Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Prošle nedelje su odveli mamu. Kažu da je na Crvenom krstu i da će je odvesti u Norvešku da radi. Od tate nema vesti još od aprila, ali ja osećam da je živ. Mi smo sami, bata i ja. Mislim, tu je i pradeda Milutin, ali ne znam ko se više brine o kome. Deda Milutin je deda našeg tate, izgubio je sina u Velikom ratu. To je bilo mnogo pre nego što sam se ja rodio. Kakva porodica, dva dečaka od devet i šest godina i starina od osamdeset leta. Sinoć nije bilo loše. Imali smo tople supe, hleba i malo masti. Bata se vrlo obradovao. Ne spava lepo otkako tata nije tu. Noć je bila nešto hladnija, pa je deda Milutin naložio vatru i pričao priče dok je starim vojnim nožem mazao mast na hleb. Pitao me je znam li da je danas važan dan, jedanaesti januar. Nisam znao na šta misli, ali sam ga ovoga puta pažljivo slušao, a priča je bila vesela. Bata je sve vreme ćutao i slušao, uopšte nije plakao. Mada je sve vreme gledao u onu mast. Ja sam se pravio da mi je dovoljno, neka ima za njega. A upravo o tom nožu je deda Milutin i pričao.
Kaže da je srebrni kindžal i da ga je uzeo kao plen od jednog Turčina, te da se i seća tačno kad je to bilo. Jedanaestog januara 1878. godine, i to samo stotinak metara od naše kuće. Pre tačno šezdeset četiri godine. Osetio se neki ponos u njegovom glasu kada je pričao o tome. Tek nešto stariji nego ja sada, on je prebegao iz svog tadašnjeg sela Trupala srpskoj vojsci. Prešao je preko granične Katunske reke i krenuo da se bori protiv Turaka. Nije bio jedini koji je bežao, ali nisu svi stigli do srpske vojske. Mnoge su pohvatali kada su želeli da pređu reku, kažnjavani su i ubijani, a neki su se jednostavno prepustili reci kako ne bi doživeli sudbinu Stevana Sinđelića i njegovih junaka. Vreme je bilo slično kao i danas kada je naišao na moravsku vojsku pukovnika Milojka Lešjanina, vojsku koja je trebalo da učestvuje u napadu na Niš. Čak se i sada, mnogo decenija kasnije, nasmeši kada priča o tome.
Uhvatio sam sebe kako upijam svaku reč opisa spaljenih sela koja su se sporo oporavljala, ranjenika, vojnih bolnica, ali najviše sam slušao kada je pričao o svojim saborcima i njihovoj odlučnosti da naš grad ponovo postane naš. Jedino što je vojsku zadržavalo da krene odmah u Niš bilo je naređenje vrhovne komande, tačnije našeg kneza. Knez Milan je često lično dolazio da obilazi vojsku, ali deda tada nije imao sreće da ga vidi. Neki vojnici nisu voleli kneza, ali za dedu je on uvek bio i ostao oslobodilac njegovog grada. Iako se nije slagao s njegovim postupcima, deda je uvek poštovao kneza Milana i uvek govorio u njegovu odbranu. Ti dedini saborci su još vidali rane od prošlog rata i bili su dosta oprezniji od njega. On ih tada nije razumeo, ali kaže da je mnogo toga shvatio nakon učešća u Velikom ratu i kako se stvari brzo izmene kada čovek vidi smrt oko sebe.
Ubrzo je prvi put video i pukovnika Lešjanina, njega su svi vojnici voleli. Deda Milutin je stajao tako blizu pukovnika da je mogao čak i da vidi odlikovanja na ovom visokom čoveku koji se i prema najobičnijim vojnicima ophodio kao prema sebi ravnima. Bio je pravedan vojskovođa i svi su bili spremni da daju život za njega, tako da su svi jedva dočekali naređenje za napad. Nakon prvih borbi deda Milutin je čak i bio u pratnji pukovnika Lešjanina tokom neuspešnih pregovora o predaji Turaka. Tada je prvi put mogao da s Turcima stoji na istoj visini, bez straha da će biti maltretiran.
Odmah nakon povratka počelo je bombardovanje, a naša, gradska tvrđava je bila velika i moćna kao i danas, pa je to potrajalo. Deda nije učestvovao u najtežim sukobima, te nije bio posebno ugrožen. Na kraju, Turci su se predali. Nije bilo svrhe da se brane i naši vojnici su na današnji dan ušli u grad. Jesu se Turci hrabro borili, ali je deda i dalje pamtio sve što su nam radili pre toga. Tada je našao jednog agu što je pravio noževe. Koliko je pravio lepe i dobre noževe toliko je bio loš čovek, a jednom je dedu i udario kada mu se nije sklonio sa puta. Deda je tada bio mali, kao sada bata. Zapamtio je taj udarac i čekao je jedanaest godina da mu uđe u radnju i vrati mu istim onim štapom na koji se i danas oslanja dok hoda. Tada mu je aga dao nož, verovatno kao izvinjenje ili slično tome. Ne znam, deda je to prećutao.
Bata je zaspao i ovo je bila prva noć da nije plakao za mamom i tatom, a ja sam želeo da čujem još, pa mi je deda Milutin pričao kako je bilo lepo kada je knez Milan ušao u grad. To je onaj knez što su mu podigli spomenik kad se uđe u tvrđavu pa levo. Nije prošlo ni nedelju dana od oslobođenja kada je knez na belom konju umarširao u grad. Deda se ne seća koji je tačno bio datum, ali kaže da je to bio najtopliji januar u njegovom srcu, iako je bilo hladno. To je bilo nešto najlepše što je do tada video. Čak mu je i glas zadrhtao, a oči su se napunile suzama dok je pričao. Svi oficiri i junaci su bili tu i dobijali su zaslužene medalje. General Belimarković je predvodio oficire, a među njima najočitiji bio je pukovnik Lešjanin. Deda kaže da je on bio iz Paraćina, sela Lešja i da se prezivao Jovanović, ali su ga svi znali kao Lešjanina. Svi su pevali i bili su srećni, a ni preostale Turke niko nije dirao. Deda se i dalje seća jedne od pesama koju je pevao sa ostalim ljudima. Pevušio je tiho kako ne bi probudio batu, a i glas je počeo da ga izdaje.
Oj ti Nišu, beli Nišu. U teb’ paše više nema.
U teb’ nema sadrazama. Oči beče svi za nama.
S munareta glas ne čuje. Umukoše ljute guje.
A ti, kneže, sa megdana, izbavi nas od dušmana.
Uživao sam u pesmi i pravio se da ne vidim kako deda briše suze. Tada se on malo namrštio pre nego što je nastavio priču. Prvo sam mislio da sam ja nešto pogrešio, ali to su bila njegova sećanja i njegova srdžba. Kaže da sreća ne beše dugog veka pošto nas izdaše braća Rusi i ponudiše naš grad kao poklon Bugarima. To stvori mržnju i prema jednima i drugima, a knez tada posla pismo Rusima da se grad neće predati sve dok ne ubiju i poslednjeg Srbina i naprave novu Ćele-kulu s njegovom glavom na vrhu. Tako je sačuvao Niš. Toliko je veliki bio naš knez, ili bar tako kaže deda. Takođe, kazuje kako je on osnovao prvu gimnaziju u gradu, kasnije nazvanu po njemu. Danas se zove kraljevska, ali deda Milutin je i dalje zove kralja Milana. Kaže da je on postao prvi kralj slobodne Srbije.
Nedugo nakon toga vatra se ugasila i deda Milutin je zahrkao. Bata je već dugo spavao, a meni san nije dolazio na oči. Razmišljao sam o hrabrim vojnicima koji su oslobodili naš grad i dedi među njima ponosnima. Razmišljao sam i o pukovniku Lešjaninu, čak sam i smislio kako ću sebi napraviti orden da pokažem drugarima kad se ponovo budemo igrali. Ne smem da ga nosim kad izlazimo na pijacu, a i deda Milutin mi ne da da izlazim sam daleko, plaši se da nas ne kazne Nemci. Razmišljao sam o mami i tati, ali nisam plakao. Znao sam da će se jednog dana vratiti kao deo pobedničke srpske vojske koja će još jednom osloboditi naš grad i vratiti se kući. Kao nekada knez Milan, general Belimarković i pukovnik Lešjanin.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.