Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Petar D. Takić
Osmrtnina
U sudnjem času mog oca, dok, sit razgovora, nad posteljom tonem u beznađe, čuo sam ono za čim mi radoznalost dečačke pameti uvek žudeše. Postelja zasuta babinim ćilimom što mu bore u pravinu sve vreme širi i ispravlja moja strina, da izgleda jasno i da se svaka šara potanko prikazuje. Ruke njene drhte nad ćilimom, a pod njim mi otac treperi umirući, jedino ga još njena priča ometa i lomi mu pokret kroz svetove. Belege pod jastuk gura svaki čas, mrmlja u sebi, mi čujemo tišinu, mora tako. Bolećiv krik starog oca umiruju njene koščate ruke. Ona jedina od nas zna da se snovi brzo utapaju u javu i da zemlja zove to telo. Svedenih pokreta, odavno naučenih, šunja se okolo. Iza svih nas je, donosi meleme, baje, a priča joj se sve vreme grana. Ovde se nad posteljom umirućeg bdi dovek ako tako treba. Strinine me misli plaše, jer granice nema nigde okolo, a doline presekoše naše vidike. Pošteno bi bilo da nam sve kaže i da se, dok ne svane, zanavek završi ovo. Dok smo čekali da otac umre, nadanja da će se smiriti u nekom drugom kraju polako su se gubila. Od duga vremena njegovog bolovanja samo se sve više množila želja za našim oslobođenjem. Sada skoro da i nikome nije stalo da se što pre i bezbolnije sve svrši, već da mahnemo jedni drugima, možda zauvek. Mi čekamo, a on jedini umire, ništa više. Samo još jedna neispričana priča koja nam razbija deklamacije naučene za konačni očev trenutak, ima svoj nastavak i samo ta priča dobija od ovog časa svoju suštinu.
Priča je bitna svima, jer nam je u rano presečenoj mladosti nisu nikada dovršili. Ostala je kao tajna što se u porodici prenosi dugo, tako da stalno menja svoj oblik i da se za svako novo čedo i sama dodatno gradi. Ona je zna napamet, svaki detalj poznaje, dodaje sakriveno jer, već poodrasli, imamo pravo na to. Muči je, verujem, možda misao da tajnu vekova priča zalud, jer nama svima pogledi bejahu daleko uprti – za ovo ovde samo ona ostaće svedok.
Oko veće od sveta. Male podbule brade. Mudrački pogled. Ubogog glasa. Siroto, a neoskudno odevena. Silno prava leđa. Tuče joj jezik međ nepca, puće se sitna usta. Maramom krije svoje bolne kose sed pramen i topi zimske snegove bliskosrčanim hodom. Šušte joj suknje okolo, pa melos glasa pospešuju tihom slutnjom. Iz anterije sija lak zrak. Bogorodica širšaja nebes ima njen lik. Moje strine sve je imena Svevišnjeg. Za njega sama slabo ima smisla. Ne troši mu zalud ime. Neokaljane duše su bolom bliske Bogu i kad ni ne znaju za njega. Hristove rane su njene tajne, krije ih pod cvetnom košuljom što je za praznik oblači kad ide do bogomolje u susedno selo.
Oseća se suva trava oko nas, lekovitog blaženog mirisa, opija naše snovidne glave. Samo patrljak neke zaludne želje da se svaka strana jednako pomiri čuje se u nama. Najbitnija nam je ona koju ona ima i kad nju saznamo, o nama samima se već sve da naslutiti.
Ujesen kad se udala, po povratku iz dalekih zbegova, gde je odrastala sakrivena od ruku nekih koji je želeše uskratiti vida, preselila se u naš dom. Malo podalje od ove sada, negde dole ka zagušljivoj dolini, tu se ta kuća nalazila. Srušena je odavno i već se niko ni ne seća tačno kako sve tamo izgledaše, ali su svi znali da nas obrisi te kuće prate u stopu. Navek su snaje po kućama dvorile starce. Ona je bila prva koja je došla pod njihov krov i morala je, da bi odmah odvažno kući ime zadržala, da se prihvati igle i motike i da uhvati ono što joj je namenjeno bilo još mnogo pre nego što se rodila.
U sumrak jedne nemile večeri morao je da se upokoji moj čukundeda. Ja ga nikad nisam upoznao, a priče koje sam čuo, negde duboko u meni zazor gradiše prema svemu tome. Mnogo je bio star, kaže, kasno je i decu dobio. Preko pogleda mu se sve glave vide mrtvačke i crne, a misli mu okorele u zlobi poljuljane mrskom rečju i vekovnom tišinom koja se ne prekida nikada. Kao starijeg smatraše ga neki mudracem, mlađi je za njih bio samo mahnit. Odbijao je da priča i da se prikazuje drugima. S đavolom je ruke obarao. Svakakva mu zla pripisuje, ona ih jedina možda potanko i pamti. U ranije vreme znalo se da ide svake noći u isto doba negde ka šumarku, da prolazi preko potoka jer se mokrih nogu vraća i da daleko negde u šumi zadeva svoj posao. Kosturastog tela i mršavih brazgotina po licu, večito plavo oko trese mu svaki mišić. Kosmata mladost ga je nagonila da se prikloni nečemu tajnom, za nas uvek neispričanom. „Deda vam je bio sluga onijih”, tako priča sve. Videla je, kaže, da su mu te noći, dok je umirao, ispadali zubi, da su mu se prsti skamenili i da je samo iznad njega, kad je konačno dao svoj zadnji šapat, kriknulo nešto tamno. Opisuje nam dedin poslednji udah kao šištanje mačaka. Ona mu je probola vrat crvenim koncem dok nisu gledali. Slugini svi su zadojeni đavolskim. Kome još valja da se s tim kosi? Nije dala da protne svoj koren u dalju familiju. Dedu je probola iglom kroz vrat i preko noći molila se u sebi sve vreme. Pred ukopavanje, prstom svojim mu na čelu izrezala krst, kaže da se cimalo mrtvo đavolje klupko. Okadila ga krišom. Dobri i pogani moji preci držaše se nekog zaveta. Naučeni valjda da nekako mora. Ona, kô navek veliki i silni Bog, prepusti sebi sve ono što je goni i tu ucrta jedan okršaj. Oslobođenje dolazi nekada kasno, a dogovor ne mari za one koji moraju da ispune pradavno obećanje samo sebi dato.
Preko tog doba prelazi ukočeno i teško. Zadržava se na svakom detalju crne dedine pojave. Strina kô da mu dodaje nebeske sile, kô da ga nesvesno sama diže pod volju od koje se plaši. Otkuda svi ti povici sada? Naprečac je oboleo, samo se slegao. Vodio je dva dana pre toga u šumu i njega, tog mog oca, što sada pred nama leži i što mu se niz čelo slivaju poslednje slankaste vode. Želeo je, priča nam strina, da dete uvuče u đavolštine i da ga preklinje seoskom i porodičnom sudbinom da nastavi rado. Ne dade ona da mu se uskrati molitva. Spasavala ga je. Pa zadene konac među igle, sedne pored očevih nogu i kô srdita, glasom davnim, čukundedinu zlu srž poje.
Nikome nije bilo vredno da se koprca. Nije uspevao nikad da ga stigne niko u pohodu. Pričali su da, kad uđe u šumu, negde ispari uvis. Svaka me reč iz te priče jednako buni. Vojujemo nekom prastarom bajalicom gde se prilikom umiranja ostali ometaju pričama o đavolu. Tako mi se čini. Ona nas sumnjičave razuverava. Videla je kako čavrlja nešto, jezik ne razume. Rodio se slep, pa je progledao odjednom, iz rata se nekog vratio i po vodi, što mu je do kraja po pameti curila, kolo probao da dohvati, tu se sjedinio sa njima. Po suncu nekad i oči prevrne ukoso. Mogao je i on takav biti, prstom prelazi preko očevih stopala, kudi ga i sada što je bio predodređen za takav put, kao da je on sam za to bio kriv. Groznica topi usta, pa blago drhte oni koji pojma nemaju gde se sve to završava, mi. Svežanj pitome davnine grabi uistinu gorka sudbina jednog pokolenja. Prokleveni zauvek i saterani pod gomilu pradedovske krivnje, uvek nas je selo gledalo ispod oka. Sećam se i sam toga. Prekine se čitava priča kad svi svedoci odu iza, oni što ostanu, samo skrivaju nepreboljene rane, na koje niko od nas nije ni mislio bar neko vreme.
Strinina priča odjekivala je mojim sećanjem dugo. Čujem njen ubogi, siroti glas negde u pameti često dok se sećam zavičaja. Moj otac je umro odmah posle kazivanja, kao da je i sam dugo očekivanu priču za nas želeo da još jednom čuje i da se priseti kako bi proveo te trenutke. Znao ju je i on, kao i svi stariji ovde, ali mi je nedokučivo i dalje zašto je iz njegovih reči nikad ne saznasmo. Plašio se, to mi je tada na prvu bilo jasno, da ga ne pogledamo kroz okvir onoga što je i sam trebalo da postane. Strina je bila naš pripovedač i kroz njene nebirane reči i utehe praćene grimasom bili smo i sami u tome. Po očevom zadnjem malom trzaju i smirenom pokretu rukom znali smo da je došao čas. Dok stigosmo do postelje, od koje se na čas udaljismo da se od priče priberemo, odlutaše iz njega svi oni dani. Prelomi se među nama poneki jauk, ali nas ona umiri. Prigrli svoja nedra, obujmi ih jelekom i dok smo pokušavali da, zaneseni nespavanjem i brigom o nadolazećim obredima, dođemo u sebe, ona sve zameni. Poklečasmo oko postelje, sada mrtvačke, i u iste se ruke svi pohvatasmo. Ona razveza maramu tiho, neprimetno pusti sede kose pred nas. Kroz beli buljuk zacvile glas. Zakuka čisto, drukčije nego ranije zvučaše. Lele, bato! Trže sve, žile se uskovitlaše i suze konačno iz očiju padoše. U dance zasvira oganj, prekrstismo se. Zvono na crkvi u L. začuka. Strina kaže da ono sve čuje. Kumim ga bogom njegovim, za svu muku nek začuka jače, da nam odreda opela očita. Šta čusmo, od čega smo, redno je. Dan za život divan, usili se napolju. Jednoga nema. Priče su da nam kažu i tren kad ih čusmo.
Otac iz priče mi katkad zamrsi konce, pokosi nepožnjevene snove, ali u svakom mu se nadom mirne starosti koja dolazi, jednim tragom uvek obradujem.