Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Junakinja doba svog”, Marija Aleksić

Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Vukmanovac je malo levačko selo u kojem sam 1882. rođena. Do Drugog srpskog ustanka moje selo se nalazilo u sastavu Osmanskog carstva. Nakon toga Vukmanovac ulazi u sastav Kneževine Srbije i pripada Jagodinskoj nahiji. Pričao mi je otac da je u njemu gotovo samo Srba bilo otkako on pamti. Godina 1882. bila je značajna po mnogo čemu. Volela sam da slušam kako mi otac govori da je tada knez Milan postao kralj. Pitala sam se kasnije mnogo puta ima li simbolike u godini mog rođenja i krunisanja srpskog kralja. Te godine i Natalija postaje kraljica. Nekako mi je to bilo mnogo svetlija tačka od ove prve. Volela sam tu ženu jer je bila jaka i snažna. Dopadalo mi se što u njoj ima toliko snage. Moj otac je znao da kaže da se ona „muški bori”, a to je rečenica protiv koje sam se borila celog svog života. Volela sam svoje rodno selo jer sam u njemu načinila prve korake ka svom emotivnom i intelektualnom oslobađanju. Često sam u glavi slušala svoje ime kako me neko iz pitkog vukmanovačkog potoka doziva: „Leposava! Leposava Mijušković, dođi!” Nisam tada znala da je to samo glas mog razuma koji me vraća mojoj iskonskoj, mojoj pravoj slobodi. Otac mi je bio potkivač i stalno su ljudi dovodili svoje konje da ih otac svojom veštom rukom potkuje. Imala sam mnogo potkovica, i svaku sam čuvala za sreću. Majka mi je govorila da je potkovica donosi, ali mi nikad nije dala razumno objašnjenje zbog čega je to tako. Ja sam neko ko je uvek tragao za odgovorima. Otac je govorio da ću ja biti „veliki čovek”. Iako slabog obrazovanja, znao je da u meni čuči borac za oslobađanje svega što je zatvoreno. Nisam imala mnogo prijatelja u selu. Imala sam samo nju, Ljubicu. Ljubica Rakić je bila moja drugarica, s kojom sam volela da trčim po šumi, da se kupam u reci, da pijem vodu sa vukmanovačkog potoka. Ljubica je bila moje drugo ja. Razumele smo se pogledom. Zajedno smo otišle u Višu žensku školu u Beogradu. Naš odnos je teško opisati. Delikatan do samog kraja. Znate, bilo je teško priznati sebi da je taj odnos tako delikatan da se može opisati kao ćutanje, strast i iskušenje. Završila sam Višu žensku školu kao najbolja učenica. Dobila sam priznanje koje mi je lično uručilo Njeno veličanstvo kraljica Natalija. Natalija je bila žena kojoj sam se divila. Svi su znali po beogradskoj čaršiji da je njen muž kralj Milan naklonjen damama iz visokog društva. Ona se držala tako damski da je svaka evropska gospođa mogla pozavideti otmenosti kojom je odisala Natalija Obrenović. Smatrala sam je najlepšom ženom, izuzetnih manira. Primila sam počast iz njenih ruku. Otac je bio presrećan. Dete seoskog potkivača je postalo najbolji đak beogradske škole. Predanim radom omogućio je svoj svojoj deci visoko obrazovanje, ne samo meni. Ja sam imala duboko ukorenjenu obavezu da moram ispuniti svaku dužnost ne bi li otac bio što ponosniji. Znala sam da moje obrazovanje neće stati tu. Odlazim u Cirih zajedno s njom. Sa mojom Ljubicom. Provodile smo zajedno dane i noći. Svaka njena reč je prodirala duboko u moju svest. Želela sam da budem s njom što duže. Znala sam da je ova jaka emocija mene strogo zabranjena. Otac je očekivao da se vratim iz Ciriha, nađem