Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе још један је путопис Марка Цара, чувеног књижевника и књижевног критичара. У овом путопису аутор описује своју прву посету Београду и посету Софији, бугарској престоници. Разлог да први пут крочи на србијанско земљиште био је од великог значаја не само за њега већ и за цело Српство – приређена је свечана седница поводом преноса Вукових остатака у Саборну цркву. Мошти су пренете из Беча 1897. године по наредби краља Александра. Овај долазак у српску престоницу Марко Цар памтиће по много чему занимљивом, а највише по познанствима са значајним људима тог доба.
Као што и сам наслов каже, Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе, Цар је приоритет ставио на личне утиске стечене током тих неколико београдских дана. Стога је забележио све најсугестивније моменте и догађаје који су се у Београду за његова боравка развијали, а мање се бавио историјским фактима.
Кажу да непознате вароши не ваља обилазити кад се у њима слави каква необична слава, држи каква изложба итд., јер да онда надошли свијет и настала мотљава одузме мјесту оригиналан карактер и од њега начини нешто сасвијем друго. Биће да је тако; ал’ ја опет волим ове светковине, које су једино кадре да окупе људе из разнијех крајева, толике славне борце на перу или бесједи, све оне красне раденике који на разне начине и у разно доба порадише и раде на великом дјелу народног препорођења.
С обзиром на то да је прожет субјективношћу, путопис се лако чита и јасно запажамо одређене детаље, те стварамо себи слику у глави са тих битних догађаја. Марко Цар се сећа када су 30. септембра на железничкој станици дочекани остаци, како је организована свечана седница у Великој школи, као и самог говора и говорника. О томе колико је ово био важан моменат сведочи чињеница да су многи реномирани књижевници присуствовали и говорили о слави, животу и раду Вука Караџића. Међу њима су били Андра Николић, Милан Ђ. Милићевић, Јован Грчић и Љубомир Стојановић. Цар каже да се тад „дичио што је Србин”.
Док је путовао од Загреба до Београда, описао је призоре које је гледао из воза и упознао нас мало са радом железнице. Путопис Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе проткао је дружењима са својим „побеограђаним” Србима, а један од њих је Симо Матавуљ, који је искористио прилику да Цара прошета Топчидером и Бановим брдом.
Али је Симо увијек онај стари Симо: пријатељ чиста зрака и пространијех зреника. Умјесто да ме прати по Биограду, он ме трпа у кола и извози у Топчидер, на Бањичко брдо и не знам још које високе равни, да уживам, вели, красне видике и панораме биоградске околине.
Није ми опет криво, пошто су призори које гледамо уистини дивни. Дунав и Сава састају се под самом вароши, која се растурила по брдској хритици, по оној великој коси што се из шумадијскијех гора пружила до њихова корита. Двије се чувене ријеке разлиле као рукав сињега мора. Преко Дунава простире се у диму и магли равни Банат. С друге стране указује нам се питоми Сријем и варош Земун, којој се на десном крају диже небу под облаке, као монументалан изазив, онај фамозни споменик мађарског миленијског јубилеума.
Скренемо ли поглед ка западу, те погледамо ли по овој биоградској коси тамо до шумадијске планине Авале, долазимо до овог закључка: ако је Биоград заслужио да га по љепоти положаја упоређују са најљепшијем крајевима на западу, један велики дио његова чара лежи у дивоти његове околине, која би по живописности својој достојна била да се такми са Цариградом или са Напољем.
Посебно место у путопису Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе заузимају Цареви сусрети са истакнутим политичарима, попут Николе Пашића, Јована Ристића, Стојана Новаковића. Писац нам кроз своје успомене пружа прилику да упознамо тадашње еминентне личности Београда, а специфично је то што нам он у неколико реченица приказује и њихове портрете. Позив на чај код Пашића је радо прихватио и каже да је био „толико усрдан, тако интиман, тако разгаљен анегдотама из новије историје закулисне Србије”.
Марко Цар у путопису Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе доноси догађаје о тада актуелном друштвеном питању – споразуму између Срба и Хрвата.
Како ова књига, премда кратка, обилује подацима који се тичу различитих тема, биће прави ужитак за читаоце, који ће моћи да се упознају са некадашњим Београдом, који је био на прагу нове ере свог развитка, а имао је свега 70.000 становника, са његовом најпознатијом и најпрометнијом улицом – Кнез Михаиловом.
Биоград, који данас има 70.000 становника, учинио је за то вријеме у материјалном погледу, без сумње, велики корак. Стара турска калдрма већијем дијелом обновљена; водовод, који је варош снабдио водом; нове школске зграде, подигнуте у свијем крајевима вароши; електрични трамваји и електрично освијетљење – све то показује како слободна и самоуправна Србија није нипошто на својијем ловорима дријемала; али кад се ове, ма колико знатне материјалне тековине, упореде са тековинама на пољу националном и културном, онда треба признати да су успјеси овдје били далеко већи и да за развитак и пољепшање ове вароши остаје још много штошта да се уради. Биоград, који би по свом богоданом географском положају могао да постане једна од најљепшијех вароши у Европи, нема још оне великоварошке спољашњости, ни оног унутрашњег комфора којега би по својој важности морао, а по својим економским силама могао да има.
Не зове се путопис Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе овако случајно, као што већ рекосмо. Балкан (Стара планина) је планински венац који се протеже кроз Србију и Бугарску, а Марко Цар овде описује и одлазак до Софије, бугарског главног града. Знаменитости које је видео су оставиле велики утисак, а такође и дух овог града.
Уопште се у вароши опажа тај оштри контраст између прошлости и будућности; стољетно турско господство оставило је, види се, дубока трага на овоме народу, којега навалице ћерају да се преодјене по европску, и стога Бугарин сада пружа слику дроњавца, који је обукао на себе реденгот и набио на главу цилиндар, али су му ноге још у опанцима, или – још горе – босе.
У Софији, у најљепшијем улицама, нема још ни трага од калдрме; сад можете замислити како то изгледа кад је вријеме кишно или кад се љети онај макадам раздроби и претвори у прашину! Уз то, није још никако напуштен оријентални обичај пазарења на сокаку, па су те прљаве улице крцате робе (воћа, рибе, зелени), која се продаје пред дућанима еn рlein аir.
Подсећамо да су оквиру едиције Отргнуто од заборава објављени и други мање познати путописи, као што су: Писма из Ниша Јелене Димитријевић, О Црногорцима Љубомира Ненадовића, Кроз поларну област Михаила Петровића Аласа, Са Авале на Босфор Драгомира Брзака, Путне успомене Михаила Полит-Десанчића и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Од Јадрана до Балкана: утисци с Вукове славе погледајте ОВДЕ, а сва дела Марка Цара ОВДЕ.