Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Пеђа Ристић
Два моста
1914.
– Доведите ми одмах Боривоја! – узвикну Степа, а посилни се разлетеше кроз јесење вече да нађу шаторе инжињерије и младог Раденковића.
– Изволите, војводо, како могу да будем на услузи? – рапортира млади грађевинац. У првој години Великог рата чета инжињерије тимочке дивизије којом командује већ је више пута обављала тешке задатке. Крчили су непроходне стазе, минирали теснаце, спајали обале потока.
Војвода Степа Степановић добио је од Команде до сада најтежи задатак. У року од пар дана, чим се допуне резерве атриљеријске муниције, његова Друга армија треба да изненади Аустроугаре и поведе одлучујући напад. Али на месту где треба брзо и енергично нападати испречи се колубарска мочвара. Никакво тло за коње, кола, топове и пешадију…
Војвода и инжињерац стоје пред командним столом, загледани у прострту географску карту.
– Инжењеру, као што видите, обилажење не долази у обзир. Морамо прећи преко ове каљуге како знамо и умемо. Ту од вас очекујем предлог!
Зна Степа да пред собом има предузимљивог минхенског ђака, који се већ доказао једноставним и паметним решењима. Боривоје пажљиво студира карту. Одсутно се чешка по тек израслој линији длачица изнад усне. Официри су му рекли да изгледа премладо и саветовали га да пусти бркове, да би га озбиљније схватали.
– Дозволите да мало размислим, војводо – замоли Боривоје и повуче се у шатор. Степино „Само, немој предуго да размишљаш!” звони му у ушима. Без престанка се преврће на пољском кревету. Све га жуља, војник крај њега хрче… „Неку скелу да направим?” Присећа се лекција из Минхена, а јутро се шуња у шатор. „Цезар, у Галским походима… мочвару је прелазио… Како се оно зваше? Фашине?” У полусну му је синуло.
***
Годину дана раније
Са две стране Каменог моста, како су га прозвали чим је почела градња, окупило се тог сунчаног поподнева много света. Мост је, додуше, био први у Србији од армираног бетона, али народ је народ, а надимак – једном наденут – не да се променити, па макар бог и чудо да створи. Комшије, пријатељи, рођаци и гости – сви су дошли да буду сведоци отварања моста. Мушкарци обукоше најсвечанија, јуче из нафталина повађена и добро излуфтирана стајаћа одела и натакнуше свечане фесове. Војници окачише улаштено ордење на, пеглом на жар, свеже испресоване парадне униформе. Жене окитише свилене блузе ђерданима са дукатима, везене хаљине опасаше филигранским пафтама и изађоше на свенародно весеље накинђурене породичним накитом од срме и престоног злата.
Пошто црквено звоно откуца три поподне, два бубњара ватрогасног оркестра започеше церемонијални, котрљајући вирбл. Требало је и трубач Миливоје да засвира парадни марш, али га изненадни напад гихта онемогући да учествује у свечаности. Зли језици коментаришу у полугласу да је, због треме пред овако значајан наступ, целу ноћ провео у кафани Стара Србија, па му је алкохол и главу помутио а и кристале у зглобовима промрдао…
Жамор јењава, а градоначелник се попе на хоклицу и, кад добоши сасвим утихнуше, повика:
– Уважени министре грађевина, Јовановићу, преосвештени епископе тимочки, Мелентије, цењени гости и драги Књажевчани, Торлаци! Окуписмо се овде да отворимо свечано нови мост у Књажевац, мост који спаја обале Сврљишког Тимока у сред ову нашу Венецију. Али, дозволићете, неее само то! Ови мост данас симболише, после исцрпљујући балкански ратови, повезивање народа и пријатеља са све стране нашу Краљевину.
Посебно би желео да истакнем да је мост пројектовао и с радови руководио наш суграђанин, самостални инжењер у Тимочки округ, млади Боривоје Раденковић.
Громки аплауз и узвици: „браво” и „живео” прекидоше на кратко поздравну беседу.
– Он се ономаде врну са студије у Минхен, куде би’ наш стипендиста. Боривоје, ево, на најлепши начин узвраћа на свој град. Позивам министaр Јовановић да с’г мост и званично отвори!
***
Шездесет девет година касније, 1982.
– Мама, је л’ истина да је деда из прошлог века?
– Јесте, сине, деда Бора је рођен 1887. у Књажевцу.
Mајка држи за руку деветогодишњег сина истог имена поред одра у капели на Новом гробљу. Пролази свет, свако застане, неко се прекрсти, дода пупољак на цветну гомилу. Борина жена, Љуба, и ћерка Гордана примају саучешће и брискају сузице.
Малом Бори је све ово тужно, а и језиво – сви ти мрачни људи, који шапућу, пролазе и плачу… Одједном га уплаши појава испред његове нана Љубе. Средовечни, буљави човек у искрзаном оделу, са сивкастим паперјем уместо косе и упадљивим ожиљком преко чела.
– Примите моје најдубље саучешће, друг… госпођо – љуби јој руку, а она га погледа нежно и помилова по образу.
Мали Бора чује да и његова мама пита:
– Ко ти је ово страшило, мама?
– То је мајстор Стојан… – шапуће Љуба. – Њему је Бора спасô живот на грађевини… Прилазе други рођаци и пријатељи да изјаве саучешће, па нема времена за цео одговор.
***
1914.
У зору стоје опет нагнути над картом, са још неколико Степиних виших официра. Инжињерац им објашњава:
– Биће потребно много снажних руку, бајонета, доста канапа и тоне шљунка! – каже. Степа схвата и нареди да му успоставе везу са Командом. Треба му овлашћење да, макар силом, сељаке приволи у помоћ.
– Дајте неког паметног и снажног војника да буде инжењеру посилни – одлучи Степа и Боривоју доделише млађег каплара, Стојана.
Прво наређење је објављено одмах после јутарње трубе. Подофицири се запутише по оближњим селима да окупе снажније мештане на кратак кулук. Већ око подне формираше чете. Док тече регрутација, Степа и официри са Раденковићем праве план где ће бару прећи. Другу команду Степа је издао пошто добровољци добише пасуљ са казана војне коморе:
– Слушај ‘вамо – попео се на запрежна кола усред логора, стотинак сељака око њега. – Срби, домаћини! Довели смо вас јер српској војсци треба овај кулук. Нећете бити плаћени, али ће вам Србија остати дужник заувек. Када отерамо Аустроугаре, знаћете да је то и вашом заслугом, да сте помогли отаџбину.
Онда сељацима објаснише шта да раде и ови прионуше на посао. Сваки доби оштар бајонет или секиру у руке. Чете почеше да секу растиње по ободима мочваре. Инжењер је одредио да се трска сече на 6 педаља дужине, да се затим спаја у снопове колико човек може да обухвати и чврсто увеже канапом или тракама од исцепаних чаршава. Овако направљене фашине ређају на запрежна кола. Раденковић и каплар Стојан надгледају. Кад их питају колико бала треба, кажу: „Увек треба још!“ По заласку сунца, сељаци су послати кући. Наређено је да се врате првом зором.
Војводи се смеши брк када на јутарњој смотри примети више тежака него што их је било првог дана. „Прочуло се, ’оће народ да помогне!”, помисли.
***
1982.
После сахране најближи се окупише код Љубе, на даћу. Мали Бора је нестрпљив да чује остатак приче о ружном чика Стојану. И други гости радо слушају:
– Требало је да буде лекар, али је прешао на технику због слабог стомака. Није могао крв да гледа… Зидао је твој деда Бора између два рата све и свашта по Србији, ал’ то је за другу причу. После избеглиштва дали су му да буде шеф градилишта Природно-математичког факултета. Био је већ у годинама, али је вешто скакутао по скелама и водио радове. Једва сам га виђала – стално је био на грађевини, са зидарима. Они су га обожавали: шта Бора каже, то је био за њих закон. Ваљда су му због стручности, али и тог срдачног карактера и дали посао, иако је био тек однедавно рехабилитован, такозвани непријатељ народа – дражиновац и ројалиста…
– Стојан је био молер на фасади, Борин саборац из Великог рата. Једног кишног дана оклизне се и падне са другог спрата. У паду удари главом у неку пречку која му не разби главу, али га буквално скалпира – Љуба покретом руке уназад изнад главе имитира како је несрећнику у паду одсечен скалп. „Паде, срећом, у базен са угашеним кречом, па се не разби скроз. Изнад ува му виси скоро сасвим одсечен скалп, а лице и глава сасвим у крви и кречу.
Гости слушају, све очи су разрогачене.
– А шта је деда урадио? – пита мали Бора, скамењен крај своје нане.
***
1914.
Док траје кулук, Раденковић са Стојаном организује воловска кола и крећу у потрагу за шљунком. Треба га претоварити са обала Колубаре на места где ће служити као подлога за покрет велике војске. После два дана кулучења Боривоје закључи да је време за испит његове – Цезарове – теорије.
Сви сељаци и војници су ангажовани да у ланцу доносе снопове и потапају их у мочвару. Инжењер предводи радове, а Стојан иде од једног до другог, помаже, даје упутства, коригује… Замотуљци од трске упијају плитку баруштину, а да се не разиђу, инжењер нареди да их међусобно везују, а да нове ређају одозго. Тако, постепено, у плићаку настаје колико-толико чврста подлога, преко које онда насипају шљунак. Када се блатњава стаза довољно стабилизовала, преносили су нове бале и шљунак преко ње даље и продужавали пут.
После два дана тешког аргатовања премостише мочвару, таман кад стигоше и залихе муниције. Војничке групације кренуше преко Блатњавог моста – како су га прозвали – прво пешадија па, опрезно, коњи и воловске запреге и на зачељу топови, неки тешки и до седам тона.
Војвода, инжињерац и посилни пређоше бару последњи.
***
1982.
– Деда је био на истој скели, спрат ниже. Чуо је Стојанов урлик и видео како у паду главом удара у даску. Одмах је са скеле скочио доле, преврнуо се, дигао се на ноге и извукао крвавог Стојана из креча. Пљуснуо га је кофом воде, голим рукама опрао креч са крваве лобање и скалп навукао на теме. Стојана су, без свести, одвезли у болницу и тамо га сашили. Хирург је после рекао да је Борина брза реакција спасла Стојана да не искрвари. Стојан је Бори љубио руку кад год се сретну, а нама увек помагао, кад треба нешто да се понесе или неки послић одради…
Mостови чврсто везују људе.