momka i udam se. Samo je taj delić nedostajao. Ja nisam želela ukalupljeni život, smatrala sam da je bračni život ravan robiji iz koje me niko nikada ne bi mogao izvući. Žao mi je, ali morala sam da razočaram svoje roditelje. Sloboda je nešto što mi je ispunjavalo dušu. Cirih je bio grad koji mi je omogućio da spoznam prikrivene želje koje su bile duboko utisnute u moju podsvest. Odnos mene i Ljubice je bio tanana nit koju nije valjalo preći. Ljubav i strast žene prema ženi. Želja koju nisam mogla da sputam i koja mi je razdirala srce. Bila je prevelika da bih mogla da je smirim tako lako. Prostota odnosa je bila srž moje strasti prema njoj. Mnogo vremena sam provodila pišući. Ne želim da potonem u taj opšti život, u taj sitan svakidašnji posao, gde su hiljade zadovoljnih iako ne misle dalje od sebe… I ja vidim šta mi treba raditi da ne propadnem – da se udam. Da volim svog muža, da rađam decu, da zasnujem porodicu, da budem rob pokorni celog tog sveta. Takav život je za mene neprihvatljiv. Noćima sam razmišljala šta je jedini izlaz iz ove agonije. Ovaj društveni sistem nema razumevanja za mene. Ja ne želim da budem deo ovog pokornog sistema. Želim da potonem u sopstveno oslobođenje od predrasuda, od svih tajni… Nema mesta meni sličnima ovde. Znala sam da ću razočarati svoje bližnje, ali mi je mir u duši bio mnogo važniji. Šetale smo se Ljubica i ja ulicama Ciriha. Udisala sam miris njene kose koji me je nosio do blaženstva. Strašna želja koja me je morila svakog dana pretila je da preraste u očajni vapaj žene koja traži i moli za mrvu ljubavi. Želim da razjareno volim, da uživam u zabranjenoj ljubavi, a da me niko ne osuđuje. Nikada naš odnos nije postao odnos ljubavnika. Naš odnos je pun napetosti i igre zavođenja, ali nikada nije bio potpun. Pisala sam noćima. Noći su mi ličile na vibriranje tananih žica koje je valjalo uglancati. Stalno sam ostavljala na papirima utiske svoje duše. Morala sam da se vratim u Srbiju. Srbija te 1910. beše promenjena, ali ne onako kako sam ja htela. Na vlasti behu Karađorđevići i iako je visokoobrazovana čaršija uveliko pričala o parlamentarnoj demokratiji kralja Petra, ja je nisam osetila u svojoj duši. Smena dinastija je ličila na smenu osećanja u mojoj duši. Obrenovići su bili ona mračna depresivna strana u mojoj polovini glave s jedinom svetlom tačkom, kraljicom Natalijom, a Karađorđevići su bili ona euforična senka nečega što prividno liči na slobodu koju sam toliko želela. Ne razumem zašto je muška figura u srpskom društvu tako jaka, sa svim tim senkama i obrisima koje nosi veo društva. Ljubica je počela da odmiče od mene. Nekako sam osećala da naklonost, koja je najpre bila tako jaka, počinje da treperi i upozorava me da nešto nije isto kao ranije. Ništavilo moje duše je bivalo sve crnje i jače. Videla sam da se nešto zbiva. Promena koju je ona htela bila je ona koju ja nisam nikako mogla da prihvatim. Pitala sam se noćima po ko zna koji put da li je ono telesno koje nudi muškarac toliko jače od žudnje i zadovoljstva koje nosi u sebi jedna žena poput mene. Brak je bio sveta institucija u Srbiji i nešto što se podrazumevalo. U mojoj slobodnoj glavi ništa se nije podrazumevalo, osim onog izvesnog, a to su rođenje i smrt. Mnogo puta sam razmišljala u pravcu te nirvane koja me je noćima obasipala svojom