је заробљена и осуђена на смрт, од које ће је спасити бугарски песник Вазов, који интервенише код холандске краљице због песникиње.[6]
Након рата песникиња се враћа у Београд, али доживљава две трагедије – син јој умире, а супруг се одаје алкохолу. Поврх свега, живе оскудно, јер богатство породице Татић, након рата почиње да се осипа. Момчило Татић Даницу оставља 1926. године, одлази са другом женом и убрзо умире, смрзнут у снегу и пијан. Даница Марковић следећим речима коментарише његову смрт: Плачем, плачем над мојом и његовом злехудом судбином.[7] Песникиња остаје сама, болесна и константно погађана трагедијама, јер јој након смрти сина умиру још две ћерке. Није желела међу људе, како би прикрила сиромаштво и тугу, а у складу са тим, окреће се књижевном стварању и издржавању преостала три детета.
Године 1928. Даница Марковић објављује своју другу песничку збирку Тренуци и расположења, у којој је поред нових песама прештампала целокупну прву збирку. Друга збирка Данице Марковић проглашена је најбољом збирком 1928. године, а песникињи је уручена награда Српске краљевске академије, што је чини првом женом која је добила ову награду.[8]
Последње године живота проводи у Београду, као секретар општинских новина, а умире 1932. године од туберкулозе.
Даница Марковић у свом стваралаштву подражава теорију класичне елегије – жали за оним што је прошло и што више неће бити и за оним што је недостижно попут младости. Оно што приметно разликује њену елегичну поезију од других песника ове врсте јесте одлучни тон поезије[9], који се огледа у отклону од света који је окружује услед трагичности сопственог живота.
Литература
· Радомир Константиновић, Биће и језик V, Београд – Нови Сад, 1983.
· Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, СКЗ, Београд, 1986.
· Ђорђе Поповић, Љубави српских писаца, Градина, Ниш, 1991.
· Даница Марковић, Историја једног осећања, приредили М. Ненин, З. Хаџић, Народна књига/Алфа – Београд, Градска библиотека Чачак, 2006.
· Зорица Хаџић, Историја једне самоће, поезија и проза Данице Марковић, Академска књига Нови Сад, 2007.
[1] Песник, рођен у Чачку 1877. године.
21 Зорица Хаџић, Историја једне самоће – поезија и проза Данице Марковић, АК Нови Сад, КЦ Новог Сада, Нови Сад, 2007, стр. 6.
[3] Наведено дело, стр. 6.
[4] Наведено дело, стр. 19.
[5] Песникиња се удаје за Момчила Татића, младића из имућне београдске породице. Оно што се посебно истиче у вези са њиховим браком јесте то што су прве дане венчања проводили на великом имању у Раковици, а управо на том месту су се касније окупљали песници Матош, Дис, Сима Пандуровић и Даница Марковић.
[6] З. Хаџић, Наведено дело, стр. 20.
[7] Ђорђе Поповић, Невесео живот Данице Марковић – у књизи: Љубави српских писаца, Градина, Ниш, 1991, стр. 125–133.
[8] Зорица Хаџић, Наведено дело, стр. 32–33.
[9] Даница Марковић, Историја једног осећања, Сабране песме, приредили Миливој Ненин, Зорица Хаџић, Народна књига/Алфа – Београд, Градска библиотека Владислав Петковић Дис – Чачак, 2006, стр. 266.
Сви награђени есеји објављени су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.