Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Rodio se 1799. u Ražnju, od oca Ivana Ražnjalije. Kao mali, Atanasije, zvani Tasa, doselio se u lepu malu varoš na Belici, Jagodinu. Kao i svako dete, voleo je da provodi vreme na reci, pecajući ribu. Bio je prgave i preke naravi. Znao je ocu da uzvrati svaku reč. Otac je razmišljao šta će ispasti od malog Tase. Umeo je i da se potuče i da dođe kući sav poderan i crven. Majka se brinula za njega i preispitivala svoju odluku o preseljenju u varoš na Belici. Tasa je bio dobar i marljiv đak. Pamtio je sve što bi čuo. Saznavao je i učio u hodu. Školu je završio kao solidan đak, ali zbog nedostatka posla, otac ga šalje u Niš. Mladić je osetio takvu slobodu da je danima provodio vreme po niškim me’anama i kaldrmama. Voleo je da ostane po dve-tri noći kod neke Nišlijke i da ga nema kod kuće. Lutao je, pio, voleo žene i potpuno uživao u slobodi, koja ga ja skupo koštala. Trošio je poslednje očeve pare, a službe nije nalazio. Jedne letnje večeri naleteo je na dobrog porodičnog prijatelja, Avrama Petronijevića. Prvo se skrivao da ga čika Avram ne vidi, ali oku sokolovom starog Jagodinca nije moglo ništa da primakne. „Sine”, povika stari Avram, „šta to radiš?”
„Rekao mi je Ivan da si ovde. Imaš li službe?” Tasa je skrivao pogled. Videlo se na licu mladog momka da krije duboku prazninu u sebi. Morila ga je svaka potrošena para koju mu je otac poslao. Čika Avram je znao da pročita mladog čoveka. Avram Petronijević, ugledni sredovečni političar, raspolagao je velikim iskustvom koje je stekao ovde i vani. Mogao je da vidi nezadovoljstvo mladog Ivanovića, koje mu se nadvijalo nad glavom kao kakva aura. „Vidi, sine, dobro je što si me mene video. Ti znaš da smo Ivan i ja stari prijatelji. Imam predlog za tebe. Pođi sa mnom u Carigrad u službu. Ja sam na čelu deputacije. Naučićeš jezik, steći ćeš nova iskustva. Šta kažeš?”, predloži Avram.
Atanasije je znao da nema mnogo izbora. Nije ni dao sebi mogućnost da razmisli o čika Avramovom predlogu. Koliko sutra bili su na putu za Carigrad. Novembar 1820. za mladog Ivanovića beše veoma plodan. Tasa, kao svaki vispren mladić, brzo se uklopio. Naučio je turski, grčki, rumunski i ruski jezik. Koristio je svoj šarm ne bi li upoznavao mlade Turkinje i provodio noći kod njih. Učio je marljivo jezike, učio je sve što je moglo da se nauči. Stari ruski poslanik Stroganov uočio ga je na jednom prijemu. Odmah mu je zapala za oko sirova inteligencija mladog Srbina i britak jezik kojim je odgovarao na pitanja. Tasa dobija ponudu da ode u Rusiju i bude izaslanik ruskog poslanika. Provodi godine u Rusiji sve do 1835, kada se vraća u Srbiju. Bio je u službovanju kod kneza Miloša sve do njegovog odlaska iz zemlje. Za vreme prve vladavine kneza Mihaila, Tasa dobija ponudu da bude pisar kod ciganskog ’aračlije Jefte Stojanovića. Radio je marljivo i primenjivao sva znanja koja je stekao kao izaslanik u Rusiji. Znao je Tasa da neće ostati na tome da bude samo pisar. Često je išao jagodinskim ulicama i razmišljao kako će napredovati u službovanju. Godina 1842. bila je veoma važna za njega. Knez Mihailo je sklonjen sa vlasti, a na vlast je došla suparnička dinastija. Došao je knez Aleksandar Karađorđević kao legitimni naslednik Karađorđa Petrovića. Nije Atanasiju predstavljala izazov smena vladarskih porodica. Umeo je Tasa sa svakim. Znao je da je došlo njegovih pet minuta slave. Jefta Stojanović nije bio pristalica Karađorđevića i nije bio više za mesto ciganskog ’aračlije. ’Aračlija je sakupljač