У Вуковој трећој књизи српске народне поезије налазе се пјесме јуначке средњијех времена.
Вукове збирке народне поезије, поред тога што у пуном сјају представљају његов рад на сакупљању културне баштине, јасно показују Вукову потребу да ову поезију класификује, систематизује и да јој критички приступи. Од Вука нам потичу прве поделе српске народне поезије на женске, мушке и пјесме на међи, односно родовска подела. Тако је Вук Караџић у четири књиге поделио народне песме које је током живота прикупљао.
У прву књигу сабрао је женске песме, односно оне које се данас називају лирским песмама. Ове песме су у највећој мери кратког стиха, изводе се уз музику и певају у канонизованим мелодијама, а прате љубавне теме, славе младост и лепоту, обележавају обичаје и празнике, прослављају рођења, оплакују смрт. Углавном су свечаног тона, у зависности од прилика у којима се изводе, веселих или сетних мелодија, покаткад шаљиве и врцаве, али и трагичне и жалосне.
Епске песме или мушке, како их је назвао Вук Караџић, сабране су у другој, трећој и четвртој књизи, а подељене су према историјском времену догађаја које описују. То су изреда десетерачке песме, написане у епском десетерцу, са цезуром после четвртог слога, које се рецитују или изводе уз гусле. Основно обележје им је присуство наратора који нам препричава и описује један кључни догађај, мада структурно комплексније и дуже песме могу имати и бројне споредне наративне токове и дигресије. Тематски, ове песме дају епске биографије историјских или легендарних јунака – јуначке женидбе, јуначке подвиге и мегдане, учешће у најзначајнијим историјским догађајима, биткама и ратовима, њихове односе према породици, суверенима, противницима, непријатељима, страним освајачима и обичној раји.
У другој књизи обједињене су пјесме јуначке најстарије према хронолошком принципу разврставања и описују најстарије историјске или легендарне догађаје српске историје. Каснији проучаваоци српске народне књижевности поделили су ове песме у циклусе – неисторијски, преткосовски, косовски, покосовски и циклус песама о Краљевићу Марку.
У трећој књизи су пјесме јуначке средњијех времена, а описују време робовања под Турцима и народни отпор сили и терору. У центру пажње налазе подвизи хајдука и ускока, због чега су у каснијој подели назване хајдучким и ускочким циклусима.
Четврта књига посвећена је пјесмама јуначким новијих времена, а говори о војевању за слободу и најзначајнијим догађајима и личностима Првог и Другог српског устанка.
Српске народнe пјесме, књига трећа, у којој су пјесме јуначке средњијех времена
Трећа књига Вукових песама опева подвиге хајдука и ускока, односно храбрих појединаца које је турско безвлашће, насиље и зулум отерало у гору. Други главни разлог за одметање у гору је нанета увреда, било да се ради о „препрошеној” девојци, оптужби за издајство, крађу или непоштење, када се хајдук одлучује да докаже да је оклеветан. Хајдуци и ускоци теже једној посебној врсти јуначког идеала који одликују не само храброст и снага, већ у првом реду верност, вештина, брзина и лукавост, а онда и способност за трпљење најтежих мука под руком непријатеља.
Једна од најгласовитијих песама овог циклуса, и прва у Вуковој збирци, Старина Новак и кнез Богосав, приказује укратко биографију једног од најславнијих хајдучких харамбаша, историјске личности са краја 16. века. Старина Новак одговара на питање кнеза Богосава, зашто се одметнуо у хајдуке. Ти стихови у себи садрже образац хајдучког живота:
Побратиме, Старина Новаче,
Кажи право, тако био здраво,
Са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
Врат ломити, по гори ходити,
По хајдуци, по лошу занату,
А под старост, кад ти није време?
Старина Новак даје један пресек времена у коме живи, и као први разлог свог одметања наводи страховити кулук под „влашћу проклете Јерине”. Не само што им за градњу града Смедерева ништа није плаћала, већ им је и наметнула порез који Старина Новак није могао да плати, те није имао другог избора. Међутим, оно што ће га окренути ка хајдучком животу је безобзирна обест младих Турака, која га је и довела до убиства и пљачке турског младожење. Суштину хајдучког живота, битно другачију од виђења кнеза Богосава, Старина Новак износи на крају песме:
Ево има четр’ест година,
Романију гору обикнуо,
Боље, брате, него моје дворе;
Јер ја чувам друма кроз планину,
Дочекујем Сарајлије младе,
Те отимам и сребро и злато
И лијепу чоху и кадифу,
Одијевам и себе и друштво;
А кадар сам стићи и утећи
И на страшну месту постојати.
Не бојим се никога до Бога!
Више песама описује хајдучког харамбашу Старину Новака, његовог брата Радивоја и сина Грујицу: Старина Новак и кнез Богосав, Новак и Радивоје продају Грујицу, Старина Новак и Дели Радивоје, Грујица и Арапин, Грујица и паша са Загорја, Женидба Грујице Новаковића, Невјера љубе Грујичине.
Међу великим хајдучким именима, пажњу посебно завређује Стари Вујадин, коме је посвећена и једна од најлепших епских песама наше књижевности. Ова песма доноси нам, из перспективе невољног сведока, једне девојке, опис ухваћених хајдука као славних витезова старог времена, на којима сјакти раскошна опрема. Видећемо право подвижништво и трагичну судбину ових одметника, присуствовати њиховом испитивању, мучењу и одолевању да се издају јатаци и савезници.
Стари Вујадин, Мали Радојица, Иво Сенковић и Ага од Рибника, Ропство Јанковић Стојана, Јанко од Котара, Женидба од Задра Тодора, Бајо Пивљанин и бег Љубовић, Женидба Милића барјактара најрепрезентативније су песме из хајдучког живота које ова збирка представља.
Интересантно је да се, за разлику од друге књиге, у овој збирци налази значајнији број песама у којима су главни јунаци – жене. Било да се ради о њиховим трагичним судбинама, јуначком подвижништву, мудрости и благости када су у прилици да некога саветују или љубави према својим мужевима, синовима и браћи, жене су овде у потпуности развијени карактери а не само споредни ликови у функцији карактеризације мушких ликова. Сестра Ђурковић сердара, Заручница Сењанина Ива, Војин и његова заручница, Удаја сестре Љубовића у том смислу завређују посебну пажњу читалаца. У овој збирци налази се и најзначајнија песма српске народне поезије – Хасанагиница.
Можда ће вас занимати и друге књиге које се односе на народну књижевност: Јаша Продановић (Антологија народне поезије, Наша народна књижевност), Сретен Стојковић (Лазарица или Бој на Косову), Јован Суботић (Епске песме), Милорад Шапчанин (Невеста Љутице Богдана и изабране песме), Ђорђе Матић (Сенке наших предака, отргнуто од заборава: Историја и савременици) и друге.
Трећу књигу српских народних пјесама можете погледати ОВДЕ, а сва дела Вука Стефановића Караџића ОВДЕ.