Sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
U skromnoj monaškoj ćeliji je dogorevala mala voštana sveća, dok je starac od skoro sedamdeset leta zamišljeno sedeo nad praznim listovima hartije. Blago namrštenog lica, sa borama koje su diskretno nagoveštavale život koji ga nije mazio, ipak je delovao nekako smireno. Kako pretočiti čitav svoj život u reči? Kako opisati sve staze kojima ga je sudbina vodila? Kako sedam decenija ispisati na tuce stranica? Sveća se ugasila, starac je ostao da sedi u mraku, a uspomene su počele da naviru sa svih strana.
***
Njegovi roditelji, Hristifor i Jevrosima, rođeni u Pomorišju, odlučili su da sreću potraže u Banatu. Legenda kaže da su stigli ploveći barkom tokom reke Galatske. Odmah po dolasku podigli su crkvicu posvećenu Svetom Nikolaju, na omanjoj humci imena Ekeida, a Hristifor, poznatiji kao čika Rista, obavljao je čitanja i molitve. Čika Rista uskoro postaje oborknez, a zatim i dištriktski senator, što je omogućilo da svojoj deci pruži sve ono što većini tada nije bilo dostupno. Ipak, ne ostavlja po strani duhovni život i ljubav prema Bogu i crkvi, nego ih prenosi na svoje sinove, kojih je bilo dvanaest. Njihov jedanaesti sin rodio se davne 1766. godine u Velikoj Kikindi. Imao je sve privilegije koje je život pružao, a njegovi roditelji, braća i sugrađani nisu mogli ni da zamisle koliki trag će ostati iza tog mršavog dečaka tamne kose i ljupkog lica. Štaviše, postao je toliko poznat da i dan-danas stariji Kikinđani vole da kažu kako je njihov gradić dobio ime baš po njemu.
U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a zatim je u Segedinu, Budimu i Stonom Beogradu izučio trgovački zanat. Ipak, ovom mladiću vedra duha i nezasite gladi za novim saznanjima to nije bilo dovoljno. Uvek je želeo da čuje još nešto, još jednu knjigu da pročita i da pogleda šta se nalazi s one strane brda ili reke. Sve te želje i težnje odvele su ga put Slovačke, gde je u Šopronu završio gimnaziju, a Licej u Kežmarku 1787. godine. Ovom mladom, ambicioznom i talentovanom duhu ni to nije bilo dovoljno i taman kada su njegovi roditelji mislili da će se vratiti u svoje rodno mesto, on je odlučio da ode u Rusiju, kako bi mogao da nastavi sa studijama. Njegova prva želja – nastavak obrazovanja na Kijevskoj duhovnoj akademiji – ostala je neispunjena, zbog neprilika izazvanih Austrijsko-turskim ratom. Zbog toga odlazi u Petrograd u Seminariju Aleksandra Nevskog, gde je postao najbolji student generacije, a ubrzo i prvi Srbin koji je postao doktor teoloških nauka.
Još uvek željan znanja, odlazi u Švedsku, gde na Univerzitetu u Haleu na njega snažan uticaj ostavljaju predavanja prirodnjaka profesora Johana Rajnholda Forestera. Slušajući predavanja i pričanja svog profesora, javlja se ideja da putovanjima dopuni sve ono što je do tada naučio. Odmah po završetku studija filozofije i prava, započinje svoje putovanje po Evropi. Osim Švedske, obišao je i Dansku, Francusku, Englesku i druge evropske zemlje, postajući sve bogatiji novim iskustvima. Upravo ta putovanja su doprinela i njegovom učenju jezika, za koje je bio prirodno talentovan. Pored maternjeg, srpskog jezika, govorio je i mađarski, rumunski, ruski, francuski, nemački, ali i klasične jezike – grčki, latinski i hebrejski. Svoje evropsko putovanje završio je u Beču, gde se bavio novinarstvom, pišući za prvi srpski list „Slavenoserbskija vjedomosti”.
Konačno, 1793. godine, nakon sticanja naučnih znanja iz nekoliko oblasti i upoznavanja s delima mnogih vrsnih stvaralaca, odlučuje da se vrati u Kikindu. Rodno mesto zatiče drugačijim nego što je očekivao jer se u Kikindi sa svih strana osećala napetost zbog nemira meštana. Tokom godina koje je proveo u inostranstvu nezadovoljstvo njegovih sugrađana stalno je raslo. Želeli su pravičniju podelu zemlje, manje poreze, nove privilegije i reformu uprave dištrikta. Kada su te jeseni čuli da se vraća njihov, sada već učeni i cenjeni sugrađanin, rešili su da svoju sudbinu stave u njegove ruke, te su tražili od njega da stane na čelo svog naroda i delegacije i u Beču prenese njihove žalbe i potrebe. Istorija ovaj događaj pamti pod njegovim imenom – Kengelčeva buna.
Iako su zahtevi uglavnom ispunjeni, ova buna ostavila je veliki trag u njegovom životu. Pobunjeni narod se našao na udaru ugarske vlasti, a predvodnik je, naravno, trpeo najviše posledica. Nakon nekoliko otvorenih pretnji, uz veliku pomoć prijatelja episkopa Petra Petrovića, pred progonom se sklanja u Budim, gde se sve više okreće Bogu i crkvi, pa u skladu s tim prvo dobija čin đakona, a zatim i arhiđakona. Iz Budima episkopa Petrovića prati u Temišvar, gde postaje arhimandrit manastira Senđurađ iako za to nije dobijena saglasnost mitropolije.
Biva razrešen arhimandrije i svih odličja na insistiranje mitropolita Stratimirovića odmah nakon smrti episkopa Petrovića. Razlog za to su bili njegovi racionalistički pogledi na svet koji su se u većoj meri razlikovali od stavova mitropolita, ali i cele Srpske pravoslavne crkve. Ipak, na insistiranje velikog broja Srba i Rumuna koji su gajili izuzetnu naklonost prema njemu, ponovo je postavljen na mesto arhimandrita manastira Senđurađ, i tu funkciju je obavljao više od trideset godina (od 1803. do 1834. godine).
Mir manastirskog života ga je u potpunosti ispunjavao nakon svih životnih nedaća koje su ga snašle. Daleko od ljudi, zlobe i pakosti, svađa, uvreda i mržnje počinje da piše, želeći na taj način da pobegne od ovozemaljskih tegoba.
Nekoliko godina vrednog rada i truda kao rezultat imalo je „Jestestvoslovje” ili, prevedeno na srpski jezik, „Prirodoslov”. Ovo prvo srpsko sveobuhvatno delo iz oblasti prirodnih nauka štampano je 1811. godine u Budimu. „Prirodoslov” čini ukupno osam poglavlja: O nastanku zemlje i o značajnim promenama na njoj; O planinama, jamama, pećinama i provalijama; O morima, njihovom izgledu, morskim strujama i o jezerima; O izvorima i rekama; O vetrovima; O zemljotresima i vulkanskim planinama; O kalendaru i meteorologiji; O čoveku.
Kako sam autor naglašava: „To delo će nas naučiti: Kako je svet ovaj odiskoni po bezdanom stenjao i do sadašnjeg svog izgleda došao? Kako su gore visinom svojom prevazišle oblake koji vazduhom lete i kako su ustanovljene tako da se razbiti ne mogu? Kako se morska voda koja pokriva lice zemlje na svoje mesto sakupila i kopno se pojavilo? Kako su potoci i reke koje obiluju ribama potekli i bez prekida teku i ne prestaju? Kako vetrovi iz svojih riznica ishode, kako mehove svoje po svoj zemlji nadimaju i dišu? Otkuda zemljotresi i kako se gore u doline, a doline u gore, te kopno u jezera, a jezera u kopno pretvaraju i ko ognjenim planinama koje stalno vriju i ključaju oganj podstiče? Ko je ustanovio godišnja doba i kako četiri godišnja doba u jednoj godini bivaju? Kako je komadić gline, to jest rodonačelnik Adam, dobivši dušu, izrodio sebi sličan ljudski rod? Može li ko sebe u pravom smislu čovekom nazvati, a da ne zna kako je začet, kako je u utrobi majke rastao i hranio se, kakav je njegov spoljašnji i unutrašnji sastav, kakve je naravi? Jednom rečju, takav niti sebe niti ovaj materijalni svet ne poznaje.”
Ovo značajno delo mu je ipak donelo i velike probleme jer je bilo drugačije od klasičnih bogoslovskih tekstova, pa je naišlo na protivljenje Srpske pravoslavne crkve. Posebno im je zasmetao deo o začeću čoveka, čak toliko da su želeli da bace anatemu na njega. Branio je svoje stavove jednakim žarom koji je pokazao predvodeći bunu, ali pritisci crkve su bili prejaki. Umoran od stalne borbe s mnogo jačim protivnikom, šalje pokajničko pismo, ali duhom ne klone, nego se okreće istoriji. Novo delo izdaje 1821. godine, ponovo u Budimu, pod nazivom „Vsemirnago sbitijaslovija”, to jest „Istorija sveta”.
***
U stalku se nalazila nova sveća, a ispred starca su opet bile hartije. Ovoga puta su bile ispisane. Izgleda da ljudski život ipak može da stane na pet-šest strana – pomislio je. Ugasio je sveću, izgovorio molitvu i krenuo na počinak.
***
Umro je iznenada, marta 1834. godine od srčanog udara. Sahranjen je u porti manastira Senđurađ u zajedničkoj monaškoj grobnici s metalnim krstom bez ikakvog natpisa. U arhivskom zapisu je ostao zapamćen isto kao što ga pamti srpska istorija, kao Pavle Kengelac, arhimandrit manastirski i poznati naučnik-prirodnjak, geograf i istoričar.