poreza, a ciganski ’aračlija je nekako imao svečani prizvuk. Ko bio bio pogodniji da nasledi mesto starog Jefte od Tase?! Niko. Umeo je Tasa da uđe ljudima pod kožu. Visprenost i čista seljačka zdrava inteligencija bile su mu prozor za ostvarenje svih želja. Ukazom kneza Aleksandra godine 1842. Atanasije Tasa Ivanović postaje ciganski ’aračlija. Zvaničan naziv je bio upravitelj vrhovni Cigana sviju. Umeo je Tasa da kaže da je treći čovek u Srbiji. Neretko se hvalio da posle knjaza i mitropolita dolazi on. Bilo je onih koji su ga voleli i divili se njegovoj britkoj pameti, bilo je onih koji su ga mrzeli i prezirali zbog isticanja značaja svoje funkcije, a jedino nije bilo onih kojima je Tasa bio nevažan. Bilo je svakakvih emocija. Bilo je divljenja, poštovanja, prezira i mržnje. Ravnodušnosti Jagodinaca prema Tasi nije bilo. Koristio je Atanasije svoju moć veoma često. Kažnjavao je Cigane za neposlušnost, ne osećajući ni trunku sažaljenja. Kontrolisao je sve Cigane u Srbiji. Morali su da daju porez ne bi li sve funkcionisalo, kako je umeo Tasa da kaže. Oko 90.000 groša moralo je da legne u kasu. Moralo je. Zato je Tasa davao sve od sebe da tako bude. Najviše je voleo da obilazi čerge. Zastajao bi kod svake i dobro bi pogledao šta u svakoj ima. Najviše je voleo da vidi kakvu lepu Cigančicu sa dugom crnom raspletenom kosom kako nosi vodu na leđima. Umeo je on da koristi obilato svoju moć. Cigani su ga se plašili. Znali su da je preke naravi i da ako ne urade ono što treba, biće surovo kažnjeni. Imao je ciganski ’aračlija ljudskosti u sebi. Mnogo puta je mirio ciganske parove. Jednom mu je došao mladi bradati Ciganin koji ga je molio da ode u njegovu čergu da ubedi njegovu Ciganku da ne ide i da ga ne ostavlja. Išao je Tasa i znao je da bude i miritelj ciganski. Ubedio bi mlade Ciganke da „od ovoga bolje nema”. Kad bi video da zaista od nekog posla nema ništa, znao je i da razvede ciganski par. Govorio je: „Kume, bolje ti je ovako, kad ti Tasa kaže.” Jednog ranog jutra u prostoriju gde je Tasa radio banuo je stari Ciganin, veoma uzbuđen. Tasa se u prvi mah naljutio kako neko može da ulazi tako u odaju „trećeg čoveka u Srbiji”. Kad je video da stari Ciganin nosi bukliju i flašu stare šljivovice obmotane šarenim peškirom, Tasino dobroćudno srce nije moglo a da ne popusti. „Šta ’oćeš, što si došô?”, glumio je Atanasije strogog ’aračliju. „Da te kaznim što mi sad tako ulaziš? Znaš li ti da posle knjaza i mitropolita idem ja?”
„Nemoj, kumim te Bogom”, vikao je stari Ciganin. „Na nebu je Bog, a na zemlji kum, a ja hoću da ti to budeš meni i mojoj familiji.” Stari Ciganin je došao da moli Tasu da mu bude kum na svadbi sina. Znao je ’aračlija da ne valja odbiti kumstvo. Verovao je u Boga i božje zakone. Nije imao kud nego da pristane da bude i ciganski kum. „Pa kad mogu da budem ciganski ’aračlija, mogu i ciganski kum. Živeli, kume!” Tasa je proveo dva dana i dve noći u kući budućeg kuma, spremajući svadbu. Znao je da je ovo božji blagoslov. Doneo je kum vina, rakije, vreću s novcem da daruje buduće kumove. Tražio je samo jedno od njih, ako se razvode, da ne traže od njega da on to radi. Sve što bi Tasa radio, radio bi od srca. Zato nije mogao da prođe da ne bude voljen ili nevoljen, obožavan ili neobožavan. Sve bi Atanasije izazvao sem ravnodušnosti. I u kući svojoj umeo je da podvikne. Voleo je i poštovao svoju ženu Sofiju, koja mu je izrodila troje dece: sinove Petra i Stevana i ćerku Jelenu. Bio je dobar muž i pažljiv otac. Posebno je bio slab prema mezimici Jeleni.