tamnom senkom. Da li je smrt izlaz iz svih problema? Najčešće nisam dolazila do valjanog odgovora. Strah od odlaska moje Ljubice je bio veoma veliki. Ona je odlučila da promeni svoj život. Rešila je da se stopi s onim što se podrazumeva. Udaja je bio njen novi izbor. Bilo je teško držati pod kontrolom rascepljenu ličnost. U jednom trenutku sam morala da izbacim sav svoj cinizam, svu svoju kompleksnost koja me tako dugo proždirala. Organizovala sam nešto što je bilo društveno potpuno neprihvatljivo. Moja lažna prijateljica Ljubica me je izdala. Nisam nikako mogla da pređem preko tolike izneverenosti. Izašla sam na dvoboj s njom. Bila mi je u tom momentu suparnica i ljubavnica koja to nikada nije postala. Ranjena sam smrtno. Ta 1910. je godina mog povratka i mog odlaska. Otišla sam veoma mlada. Imala sam svega 28 godina. Moji roditelji i porodica nikada nisu javno izrekli tajnu moje smrti. Razlog mog odlaska je bila smrt od tuberkuloze. Tako su napisali. Ja sam ispunila svoju želju da postanem simbol oslobađanja od svih stega. Srpsko društvo je bilo veoma zatvoreno za pojave poput mene. Mnogi moji prijatelji nisu mogli da dosegnu tu večito traženu slobodu. Neko je nju doživljavao kao slobodu misli, neko kao slobodu tela, a neko kao slobodu duha. Osetiti ravnotežu između duha i tela je bilo najteže. Koliko je ženama bilo teško u vremenu kada je muškarac bio okosnica i glava kuće da se izbore za svoja prava, pokazuje moj primer. Srbija je bila varoš koja nije imala sluha za moja previranja. Niko nije razumeo moju borbu sa samom sobom. Organizovati dvoboj je bila moja hrabrost, ali i moj odlazak. Bučan devetnaesti i još i glasniji dvadeseti vek bili su bučni i po sukobima i po mojoj borbi. Ratovi koje je Srbija vodila sa Bugarskom 1885. pa sve do Berlinskog kongresa pokazali su mušku moć i prevlast. Nije bilo tu mesta ženama poput mene. Kraljica Natalija mi je bila vodilja u toj mojoj borbi. Žena koja je došla iz Moldavije u Srbiju da bi se udala najpre za kneza, a potom i kralja Milana, doživela je najgore moguće razočaranje i izdaju. Bila je ostavljena od tog istog muškog potomka vladarske loze. Njen sin kralj Aleksandar je našao sebi dosta stariju ženu. I ta žena, buduća kraljica Draga, od samog početka bila je osporavana jer je drugačija. Ona je doživela veliku ljubav od svog muža, ali je kao ženska figura bila veoma omražena u narodu.

Rođena sam u sistemu koji je bio potpuno neprihvatljiv za mene. Moji roditelji su dugo nosili veo tajne moje smrti. Nikada nisu rekli šta se desilo. Otac mi je došao u posetu kada sam bila ranjena. U očima starog seoskog potkivača videla se ogromna bol, ali i još veće razočaranje koje se nadvilo nad njegovom senkom. Poslednji susret sa ocem je obilovao osećanjima. Otrgla sam se osećanjima. Pobedila sam ih. Pobedu sam odnela tako što sam mnogo pisala o ženama koje su poput mene. Možda je to svojevrsno iskupljenje za grehove koje sam počinila, a pripisala junakinjama svojih dela. Najlakše je skinuti mrlju sa sebe ako je pripišete nekom drugom. Mnogo je bilo tamnih senki vezanih za moje ime. I dalje čujem kako odzvanja moje ime iz daljine: „Leposava! Leposava Mijušković!” Sada u tom dozivanju osećam jak vetar koji seje seme slobode, raznoseći moje ime kao eho.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu