Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Prababa Leposava

Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”

 

Marija Aleksić

 

Prababa Leposava

 

„Vranje beše pogolem grad, ljudi omanji i veseli. Muzika im beše u krv, merak u dušu, a duša golema kao nebo”, imala je običaj da kaže Leposava pred kraj svog dugog života. Umrla je pred Titov rođendan. Rodila se u Crvenom Gradu kraj Vranja tamo neke hiljadu devetsto i neke, ni ona nije znala tačno koje. Volela je da sedi na terasi svoje male kućice i udiše miris bosiljka. Pamćenje ju je služilo kao kad je bila mlada devojka. Sećala se ta svega, i ujne Doke iz Kumanova, i teče Slavčeta iz Prizrena, i majke Anice, čija je bila slika i prilika. Nije bila pismena, a odisala je takvom mudrošću kao kakav učenjak. Znala je Leposava da je njeno Vranje pripalo Srbiji tamo neke godine posle nekog sastanka velikih ljudi. Pričali su joj njeni. Sve to beše tursko nekad. Turci ostaviše veliki trag na jezik, kulturu i običaje.

„Moja baba beše mi Bugarka, došla iz Soviju kod dedu u Vranje, baba mi beše ubava kao kakva lepotinja”, pričala je. Najlepše je kazivala kada je opisivala rodni grad.

„Nebo plavo, pomutilo se sa oblaci, zvezda upekla, a ja gu gledam i oplakujem. Izvedem si koze na ispašu, a cveće oko mene miriše li, miriše, raj, kako ga zovu. Željna sam moj kraj, staru majku da si vidim samo još jednom…”, zaiskrila bi suza u oku babe Leposave.

„Udaše me kad počeja rat, prvi li svecki rat, tako ga zvaja moj otac. Dovedoše mi Slavka kujundžiju, on si beše omalen, ne mi za srce prirasja, al’ nema, to ti je. Ne iskaš si drugo, što ti gi doveli, to ti je.”

Slavko kujundžija je bio iz susednog sela, Trgovište se zvalo. Beše siromah, nije imao ništa do dve krave. Ruke mu behu vredne, šta je oko videlo, to je ruka napravila. Leposava beše visoka, tanka, lepa, ubava… Nije bila za njega. Pamet je imala kao retko ko. Nije škole videla, ali je zborila kao kakav mudrac. Slavko imaše osamnaest leta, a ona četrnaest. Dete kô dete, šta je znala. Nije htela da se udaje, ali ko je pitao. Okućiše se, dođe jedno dete, pa drugo. Slavko je radio koliko je mogao, dan-noć , noć-dan. Viđala bi ga kasno uveče, zaprljanog i umornog. Vrlo često bi mirisao na vruću šljivovicu, cela soba bi zamirisala kada bi ušao znojav i pripit. Nije Leposava volela kad je pio. Uleteo bi u kuću, bacao bi sve sa stola, drao se na nju ni krivu ni dužnu.

„Što ti leba zagoreja, crna crnice? Kude si se denala kad nisi ni leba mogla da ispečeš kako ga valja”, vikao bi po kući, budeći decu. Leposava bi kumila i molila da prestane.

Pričalo se po čaršiji da je izbio rat. Srbiji je Autrougarska dala ultimatum da prihvati zahteve ili da dođe do sukoba. Franc Ferdinand je stradao, Srbija je mislila šta će i kako će. Nikola Pašić, predsednik vlade, noćima je bio u dvoru, misleći s kraljem Petrom šta će i kako će. Nije bilo sumnji da će doći do objave rata. Leposava je sve to slušala od ljudi koji su pričali šta je ko znao ili čuo.

„Lele, Slavko, ako si dojde do rat, što ćemo, Bugari će s ovu stranu da nas satru”, plašila bi se.

„Ćuti, more, ti mi se razumeš koje je rat, ćuti si i radi”, Slavko bi ženi zatvorio usta.

Ispostavilo se da je mlada žena bila u pravu. Slavko je ubrzo mobilisan i odveden. Rat je udarao sa svih strana. Hiljadu devetsto petnaesta beše najgora. Srbiju okupiraše neprijatelji. Vranjski kraj zauze Bugarin. Nadaleko se pričalo o zverstvima koje su bugarski vojnici činili nad srspkim življem. Leposava se toliko plašila priča. Bila je sama s nejakom decom u kući. Tu avgustovsku Leposava neće zaboraviti nikada. Kasno posle ponoći neko je zalupao na vrata.

„Otvori”, probudio ju je muški hrapav glas.

Brzo je ustala, navukla na sebe vuneni prsluk i pohitala, misleći da su vesti od Slavka. Trojica pijanih vojnika bila su naslonjena na drvenu klupu ispred kuće. Pokušala je da zatvori drvena vrata, ali muške pijane šake su bile jače od nejakih Leposavinih ruku. Deca su se probudila i najmlađi Jovanča je plakao tražeći majku.

„Pustite me, braća, koje treba da vam dam da si izađete. Imam si nejač u kući, preklinjem vas”, plakala je, stežući usta. Grizla je donju usnu, a nozdrve su joj bile puna suza. Mislila je da će se ugušiti od nedostatka vazduha. Steglo oko srca, pa neće da popusti.

Najpijaniji Bugarin ju je gurnuo na slamu na kojoj su bila deca.

„Leži si dole, znaš ti kojo nam treba”, prozborio je hrapavim glasom.

„Nemoj, bratko, preklinjem te, nejač mi tu, nemoj, sve ti cvetalo”, molila je mlada žena.

Rastrgao joj je suknenu spavaćicu i udario je po licu mokrom od suza. Crna duga kosa se umotala oko ruke, kao da si je namerno tako vezao. Druga dvojica Bugara su tražila hranu po kući. Bacio je na slamu i počeo da skida pantalone. Leposava je cvilela od straha, moleći ga da prestane. Odjednom se pojavio dečak pored njih. Najmlađi Jovanča se probudio i došao da traži majčicu.

„Majčice moja, majčice”, zacvileo je kao kakav promrzli pas. Pijani Bugarin se odjednom pomerio skroz u stranu, kao koprivom oprljen. Ukopao se u mestu. Ni da makne. Samo je vukao pantalone koje su mu bile smaknute do kolena. Leposava se otresla, skupila spavaćicu na mestu gde je bila poderana i prišla malom.

„Dođi si, sine moj, dođi”, zajaukala je plačnim glasom.

Besni Bugarin je povikao nešto na nerazumljivom bugarskom dvojici drugova. Verovatno je trebalo da krenu. Brzim korakom je izleteo napolje. Ni reč nije prozborio. Samo su se zatresla drvena vrata na oronuloj kući.

Leposava je stegla Jovanču najjače što je mogla. Umesto ona njega da umiri, on je umirivao nju. Hladne ručice su joj milovale kosu.

„Majčice, majčice”, samo je ponavljao.

Dugo ga je držala u naručju, sve dok nije zaspala, od straha i sreće istovremeno. Utonula je u san kakav skoro nije imala.

Kada se probudila, osećaj trnjenja je bio prisutan u nejakom ženskom telu. Ustala je i umila lice. Valja izaći na livadu i odvesti krave na ispašu. Danas je novi dan. Noć valja zaboraviti, kao da se nije ni dogodila.

„Vranje beše pogolem grad, poubav, a nebo plavo, kao kakva ploča. Zvezda upekla, sunce me miluje po kosu, a ja ležim i mirišem bulke na livadu”, završila bi besedu moja baba Leposava.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu