Pesme Iva Vojnovića, iako su samo deo njegovog opusa, predstavljaju supstrat emocija i slika koje su autentične i prepoznatljive kada je ovaj autor u pitanju. Lapadski soneti verovatno su najreprezentativniji deo poezije Iva Vojnovića. Oni u sebi nose sve one manire koje obeležavaju prozna i dramska dela ovog stvaraoca, ali ovde se najbolje vide i najjače su apostrofirane romantičarske tendencije, sentimentalnost, dubok osećaj prirode, prožimanje unutrašnjeg i spoljašnjeg, ogromna njegova ljubav prema primorju i ostrvima, i naravno Dubrovniku.
Zanimljivo je da pesme nose i neku vrstu sete, ili bar odnos prema nekadašnjoj veličini i značaju Dubrovnika, i one su doboko prožete mislima o tom gradu, o svemu što on simboliše i predstavlja, posebno za ljude sa tog podneblja.
Verovatno najveća vrednost zbirke Pesme Iva Vojnovića je pripovedni element u mnogim od pesama. Pored onih koje su čista osećanja, opisi, koje su zapravo sasvim lirskog sadržaja, tu su i pesme koje daju upečatljivu sliku života, tipske karaktere, iznose misli ljudi, citate, osvrt na izgled grada ili objekte, sve ono što se uobičajeno ili sporadično događa na Lapadu ili u tom kraju – i te su slike sa nekom vrstom priče, događaja toliko snažne i upečatljive da predstavljaju gotovo nešto jedinstveno u svetskoj književnosti, pre svega u kontekstu veze te slike sa nekom emocijom ili mudrom životnom porukom koju Ivo Vojnović datom pesmom iznosi.
U pesmama Vojnović komunicira sa prirodom, on prenosi šta more govori, razgovara sa cvećem, čempresima, i ti razgovori nisu bilo koji, već pitanje o magiji tog prostora, o životu i smrti, kolu sreće, apsurdima sveta i života.
I tu se pre svega vidi da je duh Vojnovićev, kao uostalom i njegovo čitavo stvaralaštvo, pa i pesništvo, neodvojivo od tog prostora. U zbirci Pesme primećuje se da se Ivo Vojnović zapravo toliko oseća bliskim sa vresovima, čempresima, hridima da oni sa njim razgovaraju, on ih razume, ume da pronikne u njihovo raspoloženje, koje je često refleks njegovih emocija, posebno onih koje eksplicitno ne otkriva… Iako u svetskoj literaturi postoje mnogi pesnici koji se vezuju za svoj zavičaj ili prostor o kome pišu, retko se pronalazi pesnik toliko srastao sa svojim krajem, kao da o drugome nečemu i ne bi imao šta da kaže, kao da je njegovo postojanje jedan beskrajni dijalog i razmena misli, slika, osećanja, nemuštih reči sa morem, hridima, hladovitim mestima, tajnim skrovištima, i kao da je cilj njegovog pisanja i pevanja isključivo da prenese te tajne, tu energiju koja cirkuliše između njega i dubrovačkih pejzaža i kutaka, kao da to sve već postoji u njemu, u etru, a onda on to samo stavlja na papir.
Zanimljivo je da Ivo Vojnović i eksplicitno govori o toj vezi i ljubavi prema svom zavičaju i najdražem prostoru (što se vidi u nekoliko pesama u zbirci Pesme) ali izdvajamo samo nekoliko stihova gde se vidi da je taj odnos gotovo ljubavnički:
Zašto me gledaš, tvrda hridi moja (…)
Ti znaš da ljubim tvoje skute blage
i puste gaje, kuda lovor lista,
i kam, i bor i prah te zemlje drage (…)
U ovoj zbirci nalazi se i poetska drama Gundulićev san. Ona je smeštena u zbirku Pesme Ive Vojnovića jer, iako je dramske forme, sadrži sve ključne kakrakteristike njegovog pesništva i sa njim čini jednu celinu. Odnos prema Gunduliću je jasan, on je uzor i neka vrsta svetinje i za Iva Vojnovića i za mnoge druge pesnike sa tog podneblja, a ova kraća drama ima i vezu sa tradicionalnim dubrovačkim pozorišnim stvaralaštvom, samim tim što je jedan od likova vila. Zanimljivost je i to da je u njoj upotrebljena fraza „reka snova”, koja se pojavljuje u modernoj poeziji Neno Belana, i koja je opet vezana za dalmatinsko primorje.
Sam Ivo Vojnović kaže da je pesma nastala povodom otkrivanja spomenika Ivu Gunduliću i da su glumili njegov brat i sestra, i objašnjava da je cilj bio upravo sloga, slavljenje zajedništva, ali da se već u to vreme pojavljuju separatističke težnje, šovinizam, stimulacije trvenja Srba i Hrvata. Sigurno je da je Ivo zbog toga patio kao predstavnik srpke porodice na tlu Dubrovnika, koji je katolički i koji će postati hrvatski, istina u okviru Jugoslavije.
Među ostalim stihovima u zbirci Pesme Iva Vojnovića je i jedna neobična, posvećena uspomeni na Danicu Hristić. Ovde se kod Vojnovića, kao i na nekim mestima u drami i prozi, pojavljuje motiv majke, svete velike majke, koja je, velika i neprikosnoveno važna gotovo kao neko centralno žensko sveto biće, kao Bogorodica, Gospa, koja ima važno mesto i u nekoj religiji grada Dubrovnika, a neko objašnjenje za to je i Vojnovićev snažan odnos prema majci, o kome svedoči njegov brat u predgovoru, i uopšte svetinja posebne žene koja je u liku majke, jer idealizacije žene, devojke, drage kod Vojnovića i nema. Sve to je dobar materijal i za psihološku analizu njegovog bića, koje je dokaz da snažno lirko pesništvo postoji i bez upornog insistiranja da se piše isključivo i uvek o muško-ženskoj ljubavi.
Portalibris je izdao i druga dela zaboravljenih pisaca u okviru edicije Otrgnuto od zaborava, među kojima su Ljudevit Vuličević, Božidar S. Nikolajević, Svetozar Ćorović, Vojislav J. Ilić Mlađi.
Zbirku Pesme Iva Vojnovića možete pronaći OVDE.