Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Командант војске гараве”, Марија Алексић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Родио се 1799. у Ражњу, од оца Ивана Ражњалије. Као мали, Атанасије, звани Таса, доселио се у лепу малу варош на Белици, Јагодину. Као и свако дете, волео је да проводи време на реци, пецајући рибу. Био је пргаве и преке нарави. Знао је оцу да узврати сваку реч. Отац је размишљао шта ће испасти од малог Тасе. Умео је и да се потуче и да дође кући сав подеран и црвен. Мајка се бринула за њега и преиспитивала своју одлуку о пресељењу у варош на Белици. Таса је био добар и марљив ђак. Памтио је све што би чуо. Сазнавао је и учио у ходу. Школу је завршио као солидан ђак, али због недостатка посла, отац га шаље у Ниш. Младић је осетио такву слободу да је данима проводио време по нишким ме’анама и калдрмама. Волео је да остане по две-три ноћи код неке Нишлијке и да га нема код куће. Лутао је, пио, волео жене и потпуно уживао у слободи, која га ја скупо коштала. Трошио је последње очеве паре, а службе није налазио. Једне летње вечери налетео је на доброг породичног пријатеља, Аврама Петронијевића. Прво се скривао да га чика Аврам не види, али оку соколовом старог Јагодинца није могло ништа да примакне. „Сине”, повика стари Аврам, „шта то радиш?”

„Рекао ми је Иван да си овде. Имаш ли службе?” Таса је скривао поглед. Видело се на лицу младог момка да крије дубоку празнину у себи. Морила га је свака потрошена пара коју му је отац послао. Чика Аврам је знао да прочита младог човека. Аврам Петронијевић, угледни средовечни политичар, располагао је великим искуством које је стекао овде и вани. Могао је да види незадовољство младог Ивановића, које му се надвијало над главом као каква аура. „Види, сине, добро је што си ме мене видео. Ти знаш да смо Иван и ја стари пријатељи. Имам предлог за тебе. Пођи са мном у Цариград у службу. Ја сам на челу депутације. Научићеш језик, стећи ћеш нова искуства. Шта кажеш?”, предложи Аврам.

Атанасије је знао да нема много избора. Није ни дао себи могућност да размисли о чика Аврамовом предлогу. Колико сутра били су на путу за Цариград. Новембар 1820. за младог Ивановића беше веома плодан. Таса, као сваки виспрен младић, брзо се уклопио. Научио је турски, грчки, румунски и руски језик. Користио је свој шарм не би ли упознавао младе Туркиње и проводио ноћи код њих. Учио је марљиво језике, учио је све што је могло да се научи. Стари руски посланик Строганов уочио га је на једном пријему. Одмах му је запала за око сирова интелигенција младог Србина и бритак језик којим је одговарао на питања. Таса добија понуду да оде у Русију и буде изасланик руског посланика. Проводи године у Русији све до 1835, када се враћа у Србију. Био је у службовању код кнеза Милоша све до његовог одласка из земље. За време прве владавине кнеза Михаила, Таса добија понуду да буде писар код циганског ’арачлије Јефте Стојановића. Радио је марљиво и примењивао сва знања која је стекао као изасланик у Русији. Знао је Таса да неће остати на томе да буде само писар. Често је ишао јагодинским улицама и размишљао како ће напредовати у службовању. Година 1842. била је веома важна за њега. Кнез Михаило је склоњен са власти, а на власт је дошла супарничка династија. Дошао је кнез Александар Карађорђевић као легитимни наследник Карађорђа Петровића. Није Атанасију представљала изазов смена владарских породица. Умео је Таса са сваким. Знао је да је дошло његових пет минута славе. Јефта Стојановић није био присталица Карађорђевића и није био више за место циганског ’арачлије. ’Арачлија је сакупљач пореза, а цигански ’арачлија је некако имао свечани призвук. Ко био био погоднији да наследи место старог Јефте од Тасе?! Нико. Умео је Таса да уђе људима под кожу. Виспреност и чиста сељачка здрава интелигенција биле су му прозор за остварење свих жеља. Указом кнеза Александра године 1842. Атанасије Таса Ивановић постаје цигански ’арачлија. Званичан назив је био управитељ врховни Цигана свију. Умео је Таса да каже да је трећи човек у Србији. Неретко се хвалио да после књаза и митрополита долази он. Било је оних који су га волели и дивили се његовој бриткој памети, било је оних који су га мрзели и презирали због истицања значаја своје функције, а једино није било оних којима је Таса био неважан. Било је свакаквих емоција. Било је дивљења, поштовања, презира и мржње. Равнодушности Јагодинаца према Таси није било. Користио је Атанасије своју моћ веома често. Кажњавао је Цигане за непослушност, не осећајући ни трунку сажаљења. Контролисао је све Цигане у Србији. Морали су да дају порез не би ли све функционисало, како је умео Таса да каже. Око 90.000 гроша морало је да легне у касу. Морало је. Зато је Таса давао све од себе да тако буде. Највише је волео да обилази черге. Застајао би код сваке и добро би погледао шта у свакој има. Највише је волео да види какву лепу Циганчицу са дугом црном расплетеном косом како носи воду на леђима. Умео је он да користи обилато своју моћ. Цигани су га се плашили. Знали су да је преке нарави и да ако не ураде оно што треба, биће сурово кажњени. Имао је цигански ’арачлија људскости у себи. Много пута је мирио циганске парове. Једном му је дошао млади брадати Циганин који га је молио да оде у његову чергу да убеди његову Циганку да не иде и да га не оставља. Ишао је Таса и знао је да буде и миритељ цигански. Убедио би младе Циганке да „од овога боље нема”. Кад би видео да заиста од неког посла нема ништа, знао је и да разведе цигански пар. Говорио је: „Куме, боље ти је овако, кад ти Таса каже.” Једног раног јутра у просторију где је Таса радио бануо је стари Циганин, веома узбуђен. Таса се у први мах наљутио како неко може да улази тако у одају „трећег човека у Србији”. Кад је видео да стари Циганин носи буклију и флашу старе шљивовице обмотане шареним пешкиром, Тасино доброћудно срце није могло а да не попусти. „Шта ’оћеш, што си дошô?”, глумио је Атанасије строгог ’арачлију. „Да те казним што ми сад тако улазиш? Знаш ли ти да после књаза и митрополита идем ја?”

„Немој, кумим те Богом”, викао је стари Циганин. „На небу је Бог, а на земљи кум, а ја хоћу да ти то будеш мени и мојој фамилији.” Стари Циганин је дошао да моли Тасу да му буде кум на свадби сина. Знао је ’арачлија да не ваља одбити кумство. Веровао је у Бога и божје законе. Није имао куд него да пристане да буде и цигански кум. „Па кад могу да будем цигански ’арачлија, могу и цигански кум. Живели, куме!” Таса је провео два дана и две ноћи у кући будућег кума, спремајући свадбу. Знао је да је ово божји благослов. Донео је кум вина, ракије, врећу с новцем да дарује будуће кумове. Тражио је само једно од њих, ако се разводе, да не траже од њега да он то ради. Све што би Таса радио, радио би од срца. Зато није могао да прође да не буде вољен или невољен, обожаван или необожаван. Све би Атанасије изазвао сем равнодушности. И у кући својој умео је да подвикне. Волео је и поштовао своју жену Софију, која му је изродила троје деце: синове Петра и Стевана и ћерку Јелену. Био је добар муж и пажљив отац. Посебно је био слаб према мезимици Јелени.

Нарочито му је било тешко када је 1848. лета господњег морао да крене у битку на север. Ова година је година великог значаја за Ивановића. Срби из унутрашњости помажу Србима северно од Саве и Дунава. Таса сакупља 100 добро наоружаних гаравих војника из Јагoдине, Смедерева, Ваљева, Шапца, Лознице и с њима прелази Дунав. Звали су га многи „командант војске гараве”. Таса је показао да није само вичан сакупљању ’арача од гаравих војника већ и командовању војске својих 1.000 покорних Цигана. Његова војска је распоређена у Арад. Поносни Ивановић је знао да мора да однесе победу над Мађарима. Сваки дан је говорио својим војницима да морају да се врате преко само као победници и никако другачије. Умео је Таса и да казни ако би видео траг издаје или наслутио могућност да буде преварен. Подједнако добро је управљао одредом као што је сакупљао цигански ’арач. Бринуо је за жену и двојицу синова који су остали да се нађу мајци. Јелена је била његова посебна брига. Планирао је шта ће и како ће када се врати. Није било у његовој памети могућности да се не врати као победник у своју Јагодину. Тако је и било. Добро обучених 1.100 Тасиних Цигана и 200 коњаника однели су победу у Араду над Мађарима. Сваком је Таса дао по 50 талира награде. Наредио је да нико не сме ништа да украде. Нико не сме ништа да однесе са бојишта. Имао је обичај да каже: „Разоружај непријатеља, не пљачкај.” Слушали су га његови гарави војници. Били су посебно срећни када их је „газда Таса” частио са педесет талира да носе кући. Било је нешто посебног у том човеку. Правдољубивост је било његово друго име. Знало се у Јагодини за његове казне, за строгоћу, али исто тако се ценило његово поштење. Све припреме за повратак у Јагодину су биле у току. На путу од Арада до мале вароши у срцу Кнежевине Србије војници су прилазили и говорили Таси колико су срећни што се враћају као победници. Ушетали су у варош победоносно. Тасино срце је било најусхићеније када је поново угледао своју децу, посебно љубимицу Јелену. Одахнуо је када је видео да је све на свом месту. Године 1854. ’арачлук се укида и Таса добија ново место. Прелази у Алексинац с породицом као помоћник окружног начелника. Још четири године мирног и безбрижног живота чекале су породицу Атанасија Тасе Ивановића, бившег циганског ’арачлије. Радио је посао помоћника врло предано, баш као што је и сакупљао ’арач од својих гаравих војника. Није могао ни да наслути шта се спрема. Године 1858. поново долази до смене династија. Династије које су се смртно мрзеле носиле су са собом своје људе, а односиле непријатеље. Таса је био непријатељ Обреновића. Стари кнез Милош се враћа у Србију. Односи све што су Карађорђевићи донели. Сада већ стари Ивановић је био тековина Карађорђевића. Није могао као такав више бити на месту на ком је. То је био данак који је морао бити плаћен. Таква су правила, и то је нешто што је и сам Атанасије знао. Склоњен са места помоћника судије, добија пензију и повлачи се у своју кућу у Јагодини. Није могао мирно да проведе своје дане. Кућа му је била запаљена, а није могао да одоли суровом налету прошлости која га је вребала. Веома често је био понижаван и малтретиран. Знао је да као неко ко је био све време уз кнеза Александра не може да буде другачије уважаван. Као човек бритког језика и јасне интелигенције, повукао се потпуно. Највише га је болела болест која је задесила Софију. Софија је умрла, а то је за старог Ивановића била најдубља бол коју је доживео. Није га више ништа везивало за Јагодину. Много пута је опсовао себи у браду ову варош која му је донела колико славе толико и несреће. Одлучио је да оде што даље. Преселио се у Београд. Велики град је Таси био уточиште за недаће. Чекао је своје последње дане што даље од епицентра својих недаћа. Био је срећан због своје деце. Остала су му она, која га нису разочарала као он свог оца Ивана. Знао је Таса да је био добар отац. Умео је да подвикне, па и да удари. Често је сањао Цигане којима је убирао ’арач. Веома често му је долазио у сан стари Циганин ком је кумовао. Старог Циганина одавно није било. Таса је знао да је то позив да оде на вечни починак. Једне мајске ноћи стари Циганин му је дошао у сан и вукао за рукав. „Ајде, куме да те частим, добио сам унука.” Отимао се Атанасије колико је могао, али немоћ је превладала. У ноћи 28. маја 1896. испустио је своју циганску душу и отишао у потрагу за неким новим Циганима и неком другом небеском гаравом војском. Дубока старост Атанасија Ивановића је била повод за многе приче. Неки су га хвалили, а неки кудили. Нико није био равнодушан. Стеван Ивановић, његов други син, желео је да очево име буде упамћено. Тада већ угледни професор, Стеван је поклонио Јагодини породично имање на којем ће бити подигнута лепа чесма која ће носити име његовог оца Атанасија. Отац је био посебно поносан на његово професорско звање. Знао је Стеван да мора нешто да уради како би очево име остало упамћено. Атанасијеви посмртни остаци пренети су у варош где је провео највећи део свог живота.

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу