Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„San”, Hristina Cvetković

„San”, Hristina Cvetković

Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine

Prva nagrada

 

Negde u daljini čuo se dečji smeh. Nozdrve mi ispuni miris pokošene trave i slatkast parfem dama. Potom, kao grom kad preseče vedro nebo, osetih razarajući bol u grudima. Pre nego što spustih začuđene oči, usta mi se ispuniše nečim toplim i neprijatnim. Niz usne poteče tanka nit crvene boje i spoji se s mrljom na grudima. Oteža mi disanje, u plućima zašišta, vid se zamuti. Rastvorih mundir, crveni krug na beloj košulji povuče me u svoj vatreni svet. Osetih da gorim. Pobegao bih, ali noge neće da krenu. Utonuh u gust, hladan mrak.

Naglo otvorih usnule oči i skočih kao oparen. Nesvesno opipah stomak. Košulja beše natopljena znojem, a crvene mrlje, koju mi zadade ognjeni mač, ne beše. Osetih blagu mučninu i zujanje u glavi. Onda se sve vrati na svoje. Opet taj prokleti san. A pitaće danas šta sam snio, dok me gleda onim svojim plavim očurdama. Rospija. Napuni ti glavu tricama i kučinama. Dokona ženska glava. I ja kad verujem u te gluposti!

Protresoh glavu i polih se vodom da osvežim lice i vrat. E, moj kapetane! Šta bi varoš na ovo rekla da dozna? Ceo život vučem istu boljku. Sin sam čuvena oca i svaki moj uspeh kao da zaseni njegova veličina. Ako pogrešim, varoš bi rekla „od kakva je oca, a prosečan”; ako se dobro pokažem, „lako je njemu da poleti kad je Ilijin sin”. Nisu mi u lice to kazivali, ali znao sam šta misle. I despot naš, Stefan, posta od silna oca, pa se u boju zagrnu svojom slavom. Jedino me knjaz nikad ne pogleda drukčije nego kao Svetozara, kapetana. Pričaše varoš da me postavi za ađutanta jer sam Garašanin. Moguće da je tako i bilo, iako se moj otac i on raziđoše u mišljenju po pitanju ujedinjenja i dizanja bune, za koje knjaz beše da se pričeka, otac da se krene odmah. I otac osta bez stečenog imenovanja, ali se na mene to ne odrazi. Knjaz je znao kakvim besedama da privoli naklonost svakoga. Polagao je na učenje i nauku, pomagao pisce i svakojake umetnike. Nisam razumevao njegovo razmetanje kitnjastim rečima pred ženskinjama, a voleo sam kad je govorio o državnim i ratnim pitanjima. Bio je prijatelj svima dok su besede tekle kako bi želeo, ali ne zaboravljaše da je vladar i da je njegova poslednja.

I za Janu bejah samo Svetozar. Volela je da sluša moje priče o vitezovima i borbama. Oči bi joj ucaklile na pomen Lazara i Miloša, kao kad detetu daš slatkog. Ta prećutna maštanja nas spojiše i razumesmo se iako nikad nismo puno govorili. Rekoše mi da su došli iz nekog malog mesta s juga, stomakom za korom hleba. Otac, kovač, visok brđanin povijene kičme i oštrih očiju, imao je devetoro dece, od kojih je još četvoro bilo njemu na kutlači. Starije je poženio i udao. Jana je bila sitna, hitra, gazila je čvrsto i nikad nije, kô drugo žensko, povijala glavu, nego te gleda pravo u oči. Žene govoraše da ima zlatne ruke i po ručnom radu proču se i među čuvenijim varošanima. Vredne ruke uvedoše je i u naše dvorište, gde pomagaše Stanojki, za deo hrane koja pretekne s našeg stola. Uvek bi sa sobom vodila nekog od mlađih. Tu bi razmenili koju reč. Držala bi se dalje, stalno nečim uposlena. Kada bi govorila, pričala bi brzo i tiho. Češće sam ja besedio, a ona slušala. Nisam nikad pokušao da budem prisniji. Ne samo zbog položaja koji naše porodice zauzimahu u varoši već neudata ženskinja treba da se drži podalje od muškarca koji joj nije krvno srodan. Nisam je gledao kao ženskinju, niti kao sestru. Njoj sam kazivao ono što drugima ćutah. Za druge beše čudna, meni drukčija. Verovala je u sne i tumačila ih. Poverih joj san.
Mrvio sam dlanovima suve listiće bosiljka. Smirivao me taj miris. Jana beše posela mlađu sestru u krilo i svojim krivim prstima čvrsto zavijala njenu svetlu kosu u pletenicu. Iznenada progovori.

– Sanjah da ulaziš u varoš kô onaj Stefan što u sjajnom odelu u boj uđe za Bajazita. I varoš te slavi, a nemani će glave da saviju i odu.

Nasmejah se.

– Jano, Jano, mora da si bunike zobala! Neće to nikad da bude. Ja sam sin slavna oca i podanik još slavnija vladara. Moj je usud jasan.

– Ti kazuj šta ti je volja, al’ ja znam šta znam.

Naljuti se, podiže dete i ode. Ostadoh gledajući za njom. Luda! Al’ mi osmeh ne napusti lice taj dan.

Rekoše mi da pratim knjaza u Carigrad. Tamo sultan dade ferman knjazu o predaji naših gradova. Vratismo se u Srbiju, 4. aprila 1867, a dva dana kasnije dogodi se ono što Jana snevaše. Naši se Srbi okupiše na Kalemegdanu, gde Ali Riza-paša predade knjazu ključeve grada. Knjaz naš, uzdignute glave, uđe u grad ponosno, kao spasitelj i oslobodilac, a za njim ja, na čelu svojih ljudi, koje sam odabrah među najboljim vojnicima. Još pamtim kako mi srce snažno bubnji u grudima, jače nego svi turski topovi zajedno. Narod nagrnuo sa svih strana. Nisam znao da nas toliko ima! I svi srećni. A mene pritiska svila naše zastave, pa sve pazim da ne spustim ruku na tu stranu, kô da je od stakla, da se ne prekine. Teška mi i laka u isto vreme. Teška jer nosi patnju i stradanja sveg srpskog življa; laka, jer od slobode nema lakšeg. Smejao bi’ se koliko mi je duša puna, ali to se ne radi. Danas sam Srbin i vojnik! Nema danas prezimena većeg od Srbije. Knjaz mi dade znak, ja uradih isto podređenima. Zamenismo tursku stražu. Razvismo zastavu. Ruke mi se ukočile, drhtaji lete po telu. Pokušah da se smirim. Pogledah Stojana. Lice mu kaže što moja duša misli. Isto nam je svima. Pored turske, okačismo srpsku zastavu. U glavi mi slatko i bolno, kao posle dobra vina. U pozadini grmi živalj. „Živela Srbija!” „Živeo knjaz Mihailo!” Opasah se ponosom kao nikad pre i posle toga.

Sedeo sam u bašti, Jana je lomila komade hleba i davala mlađima.

– Udaju me. Našô oca nekog udovca s dva mala deteta. Ne ište ništa.
Pogledala me je. Nije bilo tuge u njenom oku, ni straha u glasu. Prihvatala je život mirno, bez pogovora, a opet je to činila drukčije od drugih, bez suza. Poželeh joj sreću, nevešto.

– Imam nešto za tebe. Obećaj da ćeš da nosiš. Od mojih je ruku. Nije gizdava kô te tvoje košulje, al’ čuvaće te od gvozdene cevi. Izvezla sam je sa crven konac, iznutra, da se ne vidi. Štiti od uroci! Vezla sam noću, da niko ne zna. Vidi! Pokaza mi nadute prste, izbodene na više mesta. Gledah je začuđeno i veselo. Uvek me nasmeje kao niko drugi. Kakvi uroci! Ja u to ne verujem, ali bi mi žao da odbijem, pa obećah.

Otac me dočekao istom besedom o buni i mogućem knjazovom braku, o kome se često po čaršiji govorilo. Napade i mene.

– Zašto stražu oko knjaza ne pojačate? Ti samo sablju nosiš! Kô ukrasni paun! Kako sabljom na čopor? A zverovi se razmileli. Vrebaju.

– Knjaz neće da živalj misli da je strašljiv i da se oružjem od svog naroda deli.

– Treba! Nisu to sve ljudi! Kad vuk pokaže trag, kasno je.

Verovah u očev um, knjaz i sam znaše da se o zaverama govorilo, ali oćutah.

