Са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
У скромној монашкој ћелији је догоревала мала воштана свећа, док је старац од скоро седамдесет лета замишљено седео над празним листовима хартије. Благо намрштеног лица, са борама које су дискретно наговештавале живот који га није мазио, ипак је деловао некако смирено. Како преточити читав свој живот у речи? Како описати све стазе којима га је судбина водила? Како седам деценија исписати на туце страница? Свећа се угасила, старац је остао да седи у мраку, а успомене су почеле да навиру са свих страна.
***
Његови родитељи, Христифор и Јевросима, рођени у Поморишју, одлучили су да срећу потраже у Банату. Легенда каже да су стигли пловећи барком током реке Галатске. Одмах по доласку подигли су црквицу посвећену Светом Николају, на омањој хумци имена Екеида, а Христифор, познатији као чика Риста, обављао је читања и молитве. Чика Риста ускоро постаје обoркнез, а затим и диштриктски сенатор, што је омогућило да својој деци пружи све оно што већини тада није било доступно. Ипак, не оставља по страни духовни живот и љубав према Богу и цркви, него их преноси на своје синове, којих је било дванаест. Њихов једанаести син родио се давне 1766. године у Великој Кикинди. Имао је све привилегије које је живот пружао, а његови родитељи, браћа и суграђани нису могли ни да замисле колики траг ће остати иза тог мршавог дечака тамне косе и љупког лица. Штавише, постао је толико познат да и дан-данас старији Кикинђани воле да кажу како је њихов градић добио име баш по њему.
У родном граду је завршио основну школу, а затим је у Сегедину, Будиму и Стоном Београду изучио трговачки занат. Ипак, овом младићу ведра духа и незасите глади за новим сазнањима то није било довољно. Увек је желео да чује још нешто, још једну књигу да прочита и да погледа шта се налази с оне стране брда или реке. Све те жеље и тежње одвеле су га пут Словачке, где је у Шопрону завршио гимназију, а Лицеј у Кежмарку 1787. године. Овом младом, амбициозном и талентованом духу ни то није било довољно и таман када су његови родитељи мислили да ће се вратити у своје родно место, он је одлучио да оде у Русију, како би могао да настави са студијама. Његова прва жеља – наставак образовања на Кијевској духовној академији – остала је неиспуњена, због неприлика изазваних Аустријско-турским ратом. Због тога одлази у Петроград у Семинарију Александра Невског, где је постао најбољи студент генерације, а убрзо и први Србин који је постао доктор теолошких наука.
Још увек жељан знања, одлази у Шведску, где на Универзитету у Халеу на њега снажан утицај остављају предавања природњака професора Јохана Рајнхолда Форестера. Слушајући предавања и причања свог професора, јавља се идеја да путовањима допуни све оно што је до тада научио. Одмах по завршетку студија филозофије и права, започиње своје путовање по Европи. Осим Шведске, обишао је и Данску, Француску, Енглеску и друге европске земље, постајући све богатији новим искуствима. Управо та путовања су допринела и његовом учењу језика, за које је био природно талентован. Поред матерњег, српског језика, говорио је и мађарски, румунски, руски, француски, немачки, али и класичне језике – грчки, латински и хебрејски. Своје европско путовање завршио је у Бечу, где се бавио новинарством, пишући за први српски лист „Славеносербскија вједомости”.
Коначно, 1793. године, након стицања научних знања из неколико области и упознавања с делима многих врсних стваралаца, одлучује да се врати у Кикинду. Родно место затиче другачијим него што је очекивао јер се у Кикинди са свих страна осећала напетост због немира мештана. Током година које је провео у иностранству незадовољство његових суграђана стално је расло. Желели су правичнију поделу земље, мање порезе, нове привилегије и реформу управе диштрикта. Када су те јесени чули да се враћа њихов, сада већ учени и цењени суграђанин, решили су да своју судбину ставе у његове руке, те су тражили од њега да стане на чело свог народа и делегације и у Бечу пренесе њихове жалбе и потребе. Историја овај догађај памти под његовим именом – Кенгелчева буна.