Naročito mu je bilo teško kada je 1848. leta gospodnjeg morao da krene u bitku na sever. Ova godina je godina velikog značaja za Ivanovića. Srbi iz unutrašnjosti pomažu Srbima severno od Save i Dunava. Tasa sakuplja 100 dobro naoružanih garavih vojnika iz Jagodine, Smedereva, Valjeva, Šapca, Loznice i s njima prelazi Dunav. Zvali su ga mnogi „komandant vojske garave”. Tasa je pokazao da nije samo vičan sakupljanju ’arača od garavih vojnika već i komandovanju vojske svojih 1.000 pokornih Cigana. Njegova vojska je raspoređena u Arad. Ponosni Ivanović je znao da mora da odnese pobedu nad Mađarima. Svaki dan je govorio svojim vojnicima da moraju da se vrate preko samo kao pobednici i nikako drugačije. Umeo je Tasa i da kazni ako bi video trag izdaje ili naslutio mogućnost da bude prevaren. Podjednako dobro je upravljao odredom kao što je sakupljao ciganski ’arač. Brinuo je za ženu i dvojicu sinova koji su ostali da se nađu majci. Jelena je bila njegova posebna briga. Planirao je šta će i kako će kada se vrati. Nije bilo u njegovoj pameti mogućnosti da se ne vrati kao pobednik u svoju Jagodinu. Tako je i bilo. Dobro obučenih 1.100 Tasinih Cigana i 200 konjanika odneli su pobedu u Aradu nad Mađarima. Svakom je Tasa dao po 50 talira nagrade. Naredio je da niko ne sme ništa da ukrade. Niko ne sme ništa da odnese sa bojišta. Imao je običaj da kaže: „Razoružaj neprijatelja, ne pljačkaj.” Slušali su ga njegovi garavi vojnici. Bili su posebno srećni kada ih je „gazda Tasa” častio sa pedeset talira da nose kući. Bilo je nešto posebnog u tom čoveku. Pravdoljubivost je bilo njegovo drugo ime. Znalo se u Jagodini za njegove kazne, za strogoću, ali isto tako se cenilo njegovo poštenje. Sve pripreme za povratak u Jagodinu su bile u toku. Na putu od Arada do male varoši u srcu Kneževine Srbije vojnici su prilazili i govorili Tasi koliko su srećni što se vraćaju kao pobednici. Ušetali su u varoš pobedonosno. Tasino srce je bilo najushićenije kada je ponovo ugledao svoju decu, posebno ljubimicu Jelenu. Odahnuo je kada je video da je sve na svom mestu. Godine 1854. ’aračluk se ukida i Tasa dobija novo mesto. Prelazi u Aleksinac s porodicom kao pomoćnik okružnog načelnika. Još četiri godine mirnog i bezbrižnog života čekale su porodicu Atanasija Tase Ivanovića, bivšeg ciganskog ’aračlije. Radio je posao pomoćnika vrlo predano, baš kao što je i sakupljao ’arač od svojih garavih vojnika. Nije mogao ni da nasluti šta se sprema. Godine 1858. ponovo dolazi do smene dinastija. Dinastije koje su se smrtno mrzele nosile su sa sobom svoje ljude, a odnosile neprijatelje. Tasa je bio neprijatelj Obrenovića. Stari knez Miloš se vraća u Srbiju. Odnosi sve što su Karađorđevići doneli. Sada već stari Ivanović je bio tekovina Karađorđevića. Nije mogao kao takav više biti na mestu na kom je. To je bio danak koji je morao biti plaćen. Takva su pravila, i to je nešto što je i sam Atanasije znao. Sklonjen sa mesta pomoćnika sudije, dobija penziju i povlači se u svoju kuću u Jagodini. Nije mogao mirno da provede svoje dane. Kuća mu je bila zapaljena, a nije mogao da odoli surovom naletu prošlosti koja ga je vrebala. Veoma često je bio ponižavan i maltretiran. Znao je da kao neko ko je bio sve vreme uz kneza Aleksandra ne može da bude drugačije uvažavan. Kao čovek britkog jezika i jasne inteligencije, povukao se potpuno. Najviše ga je bolela bolest koja je zadesila Sofiju. Sofija je umrla, a to je za starog Ivanovića bila najdublja bol koju je doživeo. Nije ga više ništa vezivalo za Jagodinu. Mnogo puta je opsovao sebi u bradu ovu varoš koja mu je donela koliko slave toliko i nesreće. Odlučio je da ode što dalje. Preselio se u Beograd. Veliki grad je Tasi bio utočište za nedaće. Čekao je svoje poslednje dane što dalje od epicentra svojih nedaća. Bio je srećan zbog svoje dece. Ostala su mu ona, koja ga nisu razočarala kao on svog oca Ivana. Znao je Tasa da je bio dobar otac. Umeo je da podvikne, pa i da udari. Često je sanjao Cigane kojima je ubirao ’arač. Veoma često mu je dolazio u san stari Ciganin kom je kumovao. Starog Ciganina odavno nije bilo. Tasa je znao da je to poziv da ode na večni počinak. Jedne majske noći stari Ciganin mu je došao u san i vukao za rukav. „Ajde, kume da te častim, dobio sam unuka.” Otimao se Atanasije koliko je mogao, ali nemoć je prevladala. U noći 28. maja 1896. ispustio je svoju cigansku dušu i otišao u potragu za nekim novim Ciganima i nekom drugom nebeskom garavom vojskom. Duboka starost Atanasija Ivanovića je bila povod za mnoge priče. Neki su ga hvalili, a neki kudili. Niko nije bio ravnodušan. Stevan Ivanović, njegov drugi sin, želeo je da očevo ime bude upamćeno. Tada već ugledni profesor, Stevan je poklonio Jagodini porodično imanje na kojem će biti podignuta lepa česma koja će nositi ime njegovog oca Atanasija. Otac je bio posebno ponosan na njegovo profesorsko zvanje. Znao je Stevan da mora nešto da uradi kako bi očevo ime ostalo upamćeno. Atanasijevi posmrtni ostaci preneti su u varoš gde je proveo najveći deo svog života.