У књизи Позоришна и књижевна критика пред читаоцима се налазе неки од најзначајнијих радова Светислава Вуловића. Како је Вуловић био позоришни и књижевни критичар, тим двема сферама његове делатности посвећена су и поглавља у овој књизи. Вуловић се као позоришни критичар издвајао од осталих критичара свог времена. У то време је у позоришној критици преовладавала просветитељска тенденција, главна тежња је била да се читалац поучи нечему, а узоре су видели у Аристотелу и Лесингу. За разлику од тога, Вуловићев стил је много растерећенији, опуштенији, код њега нема дидактике, већ је његово писање више налик свакодневном ћаскању на неку тему. Главни узор му је Лудвиг Берне, а приступ представама бисмо најбоље описали као импресионистички. У делу Позоришна критика, дакле, има доста субјективног и личног што писац уноси, а могли бисмо рећи и да је Вуловић зачетник оваквог приступа позоришној критици код нас. Он је први применио Бернеову тзв. природну критику, по којој критика не треба да прописује строга естетска правила, већ та правила произилазе из самог животног искуства, из конкретних ситуација и утисака које дело остави на гледаоца и сл. Тако нпр., анализирајући комад Цвијети Матије Бана, Светислав Вуловић наводи да је Бан исувише заокупљен правилима и као пластичан пример даје Његошев Горски вијенац, сматрајући да би Бан и ово монументално дело можда сматрао наказним због своје жанровске мешовитости.
Када је Књижевна критика у питању, међу најпознатије спадају Вуловићеви чланци о српским романтичарима – Његошу, Сими Милутиновићу Сарајлији, Ђури Јакшићу и Бранку Радичевићу, али и други есеји о важним појавама у српској књижевности. Такав је и есеј Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности или пак есеј Појави у најновијој нашој литератури. Сви ови есеји се налазе у књизи Позоришна и књижевна критика. Јован Деретић је Светислава Вуловића назвао „првим критичарем од формата”. Приступ књижевности сличан је код Вуловића приступу позоришту. И у Књижевној критици се води начелима „природне критике”, одбацује сва строга правила и иде за својим утисцима, које преноси спонтано и непосредно. У тумачење дела укључује и биографију писаца. Радове је углавном објављивао у листу Отаџбина, а један од првих јесте рад Поезија Ђуре Јакшића, објављен у том листу 1875. године. У овом есеју Вуловић промишља о судбини песника у романтизму, кроз пример песништва Ђуре Јакшића. Треба имати у виду да у романтизму влада култ песника, песник се сматра посебним бићем у односу на своју околину, често осећа да га околина довољно не разуме и не прихвата и због тога често пати, а његовом поезијом преовлађују осећања бола и туге. Када још постоје и неки не толико лепи догађаји у самом песниковом животу, повода за наведена осећања у песмама има напретек. Вуловић јако вешто истиче доминантна осећања Јакшићеве поезије када за мото свог рада узима стих „У свету, брале, нема љубави”. Аутор ће Ђуру Јакшића окарактерисати као лиричара, и то изразитог лиричара, истичући да је то оно што вреди и што је добро у његовој поезији, чак и када је она доминантно епског карактера. Тиме нас уводи у срж Јакшићевог песничког бића, а то је – лиричност, односно осећајност. Када хвали песника, Вуловић то чини са пуно срдачности, нимало уздржано наглашавајући величину његовог талента.
Светислав Вуловић је међу првима написао и биографију Петра II Петровића Његоша. О њему је говорио похвално, а посебно је ценио његов Горски вијенац, који је чак назвао песмом над песмама, што довољно говори о мишљењу које о овом делу има. Вуловић не сматра да је Горски вијенац драма, већ и у овом делу и генерално у Његошевом стваралаштву највише цени лирику. Позитивним критикама о Његошу придружују се позитивне критике и о Бранку Радичевићу. Писац не може ни да се одлучи ког би од њих двојице издвојио као бољег, а управо овакве његове изјаве нам сликовито приказују колико их је као песнике ценио.
У најбитније есеје Светислава Вуловића спада и онај о Сими Милутиновићу Сарајлији. У том раду доста говори о Сарајлијином животу, истичући многе занимљиве појединости, а једна од чињеница коју посебно издваја јесте та да је Сарајлија био Његошев учитељ. Бројне су занимљивости које ће читалац моћи да сазна о животу Симе Милутиновића Сарајлије ако прочита овај есеј. Ипак, ни сам аутор их никако није могао све обрадити јер је његов живот био посве буран и динамичан, па и сам признаје да би то био неуспешан покушај.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздате и друге мање познате књиге књижевне критике као што су: Лаза Костић (О Јовану Јовановићу Змају), Растко Петровић (Есеји и чланци), Јаша Продановић (Наши и страни, Наша народна књижевност), Богдан Поповић (Чланци и предавања), Павле Поповић (О југословенској књижевности, Преглед српске књижевности), као и целокупан опус критичких радова Јована Скерлића. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Сва дела Светислава Вуловића можете пронаћи ОВДЕ, а књигу Позоришна и књижевна критика ОВДЕ.