Bila je nedelja, 29. maj 1868. Sunčan dan, puno naroda je izišlo u Košutnjak. Konj je lako kasao, pogladih ga po sapima da ga umirim. Knjaz seđaše s damama u kočiji. Pogledao me je u više navrata. Bio je nasmejan. Naiđe otac. Knjaz zaustavi kočije i pozva oca da produže šetnju. Otac zahvali, ali odbi. Ponovi isto o zverovima. I ne pogleda me. Produžismo. Pređo’ prstima po grudima. Ispod mundira, košulja opšivena iznutra crvenim koncem. Protiv uroci! Zadržah smeh.

Ispred nas naiđoše četvorica, svi svečano obučeni, crni cilindri. Pozdraviše, knjaz otpozdravi. Ljudi se odvojiše, izvadiše oružje i zapucaše. Sve beše brzo. Kao da snevam, raširih oči u neverici. Osetih vreo udar, ali ne zastadoh. Podbodoh uznemirenog konja, podigo’ sablju da zaštitim knjaza. Novi pucnji, topla, lepljiva tečnost bakarnog ukusa u mojim ustima. Povukoh mundir, tri crvene mrlje razliše se u jednu na beloj košulji. Tup udarac i telo mi dodirnu tvrdu zemlju. Pomeša se miris krvi i košene trave. Blizu vrisci, neko trči. Ne vidim, kapci popuštaju. Pre nego me pokri tama, pomislih: rospija, reko’ joj da snevam mač, a opet je znala. Gvozdena cev, reče. Potražih crvenu nit, kao blesak nade, a onda crna, duboka i teška kao večni san.

Kad sledeći put otvorih oči, knjaza više ne beše, a nju su udali.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.

10 Comments

  • Emina Dimitrijevic
    Posted 15. marta 2022. 1:17 pm 3Likes

    San je stvarno kao san. Pisan lako, razigrano i jasno. Čita se u jednom dahu…. savršeno. Bravo za autora. Čestitam Hristina i jedva čekam još

  • Sta$!nTata
    Posted 15. marta 2022. 2:17 pm 3Likes

    Ne postoje reči koje mogu da dočaraju oduševljenje nakon pročitanog poslednjeg pasusa ove priče koja oslikava jedan san naše istorije, tako slikovito opisano, pisac kao da nas ruku pod ruku vodi kroz tadašnju Srbiju. Uživao sam u čitanju, stil pisanja na nivou profesionalnih pisaca, za svaku pohvalu.

    • Mici
      Posted 23. marta 2022. 11:31 am 1Likes

      Sve pohvale za autorku,veoma lepo napisano…

  • Jovana
    Posted 17. marta 2022. 11:03 am 1Likes

    That’s my sister. 🙂

  • Nemanja
    Posted 17. marta 2022. 4:07 pm 1Likes

    Ovo je odlicno.. pohvale za autora.. 🙂

  • Alisa
    Posted 22. marta 2022. 2:48 pm 1Likes

    Užilavala sam u čitanju. Ovaj konkurs je iznedrio više odličnih priča ali izdvajam „San“, zbog snažnog emotivnog naboja u završnici. Vešto izbalansiran opis događaja kroz emocije kapetana. Autor nas ne stavlja u ulogu posmatrača, sve pratimo iz vizure učesnika. Pohvale autorki. Rado bih čitala još nešto Vaše.

  • Morgoth
    Posted 23. marta 2022. 2:37 pm 1Likes

    Ovo je extra,uživah u čitanju…Bravo i sve pohvale za autorku,rado bih čitao i jedva čekam još nešto novo … 🙂

  • Stefan
    Posted 04. aprila 2022. 7:55 am 0Likes

    Na današnji dan pre 155 godina oslobodismo se od dušmana. Živela Srbija

  • Suzana Vuckovic
    Posted 04. aprila 2022. 10:41 am 1Likes

    Odusevljena sam pricom.
    Tina,samo tako nastavi!
    Jedva cekam novu pricu i ponosna sam na tebe.

  • Jana
    Posted 06. maja 2022. 2:42 pm 1Likes

    Divno. U ratnom vihoru,izranja romantična priča,prožeta verovanjem u snove. I dotaknuta i ženska sudbina u muškom svetu ratovanja. Srećno u daljem pisanju 🐞🍀🌞

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu