Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Пeтaр Д. Такић
Осмртнина
У судњем часу мог оца, док, сит разговора, над постељом тонем у безнађе, чуо сам оно за чим ми радозналост дечачке памети увек жудеше. Постеља засута бабиним ћилимом што му боре у правину све време шири и исправља моја стрина, да изгледа јасно и да се свака шара потанко приказује. Руке њене дрхте над ћилимом, а под њим ми отац трепери умирући, једино га још њена прича омета и ломи му покрет кроз светове. Белеге под јастук гура сваки час, мрмља у себи, ми чујемо тишину, мора тако. Болећив крик старог оца умирују њене кошчате руке. Она једина од нас зна да се снови брзо утапају у јаву и да земља зове то тело. Сведених покрета, одавно научених, шуња се около. Иза свих нас је, доноси мелеме, баје, а прича јој се све време грана. Овде се над постељом умирућег бди довек ако тако треба. Стринине ме мисли плаше, јер границе нема нигде около, а долине пресекоше наше видике. Поштено би било да нам све каже и да се, док не сване, занавек заврши ово. Док смо чекали да отац умре, надања да ће се смирити у неком другом крају полако су се губила. Од дуга времена његовог боловања само се све више множила жеља за нашим ослобођењем. Сада скоро да и никоме није стало да се што пре и безболније све сврши, већ да махнемо једни другима, можда заувек. Ми чекамо, а он једини умире, ништа више. Само још једна неиспричана прича која нам разбија декламације научене за коначни очев тренутак, има свој наставак и само та прича добија од овог часа своју суштину.
Прича је битна свима, јер нам је у рано пресеченој младости нису никада довршили. Остала је као тајна што се у породици преноси дуго, тако да стално мења свој облик и да се за свако ново чедо и сама додатно гради. Она је зна напамет, сваки детаљ познаје, додаје сакривено јер, већ поодрасли, имамо право на то. Мучи је, верујем, можда мисао да тајну векова прича залуд, јер нама свима погледи бејаху далеко упрти – за ово овде само она остаће сведок.
Око веће од света. Мале подбуле браде. Мудрачки поглед. Убогог гласа. Сирото, а неоскудно одевена. Силно права леђа. Туче јој језик међ непца, пуће се ситна уста. Марамом крије своје болне косе сед прамен и топи зимске снегове блискосрчаним ходом. Шуште јој сукње около, па мелос гласа поспешују тихом слутњом. Из антерије сија лак зрак. Богородица ширшаја небес има њен лик. Моје стрине све је имена Свевишњег. За њега сама слабо има смисла. Не троши му залуд име. Неокаљане душе су болом блиске Богу и кад ни не знају за њега. Христове ране су њене тајне, крије их под цветном кошуљом што је за празник облачи кад иде до богомоље у суседно село.
Осећа се сува трава око нас, лековитог блаженог мириса, опија наше сновидне главе. Само патрљак неке залудне жеље да се свака страна једнако помири чује се у нама. Најбитнија нам је она коју она има и кад њу сазнамо, о нама самима се већ све да наслутити.
Ујесен кад се удала, по повратку из далеких збегова, где је одрастала сакривена од руку неких који је желеше ускратити вида, преселила се у наш дом. Мало подаље од ове сада, негде доле ка загушљивој долини, ту се та кућа налазила. Срушена је одавно и већ се нико ни не сећа тачно како све тамо изгледаше, али су сви знали да нас обриси те куће прате у стопу. Навек су снаје по кућама двориле старце. Она је била прва која је дошла под њихов кров и морала је, да би одмах одважно кући име задржала, да се прихвати игле и мотике и да ухвати оно што јој је намењено било још много пре него што се родила.
У сумрак једне немиле вечери морао је да се упокоји мој чукундеда. Ја га никад нисам упознао, а приче које сам чуо, негде дубоко у мени зазор градише према свему томе. Много је био стар, каже, касно је и децу добио. Преко погледа му се све главе виде мртвачке и црне, а мисли му окореле у злоби пољуљане мрском речју и вековном тишином која се не прекида никада. Као старијег сматраше га неки мудрацем, млађи је за њих био само махнит. Одбијао је да прича и да се приказује другима. С ђаволом је руке обарао. Свакаква му зла приписује, она их једина можда потанко и памти. У раније време знало се да иде сваке ноћи у исто доба негде ка шумарку, да пролази преко потока јер се мокрих ногу враћа и да далеко негде у шуми задева свој посао. Костурастог тела и мршавих бразготина по лицу, вечито плаво око тресе му сваки мишић. Космата младост га је нагонила да се приклони нечему тајном, за нас увек неиспричаном. „Деда вам је био слуга онијих”, тако прича све. Видела је, каже, да су му те ноћи, док је умирао, испадали зуби, да су му се прсти скаменили и да је само изнад њега, кад је коначно дао свој задњи шапат, крикнуло нешто тамно. Описује нам дедин последњи удах као шиштање мачака. Она му је пробола врат црвеним концем док нису гледали. Слугини сви су задојени ђаволским. Коме још ваља да се с тим коси? Није дала да протне свој корен у даљу фамилију. Деду је пробола иглом кроз врат и преко ноћи молила се у себи све време. Пред укопавање, прстом својим му на челу изрезала крст, каже да се цимало мртво ђавоље клупко. Окадила га кришом. Добри и погани моји преци држаше се неког завета. Научени ваљда да некако мора. Она, кô навек велики и силни Бог, препусти себи све оно што је гони и ту уцрта један окршај. Ослобођење долази некада касно, а договор не мари за оне који морају да испуне прадавно обећање само себи дато.
Преко тог доба прелази укочено и тешко. Задржава се на сваком детаљу црне дедине појаве. Стрина кô да му додаје небеске силе, кô да га несвесно сама диже под вољу од које се плаши. Откуда сви ти повици сада? Напречац је оболео, само се слегао. Водио је два дана пре тога у шуму и њега, тог мог оца, што сада пред нама лежи и што му се низ чело сливају последње сланкасте воде. Желео је, прича нам стрина, да дете увуче у ђаволштине и да га преклиње сеоском и породичном судбином да настави радо. Не даде она да му се ускрати молитва. Спасавала га је. Па задене конац међу игле, седне поред очевих ногу и кô срдита, гласом давним, чукундедину злу срж поје.
Никоме није било вредно да се копрца. Није успевао никад да га стигне нико у походу. Причали су да, кад уђе у шуму, негде испари увис. Свака ме реч из те приче једнако буни. Војујемо неком прастаром бајалицом где се приликом умирања остали ометају причама о ђаволу. Тако ми се чини. Она нас сумњичаве разуверава. Видела је како чаврља нешто, језик не разуме. Родио се слеп, па је прогледао одједном, из рата се неког вратио и по води, што му је до краја по памети цурила, коло пробао да дохвати, ту се сјединио са њима. По сунцу некад и очи преврне укосо. Могао је и он такав бити, прстом прелази преко очевих стопала, куди га и сада што је био предодређен за такав пут, као да је он сам за то био крив. Грозница топи уста, па благо дрхте они који појма немају где се све то завршава, ми. Свежањ питоме давнине граби уистину горка судбина једног поколења. Проклевени заувек и сатерани под гомилу прадедовске кривње, увек нас је село гледало испод ока. Сећам се и сам тога. Прекине се читава прича кад сви сведоци оду иза, они што остану, само скривају непребољене ране, на које нико од нас није ни мислио бар неко време.
Стринина прича одјекивала је мојим сећањем дуго. Чујем њен убоги, сироти глас негде у памети често док се сећам завичаја. Мој отац је умро одмах после казивања, као да је и сам дуго очекивану причу за нас желео да још једном чује и да се присети како би провео те тренутке. Знао ју је и он, као и сви старији овде, али ми је недокучиво и даље зашто је из његових речи никад не сазнасмо. Плашио се, то ми је тада на прву било јасно, да га не погледамо кроз оквир онога што је и сам требало да постане. Стрина је била наш приповедач и кроз њене небиране речи и утехе праћене гримасом били смо и сами у томе. По очевом задњем малом трзају и смиреном покрету руком знали смо да је дошао час. Док стигосмо до постеље, од које се на час удаљисмо да се од приче приберемо, одлуташе из њега сви они дани. Преломи се међу нама понеки јаук, али нас она умири. Пригрли своја недра, обујми их јелеком и док смо покушавали да, занесени неспавањем и бригом о надолазећим обредима, дођемо у себе, она све замени. Поклечасмо око постеље, сада мртвачке, и у исте се руке сви похватасмо. Она развеза мараму тихо, неприметно пусти седе косе пред нас. Кроз бели буљук зацвиле глас. Закука чисто, друкчије него раније звучаше. Леле, бато! Трже све, жиле се усковитлаше и сузе коначно из очију падоше. У данце засвира огањ, прекрстисмо се. Звоно на цркви у Л. зачука. Стрина каже да оно све чује. Кумим га богом његовим, за сву муку нек зачука јаче, да нам одреда опела очита. Шта чусмо, од чега смо, редно је. Дан за живот диван, усили се напољу. Једнога нема. Приче су да нам кажу и трен кад их чусмо.
Отац из приче ми каткад замрси конце, покоси непожњевене снове, али у сваком му се надом мирне старости која долази, једним трагом увек обрадујем.