Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Peđa Ristić
Dva mosta
1914.
– Dovedite mi odmah Borivoja! – uzviknu Stepa, a posilni se razleteše kroz jesenje veče da nađu šatore inžinjerije i mladog Radenkovića.
– Izvolite, vojvodo, kako mogu da budem na usluzi? – raportira mladi građevinac. U prvoj godini Velikog rata četa inžinjerije timočke divizije kojom komanduje već je više puta obavljala teške zadatke. Krčili su neprohodne staze, minirali tesnace, spajali obale potoka.
Vojvoda Stepa Stepanović dobio je od Komande do sada najteži zadatak. U roku od par dana, čim se dopune rezerve atriljerijske municije, njegova Druga armija treba da iznenadi Austrougare i povede odlučujući napad. Ali na mestu gde treba brzo i energično napadati ispreči se kolubarska močvara. Nikakvo tlo za konje, kola, topove i pešadiju…
Vojvoda i inžinjerac stoje pred komandnim stolom, zagledani u prostrtu geografsku kartu.
– Inženjeru, kao što vidite, obilaženje ne dolazi u obzir. Moramo preći preko ove kaljuge kako znamo i umemo. Tu od vas očekujem predlog!
Zna Stepa da pred sobom ima preduzimljivog minhenskog đaka, koji se već dokazao jednostavnim i pametnim rešenjima. Borivoje pažljivo studira kartu. Odsutno se češka po tek izrasloj liniji dlačica iznad usne. Oficiri su mu rekli da izgleda premlado i savetovali ga da pusti brkove, da bi ga ozbiljnije shvatali.
– Dozvolite da malo razmislim, vojvodo – zamoli Borivoje i povuče se u šator. Stepino „Samo, nemoj predugo da razmišljaš!” zvoni mu u ušima. Bez prestanka se prevrće na poljskom krevetu. Sve ga žulja, vojnik kraj njega hrče… „Neku skelu da napravim?” Priseća se lekcija iz Minhena, a jutro se šunja u šator. „Cezar, u Galskim pohodima… močvaru je prelazio… Kako se ono zvaše? Fašine?” U polusnu mu je sinulo.
***
Godinu dana ranije
Sa dve strane Kamenog mosta, kako su ga prozvali čim je počela gradnja, okupilo se tog sunčanog popodneva mnogo sveta. Most je, doduše, bio prvi u Srbiji od armiranog betona, ali narod je narod, a nadimak – jednom nadenut – ne da se promeniti, pa makar bog i čudo da stvori. Komšije, prijatelji, rođaci i gosti – svi su došli da budu svedoci otvaranja mosta. Muškarci obukoše najsvečanija, juče iz naftalina povađena i dobro izluftirana stajaća odela i nataknuše svečane fesove. Vojnici okačiše ulašteno ordenje na, peglom na žar, sveže ispresovane paradne uniforme. Žene okitiše svilene bluze đerdanima sa dukatima, vezene haljine opasaše filigranskim paftama i izađoše na svenarodno veselje nakinđurene porodičnim nakitom od srme i prestonog zlata.
Pošto crkveno zvono otkuca tri popodne, dva bubnjara vatrogasnog orkestra započeše ceremonijalni, kotrljajući virbl. Trebalo je i trubač Milivoje da zasvira paradni marš, ali ga iznenadni napad gihta onemogući da učestvuje u svečanosti. Zli jezici komentarišu u poluglasu da je, zbog treme pred ovako značajan nastup, celu noć proveo u kafani Stara Srbija, pa mu je alkohol i glavu pomutio a i kristale u zglobovima promrdao…
Žamor jenjava, a gradonačelnik se pope na hoklicu i, kad doboši sasvim utihnuše, povika:
– Uvaženi ministre građevina, Jovanoviću, preosvešteni episkope timočki, Melentije, cenjeni gosti i dragi Knjaževčani, Torlaci! Okupismo se ovde da otvorimo svečano novi most u Knjaževac, most koji spaja obale Svrljiškog Timoka u sred ovu našu Veneciju. Ali, dozvolićete, neee samo to! Ovi most danas simboliše, posle iscrpljujući balkanski ratovi, povezivanje naroda i prijatelja sa sve strane našu Kraljevinu.
Posebno bi želeo da istaknem da je most projektovao i s radovi rukovodio naš sugrađanin, samostalni inženjer u Timočki okrug, mladi Borivoje Radenković.
Gromki aplauz i uzvici: „bravo” i „živeo” prekidoše na kratko pozdravnu besedu.
– On se onomade vrnu sa studije u Minhen, kude bi’ naš stipendista. Borivoje, evo, na najlepši način uzvraća na svoj grad. Pozivam ministar Jovanović da s’g most i zvanično otvori!
***
Šezdeset devet godina kasnije, 1982.
– Mama, je l’ istina da je deda iz prošlog veka?
– Jeste, sine, deda Bora je rođen 1887. u Knjaževcu.
Majka drži za ruku devetogodišnjeg sina istog imena pored odra u kapeli na Novom groblju. Prolazi svet, svako zastane, neko se prekrsti, doda pupoljak na cvetnu gomilu. Borina žena, Ljuba, i ćerka Gordana primaju saučešće i briskaju suzice.
Malom Bori je sve ovo tužno, a i jezivo – svi ti mračni ljudi, koji šapuću, prolaze i plaču… Odjednom ga uplaši pojava ispred njegove nana Ljube. Sredovečni, buljavi čovek u iskrzanom odelu, sa sivkastim paperjem umesto kose i upadljivim ožiljkom preko čela.
– Primite moje najdublje saučešće, drug… gospođo – ljubi joj ruku, a ona ga pogleda nežno i pomilova po obrazu.
Mali Bora čuje da i njegova mama pita:
– Ko ti je ovo strašilo, mama?
– To je majstor Stojan… – šapuće Ljuba. – Njemu je Bora spasô život na građevini… Prilaze drugi rođaci i prijatelji da izjave saučešće, pa nema vremena za ceo odgovor.
***
1914.
U zoru stoje opet nagnuti nad kartom, sa još nekoliko Stepinih viših oficira. Inžinjerac im objašnjava:
– Biće potrebno mnogo snažnih ruku, bajoneta, dosta kanapa i tone šljunka! – kaže. Stepa shvata i naredi da mu uspostave vezu sa Komandom. Treba mu ovlašćenje da, makar silom, seljake privoli u pomoć.
– Dajte nekog pametnog i snažnog vojnika da bude inženjeru posilni – odluči Stepa i Borivoju dodeliše mlađeg kaplara, Stojana.
Prvo naređenje je objavljeno odmah posle jutarnje trube. Podoficiri se zaputiše po obližnjim selima da okupe snažnije meštane na kratak kuluk. Već oko podne formiraše čete. Dok teče regrutacija, Stepa i oficiri sa Radenkovićem prave plan gde će baru preći. Drugu komandu Stepa je izdao pošto dobrovoljci dobiše pasulj sa kazana vojne komore:
– Slušaj ‘vamo – popeo se na zaprežna kola usred logora, stotinak seljaka oko njega. – Srbi, domaćini! Doveli smo vas jer srpskoj vojsci treba ovaj kuluk. Nećete biti plaćeni, ali će vam Srbija ostati dužnik zauvek. Kada oteramo Austrougare, znaćete da je to i vašom zaslugom, da ste pomogli otadžbinu.
Onda seljacima objasniše šta da rade i ovi prionuše na posao. Svaki dobi oštar bajonet ili sekiru u ruke. Čete počeše da seku rastinje po obodima močvare. Inženjer je odredio da se trska seče na 6 pedalja dužine, da se zatim spaja u snopove koliko čovek može da obuhvati i čvrsto uveže kanapom ili trakama od iscepanih čaršava. Ovako napravljene fašine ređaju na zaprežna kola. Radenković i kaplar Stojan nadgledaju. Kad ih pitaju koliko bala treba, kažu: „Uvek treba još!“ Po zalasku sunca, seljaci su poslati kući. Naređeno je da se vrate prvom zorom.
Vojvodi se smeši brk kada na jutarnjoj smotri primeti više težaka nego što ih je bilo prvog dana. „Pročulo se, ’oće narod da pomogne!”, pomisli.
***
1982.
Posle sahrane najbliži se okupiše kod Ljube, na daću. Mali Bora je nestrpljiv da čuje ostatak priče o ružnom čika Stojanu. I drugi gosti rado slušaju:
– Trebalo je da bude lekar, ali je prešao na tehniku zbog slabog stomaka. Nije mogao krv da gleda… Zidao je tvoj deda Bora između dva rata sve i svašta po Srbiji, al’ to je za drugu priču. Posle izbeglištva dali su mu da bude šef gradilišta Prirodno-matematičkog fakulteta. Bio je već u godinama, ali je vešto skakutao po skelama i vodio radove. Jedva sam ga viđala – stalno je bio na građevini, sa zidarima. Oni su ga obožavali: šta Bora kaže, to je bio za njih zakon. Valjda su mu zbog stručnosti, ali i tog srdačnog karaktera i dali posao, iako je bio tek odnedavno rehabilitovan, takozvani neprijatelj naroda – dražinovac i rojalista…
– Stojan je bio moler na fasadi, Borin saborac iz Velikog rata. Jednog kišnog dana oklizne se i padne sa drugog sprata. U padu udari glavom u neku prečku koja mu ne razbi glavu, ali ga bukvalno skalpira – Ljuba pokretom ruke unazad iznad glave imitira kako je nesrećniku u padu odsečen skalp. „Pade, srećom, u bazen sa ugašenim krečom, pa se ne razbi skroz. Iznad uva mu visi skoro sasvim odsečen skalp, a lice i glava sasvim u krvi i kreču.
Gosti slušaju, sve oči su razrogačene.
– A šta je deda uradio? – pita mali Bora, skamenjen kraj svoje nane.
***
1914.
Dok traje kuluk, Radenković sa Stojanom organizuje volovska kola i kreću u potragu za šljunkom. Treba ga pretovariti sa obala Kolubare na mesta gde će služiti kao podloga za pokret velike vojske. Posle dva dana kulučenja Borivoje zaključi da je vreme za ispit njegove – Cezarove – teorije.
Svi seljaci i vojnici su angažovani da u lancu donose snopove i potapaju ih u močvaru. Inženjer predvodi radove, a Stojan ide od jednog do drugog, pomaže, daje uputstva, koriguje… Zamotuljci od trske upijaju plitku baruštinu, a da se ne raziđu, inženjer naredi da ih međusobno vezuju, a da nove ređaju odozgo. Tako, postepeno, u plićaku nastaje koliko-toliko čvrsta podloga, preko koje onda nasipaju šljunak. Kada se blatnjava staza dovoljno stabilizovala, prenosili su nove bale i šljunak preko nje dalje i produžavali put.
Posle dva dana teškog argatovanja premostiše močvaru, taman kad stigoše i zalihe municije. Vojničke grupacije krenuše preko Blatnjavog mosta – kako su ga prozvali – prvo pešadija pa, oprezno, konji i volovske zaprege i na začelju topovi, neki teški i do sedam tona.
Vojvoda, inžinjerac i posilni pređoše baru poslednji.
***
1982.
– Deda je bio na istoj skeli, sprat niže. Čuo je Stojanov urlik i video kako u padu glavom udara u dasku. Odmah je sa skele skočio dole, prevrnuo se, digao se na noge i izvukao krvavog Stojana iz kreča. Pljusnuo ga je kofom vode, golim rukama oprao kreč sa krvave lobanje i skalp navukao na teme. Stojana su, bez svesti, odvezli u bolnicu i tamo ga sašili. Hirurg je posle rekao da je Borina brza reakcija spasla Stojana da ne iskrvari. Stojan je Bori ljubio ruku kad god se sretnu, a nama uvek pomagao, kad treba nešto da se ponese ili neki poslić odradi…
Mostovi čvrsto vezuju ljude.