Иако су захтеви углавном испуњени, ова буна оставила је велики траг у његовом животу. Побуњени народ се нашао на удару угарске власти, а предводник је, наравно, трпео највише последица. Након неколико отворених претњи, уз велику помоћ пријатеља епископа Петра Петровића, пред прогоном се склања у Будим, где се све више окреће Богу и цркви, па у складу с тим прво добија чин ђакона, а затим и архиђакона. Из Будима епископа Петровића прати у Темишвар, где постаје архимандрит манастира Сенђурађ иако за то није добијена сагласност митрополије.
Бива разрешен архимандрије и свих одличја на инсистирање митрополита Стратимировића одмах након смрти епископа Петровића. Разлог за то су били његови рационалистички погледи на свет који су се у већој мери разликовали од ставова митрополита, али и целе Српске православне цркве. Ипак, на инсистирање великог броја Срба и Румуна који су гајили изузетну наклоност према њему, поново је постављен на место архимандрита манастира Сенђурађ, и ту функцију је обављао више од тридесет година (од 1803. до 1834. године).
Мир манастирског живота га је у потпуности испуњавао након свих животних недаћа које су га снашле. Далеко од људи, злобе и пакости, свађа, увреда и мржње почиње да пише, желећи на тај начин да побегне од овоземаљских тегоба.
Неколико година вредног рада и труда као резултат имало је „Јестествословје” или, преведено на српски језик, „Природослов”. Ово прво српско свеобухватно дело из области природних наука штампано је 1811. године у Будиму. „Природослов” чини укупно осам поглавља: О настанку земље и о значајним променама на њој; О планинама, јамама, пећинама и провалијама; О морима, њиховом изгледу, морским струјама и о језерима; О изворима и рекама; О ветровима; О земљотресима и вулканским планинама; О календару и метеорологији; О човеку.
Како сам аутор наглашава: „То дело ће нас научити: Како је свет овај одискони по безданом стењао и до садашњег свог изгледа дошао? Како су горе висином својом превазишле облаке који ваздухом лете и како су установљене тако да се разбити не могу? Како се морска вода која покрива лице земље на своје место сакупила и копно се појавило? Како су потоци и реке које обилују рибама потекли и без прекида теку и не престају? Како ветрови из својих ризница исходе, како мехове своје по свој земљи надимају и дишу? Откуда земљотреси и како се горе у долине, а долине у горе, те копно у језера, а језера у копно претварају и ко огњеним планинама које стално врију и кључају огањ подстиче? Ко је установио годишња доба и како четири годишња доба у једној години бивају? Како је комадић глине, то јест родоначелник Адам, добивши душу, изродио себи сличан људски род? Може ли ко себе у правом смислу човеком назвати, а да не зна како је зачет, како је у утроби мајке растао и хранио се, какав је његов спољашњи и унутрашњи састав, какве је нарави? Једном речју, такав нити себе нити овај материјални свет не познаје.”
Ово значајно дело му је ипак донело и велике проблеме јер је било другачије од класичних богословских текстова, па је наишло на противљење Српске православне цркве. Посебно им је засметао део о зачећу човека, чак толико да су желели да баце анатему на њега. Бранио је своје ставове једнаким жаром који је показао предводећи буну, али притисци цркве су били прејаки. Уморан од сталне борбе с много јачим противником, шаље покајничко писмо, али духом не клоне, него се окреће историји. Ново дело издаје 1821. године, поново у Будиму, под називом „Всемирнаго сбитијасловија”, то јест „Историја света”.
***
У сталку се налазила нова свећа, а испред старца су опет биле хартије. Овога пута су биле исписане. Изгледа да људски живот ипак може да стане на пет-шест страна – помислио је. Угасио је свећу, изговорио молитву и кренуо на починак.
***
Умро је изненада, марта 1834. године од срчаног удара. Сахрањен је у порти манастира Сенђурађ у заједничкој монашкој гробници с металним крстом без икаквог натписа. У архивском запису је остао запамћен исто као што га памти српска историја, као Павле Кенгелац, архимандрит манастирски и познати научник-природњак, географ и историчар.