Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Прошле недеље су одвели маму. Кажу да је на Црвеном крсту и да ће је одвести у Норвешку да ради. Од тате нема вести још од априла, али ја осећам да је жив. Ми смо сами, бата и ја. Мислим, ту је и прадеда Милутин, али не знам ко се више брине о коме. Деда Милутин је деда нашег тате, изгубио је сина у Великом рату. То је било много пре него што сам се ја родио. Каква породица, два дечака од девет и шест година и старина од осамдесет лета. Синоћ није било лоше. Имали смо топле супе, хлеба и мало масти. Бата се врло обрадовао. Не спава лепо откако тата није ту. Ноћ је била нешто хладнија, па је деда Милутин наложио ватру и причао приче док је старим војним ножем мазао маст на хлеб. Питао ме је знам ли да је данас важан дан, једанаести јануар. Нисам знао на шта мисли, али сам га овога пута пажљиво слушао, а прича је била весела. Бата је све време ћутао и слушао, уопште није плакао. Мада је све време гледао у ону маст. Ја сам се правио да ми је довољно, нека има за њега. А управо о том ножу је деда Милутин и причао.
Каже да је сребрни кинџал и да га је узео као плен од једног Турчина, те да се и сећа тачно кад је то било. Једанаестог јануара 1878. године, и то само стотинак метара од наше куће. Пре тачно шездесет четири године. Осетио се неки понос у његовом гласу када је причао о томе. Тек нешто старији него ја сада, он је пребегао из свог тадашњег села Трупала српској војсци. Прешао је преко граничне Катунске реке и кренуо да се бори против Турака. Није био једини који је бежао, али нису сви стигли до српске војске. Многе су похватали када су желели да пређу реку, кажњавани су и убијани, а неки су се једноставно препустили реци како не би доживели судбину Стевана Синђелића и његових јунака. Време је било слично као и данас када је наишао на моравску војску пуковника Милојка Лешјанина, војску која је требало да учествује у нападу на Ниш. Чак се и сада, много деценија касније, насмеши када прича о томе.
Ухватио сам себе како упијам сваку реч описа спаљених села која су се споро опорављала, рањеника, војних болница, али највише сам слушао када је причао о својим саборцима и њиховој одлучности да наш град поново постане наш. Једино што је војску задржавало да крене одмах у Ниш било је наређење врховне команде, тачније нашег кнеза. Кнез Милан је често лично долазио да обилази војску, али деда тада није имао среће да га види. Неки војници нису волели кнеза, али за деду је он увек био и остао ослободилац његовог града. Иако се није слагао с његовим поступцима, деда је увек поштовао кнеза Милана и увек говорио у његову одбрану. Ти дедини саборци су још видали ране од прошлог рата и били су доста опрезнији од њега. Он их тада није разумео, али каже да је много тога схватио након учешћа у Великом рату и како се ствари брзо измене када човек види смрт око себе.
Убрзо је први пут видео и пуковника Лешјанина, њега су сви војници волели. Деда Милутин је стајао тако близу пуковника да је могао чак и да види одликовања на овом високом човеку који се и према најобичнијим војницима опходио као према себи равнима. Био је праведан војсковођа и сви су били спремни да дају живот за њега, тако да су сви једва дочекали наређење за напад. Након првих борби деда Милутин је чак и био у пратњи пуковника Лешјанина током неуспешних преговора о предаји Турака. Тада је први пут могао да с Турцима стоји на истој висини, без страха да ће бити малтретиран.
Одмах након повратка почело је бомбардовање, а наша, градска тврђава је била велика и моћна као и данас, па је то потрајало. Деда није учествовао у најтежим сукобима, те није био посебно угрожен. На крају, Турци су се предали. Није било сврхе да се бране и наши војници су на данашњи дан ушли у град. Јесу се Турци храбро борили, али је деда и даље памтио све што су нам радили пре тога. Тада је нашао једног агу што је правио ножеве. Колико је правио лепе и добре ножеве толико је био лош човек, а једном је деду и ударио када му се није склонио са пута. Деда је тада био мали, као сада бата. Запамтио је тај ударац и чекао је једанаест година да му уђе у радњу и врати му истим оним штапом на који се и данас ослања док хода. Тада му је ага дао нож, вероватно као извињење или слично томе. Не знам, деда је то прећутао.
Бата је заспао и ово је била прва ноћ да није плакао за мамом и татом, а ја сам желео да чујем још, па ми је деда Милутин причао како је било лепо када је кнез Милан ушао у град. То је онај кнез што су му подигли споменик кад се уђе у тврђаву па лево. Није прошло ни недељу дана од ослобођења када је кнез на белом коњу умарширао у град. Деда се не сећа који је тачно био датум, али каже да је то био најтоплији јануар у његовом срцу, иако је било хладно. То је било нешто најлепше што је до тада видео. Чак му је и глас задрхтао, а очи су се напуниле сузама док је причао. Сви официри и јунаци су били ту и добијали су заслужене медаље. Генерал Белимарковић је предводио официре, а међу њима најочитији био је пуковник Лешјанин. Деда каже да је он био из Параћина, села Лешја и да се презивао Јовановић, али су га сви знали као Лешјанина. Сви су певали и били су срећни, а ни преостале Турке нико није дирао. Деда се и даље сећа једне од песама коју је певао са осталим људима. Певушио је тихо како не би пробудио бату, а и глас је почео да га издаје.
Ој ти Нишу, бели Нишу. У теб’ паше више нема.
У теб’ нема садразама. Очи бече сви за нама.
С мунарета глас не чује. Умукоше љуте гује.
А ти, кнеже, са мегдана, избави нас од душмана.
Уживао сам у песми и правио се да не видим како деда брише сузе. Тада се он мало намрштио пре него што је наставио причу. Прво сам мислио да сам ја нешто погрешио, али то су била његова сећања и његова срџба. Каже да срећа не беше дугог века пошто нас издаше браћа Руси и понудише наш град као поклон Бугарима. То створи мржњу и према једнима и другима, а кнез тада посла писмо Русима да се град неће предати све док не убију и последњег Србина и направе нову Ћеле-кулу с његовом главом на врху. Тако је сачувао Ниш. Толико је велики био наш кнез, или бар тако каже деда. Такође, казује како је он основао прву гимназију у граду, касније названу по њему. Данас се зове краљевска, али деда Милутин је и даље зове краља Милана. Каже да је он постао први краљ слободне Србије.
Недуго након тога ватра се угасила и деда Милутин је захркао. Бата је већ дуго спавао, а мени сан није долазио на очи. Размишљао сам о храбрим војницима који су ослободили наш град и деди међу њима поноснима. Размишљао сам и о пуковнику Лешјанину, чак сам и смислио како ћу себи направити орден да покажем другарима кад се поново будемо играли. Не смем да га носим кад излазимо на пијацу, а и деда Милутин ми не да да излазим сам далеко, плаши се да нас не казне Немци. Размишљао сам о мами и тати, али нисам плакао. Знао сам да ће се једног дана вратити као део победничке српске војске која ће још једном ослободити наш град и вратити се кући. Као некада кнез Милан, генерал Белимарковић и пуковник Лешјанин.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.